Шабачке приче
Нема више Цицварића
Онима којима је то битно, на питање откуд Цигани муслиманске вере у православној вароши, никад није одговорено поузданим податком. Говорило се, најчешће, да су дошли из Босне, али и да су потомци турских Цигана који су после одласка низама из јужне Србије кренули на север. Неки истраживачи тврде да су се презивали Рељић, а да су за уметничко презиме узели Цицварић. Мистерију су дописивали и сами Цицварићи, али стварне приче о старом Шапцу нема без Цицварића. У историји вароши они су чињеница око које се роје приче.
Према легенди, оснивач лозе ових мајстора штимунга био је Омер Цицварић који је, као послуга у шабачкој тврђави, сакупио делове ћеманета разбијеног у бесу једног бега, донео у шабачку Ма(ха)лу и саставио. Једна прича каже да су Цицварићи почели да свирају око 1850. године, а друга да је Омер свирао још на рођењу сина Јеврема Обреновића 1829. године.
Према попису житеља и њихове имовине у Шапцу 1862. године, Омер Цицварић имао је 67 година, жена Шаха 50, а синови Алија, ковач, 22 године, и Бего, свирач, 19 година. Алијин син Осман, познатији као Лосо, постаће музичар и једини који је, за потребе неке позоришне представе, морао да научи ноте, али и то је било „офрље“, јер је и онда свирао онако како је осећао. Сви Цицварићи свирали су на слух. Старином су користили шаркије и тамбуре, а касније су придодавали виолине, виоле и контрабас. Наступали су у српској народној ношњи коју су чинили: гаће, кошуља, појас, фермен, везене чарапе, тозлуци и опанци.
Студијски снимак Цицварића у народној ношњи
Ова музичка породица из 19. и са почетка 20. века била је најмногобројнија и најдуготрајнија музичка дружина са 58 чланова и седам генерација. У време шабачког златног доба свирале су три дружине Цицварића: Омерова – до 1870. године, Бегина – до 1901. и Бакина – до 1913. године. Свака дружина означавала је једну генерацију Цицварића, а трајање се завршавало смрћу капелника. Музички врхунац остварили су за време Бакиног вођства који је, поред тога што је свирао, написао и компоновао највећи део песама. Надимак Славуј добио је због изузетно пријатног гласа и опојне свирке на виолини. Био је вешт пригодничар, мењајући стихове песама на лицу места, према личности којој се пева, тренутку или расположењу. Тако су, кажу, настале песме На Шабац је ударио Шваба, Ми смо с тобом, сиви тићу, краљу Петре Карађорђевићу, Дођи Швабо да видиш, где је српски Текериш… Баки се приписује и ауторство песама Јелено, момо Јелено, Ах мој доро, добри доро и Развило се поље прилепско.
Окосницу дружине најчешће чине отац и син, њој се придружују неколицина браће, заједно са браћом од стричева – до четири, и још две породице: Зејићи и Милићи. Милићи су живели у непосредном суседству Цицварића, а сви су у знаменитој улици Авде Карабеговића. Лоза Цицварића је кратковечна али бројна. Музиком почињу да се бави са 16 година. Једна генерација Цицварића тако музички траје 30 година. Име добија по деди или стрицу. Вековима и генерацијама преносе се имена: Омер, Бега, Лосо, Муја… Дружина се до Првог светског рата зове Цицварићи, а од 1918. почињу се звати по Милићима (Ибрићима), затим и Зејићима. У њиховим саставима и даље свирају Цицварићи, у односу на некадашња четири члана од десеторице, у новом саставу свирају их свега двојица. Од 1918. помињу се дружине Зеје Зејића, Ибре Милића и Мује Милића, Ибриће (изведено од Милића). Најзначајнија је дружина Ибре Милића, која се на страни, а и по фотографијама назива Цицварићи.
Цицварићи испред београдске кафане „Златно буренце“: Алија Ибрић, Бака II Цицварић, Амид Цицварић, Мемиш Гардић, Мема и Муса Јовановић, Миларем Гардић, Осман Лосо Цицварић, Ибро Милић, Нурија Гарић, Омер Пенцо Цицварић.
Дружина која је почела у кафанама Мале брзо је постала незаобилазна у иоле бољим шабачким хотелима и кафанама. Свирали су на градским баловима, свадбама, славама и преславама, као и на дружењима имућних варошана. Гостовали су у Конаку Господара Јеврема, Белом двору Куртовића, певали кнезу Михаилу, краљу Милану Обреновићу, краљу Петру Карађорђевићу. Гостовали су у Бања Луци, Мостару, Сарајеву, Брчком, Новом Саду, Зрењанину, Суботици, Љубљани, Пешти, Прагу, Загребу, Паризу. У шабачкој кафани Девет дирека зоре су испраћали уз омиљене песме Јанка Веселиновића, који им се вишеструко одужио. Српски књижевник омогућио је Цицварићима гостовање у познатим кафанама београдске Скадарлије, а неке њихове песме уврстио у позоришни комад са играњем и певањем Ђидо.
