Не рачунајући Први светски рат, када је Јосип Броз Тито боравио у овом крају као аустроугарски војник, хроничари су израчунали да је Подриње посетио шест пута. Први пут у септембру 1941. када је из Подриња „координирао акције“ партизана, јер је Подриње, изузев Шапца и Мачванске Митровице, тада било скоро цело слободно. Други пут у Подриње Тито је дошао 7. јула 1945. године да би у Белој Цркви присуствовао „величанственом митингу посвећеном Дану устанка народа Србије“. На повратку из Беле Цркве, на путу за Београд, свратио је у Шабац и кратко се задржао у хотелу „Зелени венац“. Била је то прва посета Шапцу.

        Трећи пут Тито је дошао у Подриње 26. септембра 1949. године, да у Столицама пости кућу у којој је 26. септембра 1941. одржао историјско Војно световање. У четвртој посети, 26. септембра 1955. године, на путу до Малог Зворника где је пустио у погон новоизграђену Хидроцентралу, Тито је прошао кроз Шабац. Према писању локалне штампе, од Савског моста, преко Партизанске и улице Небојше Јерковића, Камичка и Пољопривредне школе, до Мајура, преко 20 хиљада Шапчана од раног јутра стајало је у „шпалиру радости“ и чекало Тита.

        „Тачно у осам и тридесет часова, пред градским парком, насред улице зауставио се аутомобил, а из њега је изашао вечито насмејан друг Тито у пратњи другова: Александра Ранковића, Петра Стамболића и генерала Жежеља… Ваздух се проломио од аплауза и клицања… На Камичком мосту, пошто се опростио од Шапчана, друг Тито је ушао у своју лимузину…“

        Изненадну посету Шапцу, и пету Подрињу, Тито је учинио 21. септембра 1957. године:

        „ Тога дана, негде око 16,00 часова троја луксузна кола су дошла из правца Обреновца, прошла поред фабрике „Зорка“ и ушла у Шабац па се зауставила испред хотела „Зелени венац“. У средњим, отвореним колима, возио се друг Тито са супругом Јованком. Одмах по уласку у салу „Зеленог венца“, друг Тито је послао келнера да обавести Милана Беловуковића-Деву о овом догађају и замоли га да дође у хотел…“

        Шапчани су убрзо сазнали ко им је у гостима па су „похрлили“ до хотела, а стигли су у представници друштвено-политичких организација и културних установа. Иако је посета била „незваничног карактера“, Тито је разговарао са свима о „проблематици Шапца и околине“, а том приликом „другарица Јованка евоцирала је своја сећања на дане свог боравке у Шапцу, када је 1944. године као борац наше војске била неколико дана у овом граду“.

Тито поздравља Шапчане руком у белој рукавици

 у улици Маршала Тита 1969. године

Јосип Броз Тито испред шабачке фабрике „Зорка

        У званичној посети Шапцу Тито је био 23. октобра 1969. године, а повод је била 25-годишњица ослобођења Шапца. Свечана трибина била је постављена у центру града, испред улаза у продавницу „Борово“. У име града домаћина Тита је поздравио Илија Ђурић, председник општине, а затим се кратким говором Шапчанима обратио Тито. Према проценама штампе било је присутно 70 хиљада Шапчана.

Титови саборци Лука Стевић и Милан Беловуковић Дева у“Зорки“ 1969. године. Иза њих стоје чланице Хора „66 девојака“.

        Са центра, поворка аутомобила кренула је у правцу Хемијске индустрије „Зорке“, где је друг Тито пустио у погон два нова постројења, присуствовао седници Радничког савета, на којој је наступио Хор „66 девојака“, разговарао са представницима привредних и друштвено-политичких организација фабрике и града, и око 15 часова, после ручка, напустио Шабац. Забележено је да је и на испраћају „била импозантна цифра људи, жена и деце“.

Са изложбе у Библиотеци шабачкој 2017. године

поводом 140 година од рођења Исидоре Секулић

        Актом Министарства просвете Краљевине Србије,  7. октобра 1909. године, за привремену разредну учитељицу Српске краљевске више женске школе у Шапцу постављена је Исидора Секулић. Прeдавала је немачки језик и математику у свим разредима и гимнастику у трећем и четвртом. У почетку је била примљена као привремена разредна учитељица, зато што је дошла из Аустроугарске, али када је 1910. године добила држављанство Србије постала је стално запослена. Већ 1911. постављена је за сталну разредну учитељицу у Шапцу, где је остала још једну школску годину. У септембру 1912. добила ја премештај и отишла у Београд за професора Више женске школе.