Уз многе позиве за наступе по европским земљама, имали су и понуду за гостовање код наших исељеника у Америци, али су је одбили јер „нису имали храбрости да лађом путују у тако далек свет“.
За време балканских и Првог светског рата, солидаришући се са српским народом, Цицварићи су занемели. До 1918. када су били позвани да у Београду, пред Краљем Ослободиоцем и чувеним војводама, учествују у централној свечаности поводом пробоја Солунског фронта, а крајем исте године дочекали су ослободиоце и у Шапцу песмама Оп шија пешадија и Развило се равно поље прилепско. Иначе, у рововима Прилепа умро је од колере Бакин млађи брат, поднаредник Мујо Цицварић, добровољац од 1912. године у шабачком Шестом пуку Српске војске.
У лето 1922. године умро је Бака Цицварић и дружина се нашла у тешкој ситуацији. Бакина браћа Омер и Беган још нису били стасали за капелнике, па је вођа постао Ибро Милић, добар певач и виолиниста, са којим су Цицварићи наступали у Скадарлији, а онда су у јесен 1923, настављајући турнеју по Европи, дуже боравили у Прагу, где су снимили грамофонску плочу.
Ибро Милић је био познат и по томе што је писао пригодне песме. Тако су Цицварићи први запевали тужбалицу поводом смрти краља Александра Карађорђевића у атентату 1934. а на овом гесту писмом им се лично захвалила краљица Марија.
Пред Други светски рат капелник дружине постао је Осман Пенцо Цицварић, син Мује Цицварића. За његовог века дружина је свирала у елитним шабачким кафанама: Порт Саид, Европа, Мала Касина, Велика касина, Пивница, Жировни венац, Девет дирека, Зелени венац… Са Пенцом су Цицварићи поново досегли звезде. Шабац им је постао тесан па су задивили Праг, Љубљану, Загреб, Београд… А у Београду су одржали свој најлепши „животни концерт“.
На позив Управе фудбалског клуба Мачва, Цицварићи су 1951. године позвани да подигну морал шабачким фудбалерима и навијачима на прволигашкој утакмици са Црвеном звездом. Бродом, возом, аутобусима и камионима, пут Београда „кренуло је пола Шапца“. Свирком и песмом Цицварићи су подгревали већ узаврелу атмосферу пред утакмицу, али Звезда је на самом почетку повела са 1:0, а почетком другог полувремена повредио је ногу шабачки центарфор Воја Рогић. Ипак, остао је у игри и убрзо изједначио резултат. Истог тренутка са трибина су се огласили Цицварићи:
Ти си Рого ћопав био,
ал̓ си ипак Звезди гол забио.
Није то била нека посебна поезија, али је послужила тренутку, јер је Звездину мрежу погодио још један легендарни шабачки фудбалер Сава Стефановић.
У априлу 1965. умро је Пенцо Цицварић. Дружина више није имала снаге за нова правила наше естраде која су им била страна.
Цицварићи 1923. године на омоту плоче снимљене у Прагу
Музика Цицварића је аутентична школа. Оно што се може назвати шабачка школа је сложено садејство мачванске сеоске, босанске народне и градске школе. Из севдаха спојеног са српским колима и мачванском усменом традицијом развија се специфичан виолински стил. Највеће вредности музике су: реаранжирање и импровизација. На званичном репертоару Цицварића налазе се дворске теме, градска кола – Шапчанка, Нишевљанка, Чачанка коло, подокнице, серенаде, севдалинке, романсе, химне, инструментали. Милутин Поповић Захар, композитор и виолиниста, оцењује их као хроничаре једног времена и пластичне споменике развоја музичке и сваке друге културе једног народа, сведочи да су компоновали Свилен конац и Низамски растанак и пише песму, култни омаж „царевима кафанске музике Србије“ – Нема више Цицварића.
Адети се променише,
Сокаци се проширише,
Старог Шапца нема више,
Ал још памте чивијаши,
Остарели бекријаши,
У кафани пуној дима,
Ко некада, свега има,
И келнера потркуша
И шабачких намигуша,
Има јела, има пића
Лепих цура и младића
Али нема, ој, младости,
Али нема, ој, жалости,
Нема више Цицварића!
Цицварици су снимили око 50 песама на 20 плоча, од 1909. до 1912. у време када је музичка продукција на овим просторима била ретка и ограничена. Највећи број тих записа налази се у поседу српских емиграната у Америци и диљем света, а у шабачкој Мали, данас, малобројни мушки потомцина Цицварића не баве се музиком. На чувене кафане и велике музичаре подсећа једна улица која носи име Цицварића.
Девет дирека
Осим на баловима, забавама и концертима, Шапчани су доста времена проводили по кафанама. Београдске новине писале су “да ни једна варош у Кнежевини и Краљевини Србији нема толико кавана, чак ни сам Београд, колико их има варош Шабац, и све су оне једнако посећене и увек пуне гостију. У појединим каванама стално се орила музика и песма.”
Стеван Чалић: Кафана „Девет дирека“
По кафанама госте су музиком увесељавале разне капеле, банде и дружине, међу којима су најчувенији били Цицварићи и Васа Станковић Андолија, а најпознатије састајалиште старог боемског друштва била је кафана “Девет дирека”, коју је овековечио сликар Стеван Чалић. Међу гостима ове кафане био је и Јанко Веселиновић, који је и сам волео да запева Хасан-ага на кули сеђаше, београдски сликар Михаило Петров, а књижевник Раде Драинац лумповао је по Шапцу и писао песме. И Добрица Милутиновић сећао се кафанског живота Шапца крајем 19. и почетком 20. века: “Кад је представа у позоришту Шабац је сав ту, престајало је весеље, коцка. А после се лудо веселило. Ти су људи умели тако фино, отмено да се веселе. Њихови лумпераји су одавали право господство. Новац се брзо зарађивао и лудо трошио.”
Шабац на разгледници 1925. године: у левом углу види се кафана „Девет дирека“ која је била на углу Јевремове и Краља Милана улице
Када је и одакле све почело овако у Шапцу, не зна се тачно, али траје помало и данас, као и жал што су ти мајстори севдаха своју музику однели са собом. Снимљено је, старом техником, тек понешто.
Зграда кафане “Девет дирека” подигнута је 1807. године и испрва је служила као конак кнеза Станка Јуришића, једно време и као школа, а у кафану је претворена 1864. године. Зграда је срушена 1929. године и на том месту 1931. године подигнут хотел “Југославија”. У Модну кућу „Клуз“ преуређена је 1980. године, а данас је у тој згради једна банка.
Дом војске
Зграда Дома ЈНА у центру Шапца, која годинама стоји напуштена, једна је од најзначајнијих примера послератне модерне у граду. Дом је градило шабачко предузеће „Изградња“, од 1960. до 1962. године, према пројекту професора Архитектонског факултета у Београду Владимира Бјеликова, а свечано је отворен 22. децембра 1962. године, за Дан армије.
Зидање Дома војске (архивске фотографије)
Дом војске на разгледници Шапца 1962.
Дом војске 2016.
Дом је деценијама био култно место друштвеног живота. Овде је радио биоскоп са 500 места, а у његовој великој сали прве концерте у Шапцу имали су Бјело дугме, Индекси и друге тада најпопуларније музичке групе. Зграда има 2100 квадратних метара, а двориште 38,5 ари. Градска управа Шапца купила је Дом 2008. године од Војске Србије за 57, 8 милиона динара, а тадашњи градоначелник најавио је, на месту Дома, изградњу пословно-стамбеног простора са подземном гаражом. Од тог посла није било ништа и Дом годинама пропада. Намештај и инсталације су покрадене, али је конструкција остала нетакнута.
Завод за заштиту споменика културе ставио је објекат Дома војске под заштиту државе као непокретно културно добро, а 30 архитеката пореклом из Шапца основало је Иницијативу Сачувајмо Дом ЈНА, са циљем очувања објекта.
Предложен изглед Дома војске након реконструкције; Извор: Сачувајмо Дом ЈНА
Грађани Шапца траже да им се врати овај простор, а подржали су их шабачке институције културе, групе и стручна удружења, Завод за заштиту споменика културе из Ваљева и Републички завод за заштиту споменика културе у Београду. Одлуку да се реконструише Дом војске градска власт донела је 2019. године, урађен је и пројекат за реконструкцију, али обнова још није почела.
Епитаф за Луку Лазаревића
У порти шабачке цркве сахрањен је поп Лука Лазаревић (1774-1852), устанички војвода родом из Свилеуве, који се истакао у боју на Мишару (1806) и постао заповедник Шапца 1807. Поп Лука Лазаревић, легендом и истином, представља изузетну личност наше устаничке историје. Својом коњицом прославио је не само Шапчане, него и целу Србију. За исказану храброст је постао велики војвода шабачке нахије.
Гроб Поп Луке у порти и епитаф на зиду шабачке цркве
Уз шабачку цркву св. Петра и Павла, 30. априла 1852. године, сахрањен је с највећим почастима. На гробу је постављен „мраморни белег“ а у зиду цркве уметнута је плоча са епитафом од једанаест стихова, занимљиве и поетичне садржине, који је написао песник Јован Илић, професор шабачке гимназије:
„Крепком мишцом, срцем витешкијем, У најгоре доба по Србина, Кад, процвиље мало и велико, И Србија земља поносита, Крвавијем сузам проплакала, Роду своме послуживши вјерно: Овде лежи ЛАЗАРЕВИЋ ЛУКА, Штит Поцерја, цвјет српских јунака, А посинак врла Карађорђа! Проста земљо! којано га скриваш, Својом те је откупио крвљу.“
Лукина надгробна плоча спада међу најлепше српске епитафске споменике.
Народна банка – ћораво ћоше
У мају 1935. године „Шабачки гласник“ објавио је малу вест: „Чује се, да је Народна банка откупила од масе Куртовића и од масе поч. др. Мике Петровића оно ћоше на В. Пијаци до цркве у намери да на том месту подигне филијалну зграду.