        За време боравка у Шапцу Исидора Секулић ушла је на велика врата у српску књижевност. Написала је своју прву књигу, исповедни дневник „Сапутници“, коме је Јован Скерлић замерио „дуго психологисање“, а савремени критичари данас сматрају га „авангардистичком енергијом побуне“ у коме се жестином издваја Паланка. Али, баш прича Паланка, и нарочито један пасус, годинама је био камен спотицања између Шапчана и Исидоре.

        „Ово је место с оне стране добра и зла. Овде се закључавају дани и преспављују ноћи. Овде се умарају страсти и суше карактери. Овде застаје ток воде и нема промаје у ваздуху, и прекида се преплитање атома, и над целом варошицом се осећа буђави мирис покојних времена. Живи људи су мртви, а мртваци су још једаред умрли.“

          Исидора је писала о малограђанској досади и спокоју, што није било само у Шапцу већ у целој Србији, међутим Шапчани су то схватили лично. Али, ако Исидора није разумела Шабац, ни Шабац није разумео Исидору. Становала је у близини школе која је била на Баиру, у Улици краља Александра, на углу где је у другој половини 20. века подигнута управна зграда агроиндустријског комбината. Имала је кратку косу, а када би се појавила у граду, у друштву свог пса Хектора, говорили би „ено је шишава“. Нису разумели ни како не види смисао у удаји, зашто не кува већ се храни у хотелу „Европа“ и зашто се купа у јавном купатилу уместо у кориту.

        Према сећањима њених ученица била је строга и много се нервирала због њиховог незнања. У настави је била коректна, озбиљна, а ипак приступачна деци. Била је некако усамљена и резервисана. Често је шетала по граду или на периферији, на Дудари. Нико није знао ко су јој пријатељи иако је учествовала у културном животу Шапца, свирала клавир у кући композитора Роберта Толингера, пратила позоришне представе и учествовала у раду Француског клуба. Поводом гостовања Београдске опере у Шапцу написала је текст за Ново време са закључком да опера није стекла популарност у Шапцу.

Улица краља Александра у којој је од 1909. до 1912. живела Исидора Секулић

Из Шапца је Исидора путовала у Норвешку, а када су 1914. године објавила  Писма из Норвешке, књига је наишла на ћутање српске књижевне јавности, а Скерлић критиковао ауторку да има „маглу у глави и лед у срцу“. Исидора је у Дневнику, који је касније спалила, забележила да је због тих критика поцрвенела и заћутала. Нападана и оспоравана због космополитизма, најумнија Српкиња свог доба и прва жена члан Српске академије наука, имала је три правила: Рад, сиромаштво и ћутање. Шапчанима је требало више од века да друкчије прочитају Паланку, и још понешто из пера велике сапутнице, па је, на иницијативу „Гласа цркве“ 7. октобра 2019. године на кућу у улици краља Александра број 15, у којој је од 1909. до 1912. године живела Исидора Секулић, постављена спомен-плоча.

Исидора Секулић, Шабац

ПАЛАНКА

        Приковали су гвожђе на прозоре, и кроз решетке гледају сунце и небо, муње и облаке. Не слуте да има тисућу стаза којима још нико није прошао, не боје се да ћемо сви нестати, а те стазе остати незнане и непроходне, не знају да пред истим таласом реке не можемо двапут стајати.

        Ниске и дугачке кућерине зариле се у земљу као да су испребијане и као да вечито клече. Дубоки и мрачни дућанчићи стоје као ред јазбина, и у свакоме виси старинска лампа, врчи петролеум и падају последње муве. За вратима у буџаку, божја воља зида двокатнице и набија чардаке. Улицом гацају краве, упрскане блатом до рогова, а над вратима и капијама климатају осушени и черупави венци од ивањског цвећа.

         Смежурала се сва варошица. Паланачка деца, којима је поваздан дуго време, зевају и жмуре; лено и тромо се укркљава масна вечера; вилице омлитавиле и разговор се укочио; светлост не трепће, и за људима се не мичу сенке; пале се кандила, осећа се растањени мирис тамјана, и мигоље се ревматизам и ишијас. Мисли отежале као камење, а жеље попадале као мртви лептирови.