Ако буде овај глас у истини ми га похваљујемо и надамо се да ћемо још ове године на овом месту видети лепу зграду.“
Филијала, која се до тада налазила у приватној кући, преселила се у ново здање одмах по завршетку градње, а свечано га је отворио гувернер Народне банке Краљевине Југославије др Милан Радосављевић 21. маја 1938. године. Зграду на углу улица Карађорђеве и Масарикове пројектовао је тада млади архитекта Богдан Несторовић, а када је завршена изазвала је много полемике у граду. Због лучне површине без прозора и декоративних елемената, Шапчани су је називали руглом града и ћоравим ћошетом. Али баш ту слободну површину на фасади окупатори су у Другом светском рату користили за погрдне графите о Јеврејима, а сама зграда сведочила је погубљењима многих Шапчана који су у августу 1941. јавно стрељани и обешени у центру Шапца.
Народна банка 1941. године
Народна банка 1957. године
У згради Народне банке била је смештена Служба друштвеног књиговодства, а данас је ту Пореска управа филијала Шабац. Временом, ова грађевина од бетона, са масивним соклом, лучном површином без прозора и бочним крилима са прозорима, и у приземном и спратном делу, између којих су постављени медаљони, лепо се уклопила у архитектонско наслеђе центра града.
Најмлађи српски задужбинар
Под задужбином се обично сматра здање или установа, изграђена добровољним прилозима једне или више особа, која има своју намену и циљеве, што је одређено вољом задужбинара. Одредницу о задужбинарству унео је и Вук Караџић у Српски рјечник: „ Највећа је задужбина начинити манастир или цркву, као што су српски цареви и краљеви градили; потом је задужбина начинити ћуприју на какој води или преко баре, калдрму по рђаву путу, воду довести и начинити близу пута, усадити или накаламити воћку близу пута, гладног нахранити, жедног напојити, голог одјести.“
Никола Чупић (Велики илустровани календар „Орао“ за 1879.) и Годишњица Николе Чупића 1933. године
Најмлађи српски задужбинар био је артиљеријски капетан Никола Чупић, унук Стојана Чупића – Змаја од Ноћаја, рођен 1836. године у Шапцу. Његов отац Риста Куртовић није био у сродству са шабачком трговачком породицом Куртовић, већ из подринске породице Куртовића која је изумрла. Риста је умро када је Николи било шест година па је он током школовања узео презиме мајке, Василије Чупић, ћерке Карађорђевог војводе Стојана Чупића, познатог као Змај од Ноћаја.
Верујући да кроз војничку каријеру може да буде достојан наследник свога деде, Никола се уписао у Артиљеријску школу 1851. године, а већ 1863. био је капетан прве класе. Савременици га описују као лепог, витког, стаситог црномањастог младића, веома наочитог и образованог. Женидбом са Хермилом или Ђермилом, како су је сви звали, ћерком господар Јована, брата кнеза Милоша, улази у владарску породицу Обреновић. Али, уз већ начето здравље, брак му доноси разочарање и, како нису имали деце, црква им је дозволила развод.
Како је грудобоља све више узимала маха, по савету лекара, који су у то време веровали да сув и топао ваздух лечи туберкулозу, преко Француске одлази у Алжир и настањује се у врелој и прашњавој медитеранској луци Орану. Ту је и умро 31. јануара (12. фебруара по новом) 1870. године у 34. години. Његовом смрћу Србија је изгубила даровитог и школованог официра, али је добила Задужбину Николе Чупића која је, као што је њен оснивач и предвидео, „допринела развоју и опстанку српског књижевног језика много више него бојни мачеви“.
У далеком Орану, пред саму смрт, Никола Чупић пише 8. јануара 1870. године свој тестамент из кога је најбитнија реченица: „Све моје имање нека се употреби на издавање моралних и научних књига“.
Чим је добио обавештење из Орана о Чупићевом тестаменту, министар просвете и црквених дела Кнежевине Србије Димитрије Матић одредио је 21. октобра 1871. дванаест чланова комисије чија је дужност била да утврде стање Чупићеве заоставштине и поступе према одредбама тестамента. Та комисија је касније прерасла у Одбор Чупићеве задужбине. У тај први одбор позвани су др Јосиф Панчић, Чедомиљ Мијатовић, Стојан Бошковић, Сава Сретеновић, Коста Протић, Ђорђе Малетић, Јован Анђелковић, Стојан Новаковић, Миливоје Прајзовић, Мата Карамарковић, Јован Павловић и Коста Маринковић.
Пресудом Окружног суда у Шапцу, од 15. јула 1874. године, пресуђено је да се из масе покојникове заоставштине измире разни дугови и завештани легати.
Чупићева заоставштина састојала се не само од готовог новца већ и од непокретности. Одбор је стога најпре наложио да Сава Сретеновић и Коста Протић утврде тачно стање имовине којом се располаже па да се тек онда изради статут Задужбине.
Како новац задужбински не би бесплодан лежао, Одбор је решио да га до доношења статута изда под интерес са десет одсто камате и то на четири године. Легате и остале пријављене повериоце Одбор је одмах измирио али је са Стефаном Радовановићем, закупцем шабачке механе, која је била Чупићево власништво, вођена дуга парница која се завршила на штету Задужбинског фонда. На првом званичном састанку Одбора прихваћено је коначно стање заоставштине и донета Уредба Одбора Задужбине Чупићеве. Фонд Задужбине Чупићеве имао је капитал, 31. јануара 1875. године, од 6.000 дуката цесарских који је предат Управи фондова на руковање.
На крају првог састанка Одбора одлучено је такође да се објављивање записника сматра као оглас и позив књижевницима који желе да им се дела издају о трошку задужбине. Тај први одбор донео је 22. децембра 1874. године Уредбу Одбора Задужбине Чупићеве и тако је Задужбина Николе Чупића започела свој дуготрајни плодоносни рад. Одбор је међу својим члановима бирао председника, деловођу, односно секретара и благајника Одбора. За 65 година рада Задужбине Николе Чупића председничку дужност су обављали: Милан Ђ. Милићевић, са прекидима 35 година, Стојан Новаковић 4 године, Љубомир Ковачевић 2 године, Добросав Ружић 8 година и Тихомир П. Ђорђевић 20 година.
Из записника са састанка Одбора почетком 1877. сазнајемо да је одлучено да се издаје посебан часопис о раду Задужбине. Да се часопис назове “Годишњица Чупићеве задужбине” и да буде задужбинско издање. Предвиђено је да се ту првенствено штампају годишњи извештаји о раду Одбора и разноврсни образовни текстови који ће бити приступачни широком кругу читалаца. За ту прву свеску “Годишњице” одлучено је да чланке напишу чланови Одбора. Понуђени текстови ће се оцењивати на седници Одбора, поједини чланови ће бити рецензенти, награђиваће се аутори по “штампаном табаку” највише до 5 дуката. Предност имају дела о “српском народу и из његовог живота”. Договорено је да ни једно дело не буде веће од три штампана табака што наравно није никад било стриктно поштовано. У првој свесци “Годишњице” објављено је све што је у Одбору урађено од његовог оснивања. Те 1877. године одлучено је такође да се “Годишњица” издаје у јануару, по старом календару, односно у фебруару, тј. до дана смрти Николе Чупића. Рукописи су се могли предавати до 1. септембра претходне године.
Прва књига Годишњице продавана је преко књижара у Београду, Новом Саду и Панчеву по цени од 2 динара за Србију и 1 форинте за Аустро-Угарску, с тим да се књижарима није смело давати више од 25% од зараде. Ђацима и студентима Годишњица је продавана за 50 одсто јефтиније до краја њеног излажења. Примерци Годишњице послати су српским и страним редакцијама ради оглашавања. Тираж ове прве књиге Годишњице износио је 600 примерака.
Одбор Чупићеве задужбине одлучио је 1880. године да се сваког 31. јануара – на дан смрти Николе Чупића – одржи свечана јавна седница и парастос оснивачу Задужбине а да се од ректора Велике школе за тај дан затражи свечана сала. Те свечане седнице одржаване су, према подацима до којих је било могуће доћи, све до избијања Другог светског рата, тј. до 1941. године.
Преко Министарства иностраних дела Одбор, током 1907. године, покушава да у Орану пронађе посмртне остатке Николе Чупића и да их пренесе у отаџбину. На жалост, та намера није била остварива пошто су гробље у коме је био сахрањен, као и знатан део вароши Оран, разорени у великом земљотресу 1890. и 1891. године. Приликом рашчишћавања рушевина гробље је уништено а на његовом месту се касније проширила варош. О овом оштећењу гроба свога оснивача задужбински Одбор није на време обавештен.
Књижевна дела која је првих година свога рада издавала Задужбина Николе Чупића била су углавном патриотско-поучна и научно-популарна, док се касније претежно посвећивала пажња књижевно-научном садржају. Рецензенти дела и чланака које је објављивала Задужбина Чупићева бирани су међу најеминентнијим стручњацима тога времена. То су били: Лаза К. Лазаревић, Милутин Гарашанин, др Владан Ђорђевић, Милан Кујунџић – Абердар, др Лаза Докић и многи други. За све време рада Задужбина Чупићева издала је 33 књиге посебних издања и 50 Годишњака.
После Другог светског рата, Решењем Савета за просвету, науку и културу Владе Народне Републике Србије, од 11. јуна 1958. године, Задужбина Николе Чупића стављена је под управу Задужбинског одељења Владе НР Србије. Тиме је Задужбина Николе Чупића престала да постоји и више никада није објавила ниједно издање.
У својој књизи „На Дрини Ћуприја“ Иво Андрић је написао: „Сви ми умиремо само једном, а велики људи по два пута: први пут када их нестане са земље, а други пут када пропадне њихова задужбина“.