        У небо гледају, и не знају шта се у небу дешава; у трави леже, и не знају шта се у трави дешава. Је ли то проклетство, кад се живи међу људима а нема се чему дивити, и кад се седи у сунцу а мора се плакати.

         Мисли се вијају и укрштају, и као учестане муње једна другу репом шибају. У грудма ми је пламен, у грлу ми је жеравица. Ја нећу да гледам руже којима нема помоћи, нећу да испраћам последње тице, и нећу да слушам бајке о несрећи и о смрти. Зар овде нема провалије која привлачи, зар нема људи који воле немогућности и завере, зар нема девојака које осећају грчеве и бол нервних ганглија, које у мукама живе, а стојећи умиру.

        Без физиогномије, као инсекти, миле и ишчезавају сањиве прилике, и крвљу наливени организми живе још само у неколико рефлексних покрета.

        Ово је место са оне стране добра и зла. Овде се закључују дани и преспављују ноћи, овде се умарају страсти и суше карактери, овде се само дању мисли, живи и греши. Овде застаје ток воде, и нема промаје у ваздуху, и прекида се трептање атома, над целом варошицом се осећа буђави мирис покојних времена. Врата се не отварају, плотови спавају, на бунарима не капље вода, телеграфске жице не зује, живи људи су мртви, а мртваци су још једаред умрли.

         Зашто није метеж и шаренило, те да не видим да на дрвету преко пута нема више оног сунчаног зрака који је још јуче тамо био, и да сутра неће бити ни овог који је још данас ту. Зашто није вечити смех и плач, те да не чујем лепршање тица, које бегају из земље где се и снег у блато претвара. Зашто није вихор, лом и борба, те да не знам кад се божја врата пред људма затварају. Зашто не видим више велике железничке унакрснице, где се и дању и ноћу и на свима линијама ложе машине и врте точкови; зашто морам да гледам како сунцу и ружи опада црвено лишће. Зашто ме муче мрачне ћуди, и привиђају ми се мртве ласте, и рањени ждралови, и златно и сребрно перје, по коме миле капљице црвене крви. Зашто живим у густој тишини и морам да чујем падање пепела и јечање болесника.

         0, почуј и саслушај ме Боже! Не шапћем ти жељу и не срдим те сузом; молитву ти шаљем, јер те тражим и не разумем, молитву ти шаљем, јер је страшно на овоме месту, где ништа не постоји сем живота који пролази. Ја не тражим велико сазнање и велику срећу, ја тражим велико дивљење и велико обожавање. Учини да не видим погреб живота, и да не видим људе којима је тупост притисла жиле и чело, и они нису несрећни, и они нису увређени. Ошини и подигни заснале вампире моје свести и моје душе, и сачувај ме златне средине, одмора и мира. Ја нећу ветар који зурла кроз поредане метле, ја хоћу буру која шуме тресе и риче и урла на вратима као звер.

         Дај охолост Давида и Брута, на чијим се рукама сушила голијатска и цезарска крв; или дај скрушеност Марије Магдалене, по чијој је коси падала жртвована Христова крв. Дај да из облака покуља цвеће и у цветном паперју огрезне свест; или дај да стврднута смола и мртви мириси удаве шуме и луге. Само ме сачувај тихе и црне трулежи, где хемија равна животом и смрћу.

        И спаси ме искушења златне средине, одмора и мира. Јер искушење је кад промукле симфоније цврчака замени плач сирових облица; искушење су оне мисли које се у кавезу мисле, јер сваки је кавез нездрав; искушење су они снови које глава снева, па их у срце преноси, јер их срце нема. И спаси ме искушења златне средине, одмора и мира.

(Домаћица број 10, октобар 1912. стр. 347-348)

        Здање некадашње Полугимназије подигнуто је 1857. године као прва наменски зидана зграда за те потребе у Србији. Од 1961. године ту је смештен Народни музеј.

Шабачка гимназија око 1890. године

        Шабац је старином спадао међу прве просветне центре у Србији у коме су желели да се отварају не само основне  већ и веће школе.  Крајем августа 1836. године донет је „План за школе које имају постојати“ и том уредбом крагујевачка Виша школа проглашена је четвороразредном гимназијом, а у Шапцу, Чачку и Зајечару предвиђене су дворазредне главне школе које су убрзо постале четвороразредне полугимназије.