Памћење фотографија из Јевремове улице
Прва светла Шапца
Књижевник, публициста и преводилац Владимир И. Јовановић, чија је величина остала у сенци сина Слободана, рођен је 1833. у Шапцу, где је завршио гимназијско образовање, родном граду дао је посебно место у својим мемоарима и сачувао слику града из друге половине 19. века:
„Шабац се у времену мог детињства и школовања мало разликовао од једног великог села. Улице не беху калдрмисане; у кишним данима беху блатне и баровите, као и путови између вароши и села. Испред кућа намештане су брвне, или талпине, па и обична даска, или су грађени насипи, да би се имао сух пут. Тако исто намештани су дрвени прелази између једне и друге стране улице. Улице нису редовно осветљаване. Кад није било месечине морали су се ноћу носити фењери, или воштани свитци, ако се хтело куд из куће ићи; иначе се не би видело куд да се корача. О славама истицаху се с вечера и ноћу низови фењера испред и око свечарских домова, да би се званицама просветлио пролаз с једне стране улице на другу, и улаз у свечарске домове, као и дашчане путање испред кућа…“
Град је чамио у мраку до 1869. године, када је општина поставила 12 фењера за осветљавање улица, које је палио и гасио општински фењерџија. С првим сумраком фењерџија, који је носио лествице, кантицу са гасом и свећу у свом фењеру, палио је јавне фењере, а сваки кафеџија морао је имати испред своје кафане фењер, који је светлео до затварања локала, а у гостионицама са собама за преноћиште фењер је морао светлети целу ноћ.
Прва шабачка електрична централа око 1910. године
О подизању електричне централе и „како ће Шабац ускоро добити електрично осветљење“ шабачка штампа писала је крајем 1884. године, али се до прве електричне централе чекало до 1907. године, а једини објекат који је имао властито електрично осветљење пре 1900. године био је хотел ,,Касина“ у Господар Јевремовој улици. У дну дворишта налазила се парна машина која је покретала генератор електричне струје напона 110 волти.
Електрична централа, парно купатило и католичка црква 1930. године
Године 1907. започета је, а 1908. на Баиру је прорадила електрична централа и тада је Шабац добио електричну једносмерну струју. Идуће године, поред централе прорадило је и парно купатило, које је користило топлу воду и пару новоподигнуте централе. Централа је производила струју само у вечерњим сатима и раним јутарњим. У прво време осветљаване су главне улице, државна надлештва и мањи број приватних кућа, па је тако електрификација лагано продирала у сам центар града. У Гимназију је светло уведено тек 1912. године. Од тада па све до 1930. године, када је општина склопила уговор са Електро-Макишем из Београда за снабдевање струјом, осветљење у Шапцу било је повремено, јер је потрошња дрва за ложење била велика. Од 1930. године Шабац је имао струју непрекидно захваљујући и далеководу из Београда који је био постављен преко савског моста.
Рушење и грађење у Карађорђевој улици
Шездесете године 20. века у Шапцу обележене су рушењем старих и градњом нових објеката, а те старе зграде једва да су забележене понеком фотографијом, најчешће новинском. Највише рушења било је у Карађорђевој улици.
Карађорђева 1955. године, пре рушења
У првом делу Карађорђеве улице, налазиле су се приземљуше које су са лица имале мањи локал, а у двориштима, дугим и до 75 метара, низ некомфорних станова. На крају дворишта налазили су се заједнички нужници, кокошињци, свињци, па чак и штале.
Непосредно пред рушење, слева на десно, налазиле су се: Берберско-фризерска радња Павла М. Петровића – Паћа, затим обућарска, часовничарска, кројачка, фотографска и ужарска радња. Дуго година између кројачке и фотографске радње, у којој је пре ње била столарска радионица, односно продавница погребне опреме, налазила се пекара. Место ових зграда делом је уступљено хотелу „Слобода“, а делом Општинском суду (сада Основи суд).
На месту приземљуше данас се налази Основни суд. Пред рушење у једном од локала налазила се фотографска, а у другом ужарска радња, а рушењем старе стамбене зграде (фотографија десно) отворен је приступ новом делу Шапца – Бенској бари. У дворишном делу налазило се неколико стамбених просторија, а у дну велика штала за коње са чардаком. Рушењем старих зграда формирана је нова улица која је добила име по првоборцу Милану Беловуковићу – Деви (данас Кнеза Милоша), а која чини продужетак улице Владе Јовановића.
Део Карађорђеве улица данас је претворен у шеталиште
Шабачка гимназија 1918.
(Из збирке Народног музеја у Шапцу)
За време окупације, Аустроугарска је 1. марта 1918. године отворила у Шапцу Реалну општинску гимназију. Зграда Полугимназије (данас зграда Музеја), делимично поправљена, служила је за друге потребе па је Реална гимназија радила у Камичкој школи (данас Основна школа „Вук Караџић“). Школа је постојала од марта до јуна и од септембра до половине октобра 1918. године. Фотографија је снимљена 17. априла 1918. године у дворишту Камичке школе, а повод је био долазак главног инспектора средњих школа у Србији.
Седе слева на десно: Љубица Симић, професор физике; Лепосава Јовановић, професор српског језика; Јозеф Заплета, аустријски поручник, инспектор свих школа у шабачком крају; Фрањо Узети, аустријски капетан, инспектор свих средњих школа у Србији; Ђорђе Д. Кока, директор, Лепосава Петковић, професор латинског језика; Божица Јовановић, професор хемије и физике; Мара Глигоријевић, учитељица ручног рада и лепог писања.
Стоје слева на десно: Оскар Шкарка, Чех (умро у Шапцу); Сава Маринковић, адвокат, сликар аматер; Тадија Костић, вероучитељ и књижевник; Коста Куртовић, предавач немачког језика; Михајло А. Клас, инжењер, предавао математику.
Шабачка пошта
Историја поште у Србији почела је током Првог српског устанка, када је Правитељствујушчи совјет организовао мрежу за пренос писама за потребе српске војске и органа власти и Карађорђеве наредбе сеоским кметовима, 1810. године, да су дужни свако писмо предати, док оном „ко би се усудио ово задржати следи педесет штапова“. Наредне године надлежностима Правитељствујушчег совјета придодата је и обавеза да преко војвода у нахијама организују мензулане – постаје за замену коња и одмор татара (носилаца порука, поштара). Исте године, 11. јануара 1811. у Шапцу је изграђена манзулана за разношење поште.
Употреба поштанског ковчежића почиње 1817. године у Паризу, а 1823. године британска пошта уводи у саобраћај поштанска кола – поштански дилижанс. Прво привилеговано паробродско друштво основано је у Бечу 13. марта 1829. године и оно је, преко својих агенција, све до 1867. године обаљало речни приобални поштански саобраћај у местима: Ковин, Кленак, Шабац, Смедерево, Пожаревац, Градиште, Доњи Милановац и Радујевац.
Године 1834. у Србији постоје друмови: Београд – Шабац – Лозница – Зворник; Београд – Гроцка – Хасан Пашина Паланка (Смедеревска Паланка) – Јагодина – Параћин – Алексинац; Београд – Смедерево – Пожаревац – Голубац – Брза Паланка; Београд – Палеж (Обреновац) Ваљево – Крагујевац – Чачак. На овим друмовима поштанско-путнички саобраћај обављао се јахаћим и мензуланским коњима.
По узору на средњу и западну Европу, 1840. године у Београду је устројена Пошта. Исте године у Енглеској је у употребу уведена поштанска марка. Идуће, 1841. године, прорадила је Аустријска конзуларна пошта у Београду, чиме је практично успостављен међународни поштански саобраћај између Србије и Аустроугарске. Први телеграм, између Вашингтона и Балтимора, пренет је Морзеовим телеграфским апаратом 1844. године, а 1850. у Србији је постављен први поштански ковчежић. Налазио се на згради Аустријске конзуларне поште у Београду. Пет година касније успостављена је телеграфска веза са Земуном, чиме је започео јавни телеграфски саобраћај у Србији. Попечитељство внутрених дела известило је 1859. године Начелство округа шабачког да ће се изградити телеграфски вод који ће повезивати Шабац са Београдом. Смештај телеграфске станице био је обезбеђен у кући Макевије Марковића.
Међународни телеграфски савез основан је 1865. године, а Србија му је приступила 1866. као 17. чланица. Исте године у Србији су емитоване прве марке (грбуше) за плаћање поштарине за новине и часописе. Светски поштански савез (СПС) основан је у Берну 1874. године, а Србија је била једна од двадесет две државе које су биле оснивачи.
Александар Грахам Бел 1875. конструисао је први телефонски апарат, прва телефонска линија у Београду инсталирана је 1883. године, а исте године у телефонску мрежу Србије укључује се и Шабац. Међутим, телефонска станица у Шапцу отворена је тек 1901. године.
У првој половини 20. века Шабац је добио два значајна двоспратна здања, према пројекту Милорада Рувидића. Прво је било завршено 1906. године и у њему се налазило Начелство округа подрињског, пошта и телеграф (данас је то зграда Министарства унутрашњих послова), а друга зграда завршена је 1907. и у њој је данас Виши суд. Обе зграде налазе се у Улици Господара Јеврема.
После Првог светског рата, пошта је 1918. године била смештена у Поцерској улици (Данас Масарикова) до кафане „Бели крст“, 1923. је пресељена у зграде Мила Гајића, такође у Масариковој улици, а 1934. уселила се, као подстанар, у лево крило новоизграђеног хотела „Зелени венац“.
Пошта 1906. у Господар Јевремовој
Пошта у Масариковој улици код кафане „Бели крст“,1918. године
Радници шабачке поште 1934. године у „Зеленом венцу“
Зграда шабачке поште, некад и сад
Године 1953. пошта је пресељена у садашњу, прву наменски подигнуту зграду, у Карађорђевој улици број 10.
Шабачке пијаце
Пијаце су настале скоро истовремено када и прве робне размене, а први историјски облици били су вашари. Од настајања до данас пијаце су барометар друштвено-економских прилика у срединама где постоје, а имају и озбиљан социолошки аспект. Оне су тржиште, али и место окупљања и комуникације људи. У богату традицију ове делатности у Србији Шабац се веома рано укључио.
Велика пијаца код цркве, касније проширена до Бенске ћуприје и Гимназије, установљена је 1831. године. Поред ње постојала је и Мала пијаца код Бенске ћуприје, која је радила сваким даном, сем петком, када је радила Велика пијаца.