        Од оснивања школа је радила у приватним кућама које су се изнајмљивале на две и три године. Међу њима биле су и куће Кузмана Лазаревића, оца књижевника Лазе Лазаревића, у Главној улици, Павла Куртовића у Карађорђевој, Ђоке Јелинића, Алексе Исаиловића… Године 1847. прота Јован Павловић понудио је на продају своју кућу, али је процењено да је простор мали и донета је одлука да се за Полугимназију зида посебна зграда.

        У марту 1855. откупљен је простран плац од браће Куртовића за 200 дуката и мања парцела Љубинка Грујића, а крајем  марта 1856. одржана је лицитација на којој је Карел Шчасни, шабачки предузимач прихватио послове подизање зграде Полугимназије по архитектонском решењу које је дао Јарослав Часни. Радови су започети у мају 1856. а новембра 1857. почела су предавања у новој школи. Здање је имало седам учионица, свечану салу и стан за директора школе.

        На свој кров Полугимназија је чекала две деценије, али је зграда од самог почетка имала озбиљне недостатке, а влага је била највећи проблем. Осим тога, зграда је у изванредним приликама коришћена за војне и санитетске потребе, када су ђаци распуштани или радили у другим кућама. Тако је део зграде 1861. године по наређењу министра унутрашњих дела заузет за телеграфско одељење. Због догађаја на Чукур-чесми и бомбардовања Београда у Полугимназију се уселио штаб Дриносавске команде, а настава је одржавана у основној школи. Просторије су биле заузете све до 1864. године. У српско-турском и српско-бугарском рату зграда је служила као војна болница, у два светска рата демолирана је и пљачкана, а после Другог светског рата, пре него што је враћена школи, ту је боравила Команда града.

        Као четвороразредна школа Полугимназија, касније названа Нижа гимназија, радила је од 1847. до 1887. године, када је у Шапцу отворен пети разред. На захтев грађана и помоћ општине, отворени су и остали разреди па су школске 1890/91. године изашли први матуранти.

        Са растом школе растао је и проблем недостатка простора. Нова зграда, која је излазила на данашњу улицу Војводе Мишића изграђена је 1891/92. а 1905/06. дозидан јој је спрат. Ново крило са шест учионица гимназија је добила 1926. године, а 1935. дозидан је још један подужи део са седам учионица и свечаном салом. Педесетих година четврти пут је дограђивана, али су сви објекти готово сасвим стилски и архитектонски уједначени „као да је реч о објекту који је настао у једном периоду“.

        Почетком 20. века зграду Полугимназије називали су старом зградом. Имала је скоро педесет година и била је нагрижена зубом времена. Поправке које су вршене нису биле ни велике ни свеобухватне. Приликом поправки 1912. године у школу је уведено електрично осветљење.

        За време Првог балканског рата школа није радила, настава је почела средином 1913. али је прекинуо Други балкански рат. Школа је кратко радила до 1914. године када је почео Први светски рат, а Шабац се на самом почетку нашао на удару аустроугарске војске. Под окупацијом, 1918. непријатељ је довео своје наставнике и покушао да гимназија проради. Али, ускоро је дошло ослобођење и у гимназији су већ у децембру 1918. почела предавања. Наредне године, средином фебруара, Шабачка гимназија проглашена је за осморазредну потпуну средњу школу.

        На згради Полугимназије до Другог светског рата вршено је неколико поправки 1921, 1928. и 1939. године, а озбиљније реконструкције чекале су крај 20. и почетак 21. века.

        Гимназију у Шапцу учили су или у њој предавали: Јован Цвијић, Милева Марић Ајнштајн, Стеван Чалић, Хакија Куленовић, Лаза К. Лазаревић, Јанко Веселиновић, Роберт Толингер, Станислав Винавер, Владимир Јовановић и многи други.

Двориште Гимназије између два светска рата

Двориште Шабачке гимназије  данас

        Школа је носила називе: Шабачка полугимназија, Гимназија господара Јеврема Обреновића, Српска краљевска гимназија, Подринска гимназија, Гимназија „Вера Благојевић“ и данас је Шабачка гимназија.

Шабачка гимназија педесетих година 20. века

Народни музеј данас

        Градски музеј основан је 1954. године и додељено му је приземље Полугимназије, а од 1961. Музеј располаже целом зградом која је 1979. године проглашена за заштићени споменик културе од великог значаја.

        Народни музеј Шабац је музеј комплексног типа са десетак хиљада предмета од којих се најрепрезентативнији налазе у сталној поставци “Шабачки времеплов – баштина за будућност” и сведоче о историји шабачког краја.

Прва ђачка кухиња у Шапцу основана

од несуђеног мираза Мјеће Винавер

        Мјећислави Винавер, ћерки др Аврама и Руже Винавер, име је овековечио славни брат својом првом збирком песама, а све друго остало је на Јеврејском гробљу у Шапцу под епитафом на споменику.

Наша златна
Мјећа
1898 – 1910
Оставила бол, однела наду

        О њој се најмање зна. Умрла је у 12. години, а Ружа Винавер причала је свом унуку Константину да јој је ћерка остала несахрањена све док није регулисано као да је јеврејске вере, јер је др Аврам Винавер био атеиста. Рођена је 16. фебруара 1898. године у Шапцу. Тај податак чува Уписница ученика народне основне школе у Београдској улици, данас Основна школа „Јанко Веселиновић“ у Карађорђевој улици. Мјећа је школске 1905/1906. године била други разред, а учитељица јој је била Љубица М. Бошковић.                

        После основне, Мјећа је похађала Српску краљевску вишу женску школу у Шапцу, а извештај те школе „за школску 1909-10 годину“, из јуна 1910. године, сведочи да је Мјећислава Винавер завршила други разред и „прелази у старији“. Разредна учитељица била јој је Наталија Обреновић, а међу наставницима били су и: Исидора Секулић (немачки језик и гимнастика), Роберт Толингер (певање и свирање), Мара Лукић (цртање и краснопис) и др Андра Јовановић (хигијена). Није прешла у старији разред, јер је те године умрла. Из школских извештаја њено име преселило се у тужна сећања породице, а наредне године и у поезију брата Станислава.

        Од несуђеног Мјећиног мираза основан је фонд прве ђачке кухиње у Шапцу, у којој су се храниле њене сиромашне другарице.

        „То беше 1879. године, одмах после турско-српских ратова, када се у Београду, као обично што бива после ратова и у другом свету, намножише скитнице и крадљивци. Престоница се напуни мангупарије. Откуд да беше која скитница и кесарош – све се то сјури у Београд…“ Тако је у јуну 1905. године у листу Нова искра почео и у три наставка објавио делове свог дневника Танасије Миленковић, правник, писац првог српског криминалистичког романа, и полицајац, који је у својој књизи „Тасин дневник – записи првог српског полицајца“ описао проблем малолетне делинквенције у главном граду.

        Већ у првој полицијској рацији апсане су биле пуне, а међу ухапшенима највише је било дечака од девет до 16 година. По њиховом сведочењу, летње ноћи проводили су на ташмајданском гробљу, а зими су ноћивали у пећини на Калемегдану. Крађи су их учили старији мангупи, а њихова дела била су ситне крађе, али и проваљивање у станове угледних Београђана. На пример, оцу Милана Ракића украли су из предсобља мантил, државника Јеврема Грујића оџепарили су док је пазарио на пијаци Зелени венац, а златан сат министру Чеди Мијтовићу украли су из куће, у коју су ушли кроз прозор. Шеф им је, по њиховој причи, био „опасан кесарош“  Мита Лорд, који их је учио разним триковима и да се не боје док краду.

Деца делинквенти на улицама Београда крајем 19. века

        Миленковић је апеловао на имућне Београђане да узму по једно дете и склоне га са улице, а од њега је потекла и идеја о оснивању друштва за помоћ напуштеној и проблематичној деци. У њему су деца учила школу и разне занате. Успех је био велики без обзира на број деце која су бежала поново на улицу.

        Мита Лорд био је Шапчанин, по Младену Ст. Ђуричићу, најзлогласнији лопов и сецикеса у Србији. Крупан и смеђ, господствено одевен и с држањем достојанственика по коме је добио надимак Лорд. Зуцкало се да је  „под заштитом државе“, јер га је полиција пратила али је с њима поступала необично учтиво и лепо. Нико га није смео „кључити“. То га је толико дирнуло да је „своју делатност потпуно изнео из свог родног округа“. Тамо где га ухвате испаштао је, а у Шабац се враћао „на живљење и уживање“. Дочекао је лепу старост и умро у Шапцу, скоро као „виђен“ грађанин.

        Димитрије Марковић, Мита Лорд, био је полубрат песника Владе Јовановића, син Јована Марковића из првог брака. У имену Владимира М. Јовановића слово М значило је Марковић, а презиме Јовановић добио је, грешком, при уписивању у школу.