Велика и Мала пијаца 1910. године
Према одлуци општине, 1928/29. године почело је насипање Бенске баре, од Бенске ћуприје до данашњег парка. Према овој одлуци на део насутог земљишта требало је да буде премештена и Велика пијаца. У ту сврху земљиште је бетонирано и постављене тезге, а десна страна Баира калдрмисана за остављање запрежних кола. Нова пијаца прорадила је 1. марта 1930. године, а Тржница маја 1939. године. На Баиру су се налазиле и друге пијаце. У сокачету према Бенској бари, преко пута Марвене пијаце, налазила се Рибарска пијаца. Шабачка сточарска пијаца пресељавана је више пута, а једно време, пре Другог светског рата, налазила се на простору данашње Медицинске школе. Марвена пијаца премештена је 1936. године на место Прекошорске пијаце, а званично је почела рад 1940. године.
Марвени трг на простору данашње Медицинске школе
На месту данашње Нове робне куће, а некада у троуглу улица Краља Милана, Мачванске и кафане “Код девет дирека”, налазила се Мачванска или Житна пијаца. На месту “Зоркиног” солитера, а на почетку улица Поп Лукина и Милоша Поцерца, била је Шљиварска или Доњошорска пијаца. Између Поцерске (Масарикове) и Новопоцерске (Милоша Обилића), на месту где је парк и некада “Обнова”, налазила се Прекошорска – Поцерска шљиварско-житарска пијаца.
Доњошорска шљиварска пијаца око 1930. године
На простору између Полицијске (Стојана Новаковића) и Новопоцерске (Милоша Обилића) испред Чардака, била је Дрварска пијаца (код Малог паркића). Данас је то простор Тиршовог венца.
Најпопуларнији пијачни објекат у Шапцу данас је Тржница, на Тргу Ђачког батаљона, у центру града, једини објекат затвореног типа са наменом зелене и робне пијаце. Зграда располаже са 136 продајних места и 11 локала за издавање.
Тржница некад и пијаца иза Тржнице
Тржница данас
Пијаца Живинарник, у улици Жике Поповића, са наменом робне пијаце, располаже са 211 продајних места и пет локала за изнајмљивање.
Стара зелена пијаца Камичак, у улици Хајдук Вељковој, има 165 продајних места и намењена је искључиво за продају пољопривредних производа.
Кванташка пијаца налази се у Савској улици и једина има двадесет четворочасовно радно време. Намењена је за продају пољопривредних производа и огревног дрвета, као и промет на велико. У склопу пијаце је више од 200 продајних места.
Сточна и житна пијаца Бандера смештена је у простору улице Хајдук Станка и заузима површину од пет хектара. Намењена је за продају ситне и крупне стоке, житарица, сточне хране, дрва и друге робе.
Пијаца Стадион налази се у Поцерској улици и превасходно је робна пијаца, са мањим простором одређеним за зелену пијацу.
Ауто пијаца до 2015. године радила је на путном правцу према Мајуру, али није била безбедна па је премештена на простор бувље пијаце у улици Гаврила Принципа. Има капацитет за око 250 возила. Иначе, Шабачки бувљак веома је популаран и ван града. Бувљак, као урбани феномен, чији се настанак везује за предграђе Париза, није само продаја и куповина половног и јефтиног, то је најчешће форма забаве, а шаљиви назив потиче од популарног веровања да је роба са бувљих пијаца пуна бува.
Прича о ћутању
До 2011. у малом парку код Соколане у Шапцу стајао је споменик дечаку Слави Ковићу. Вандали су га дуго поливали бојама, ломили и најзад сломили. Цео споменик је нестао, а на другом крају парка откинута је глава – спомен биста Стојана Новаковића, научника и дипломате, једног од најзначајнијиг личности Шапца. Реплика спомен бисте великог Шапчанина Стојана Новаковића откривена је 2017. године, поводом 175 година од рођења, а о споменику дечаку сведочи само постамент у парку и ретки који га се сећају.
Осрнављена биста Стојана Новаковића и нова, постављена 2017.
Слава Ковић пред стрељање
споменик у Шапцу 2011
постамент 2022. године
Славољуб Слава Ковић рођен је 21. августа 1924. године у Богатићу. Потицао је из сиромашне породице. Имао је три године када му је умро отац, што је додатно погоршало тешко детињство. Био је неухрањен, па је у основну школу пошао са закашњењем од две године. Након завршетка основне школе, непосредно пред почетак Другог светског рата, почео је да изучава кројачки занат.
У лето 1941. године, након ослобођења Богатића, Слава се прикључио партизанима. Ступио је у сеоску чету, која је касније ушла у састав Мачванског партизанског одреда. Пошто је био превише млад за борца, био је курир и стражар, а у партизанским радионицама је израђивао бомбе, поправљао наоружање и шио одела. После прве непријатељске офанзиве, децембра 1941. године Немци су Славу заробили у селу Милини, на Церу. Потом је са осталим заробљеним партизанима одведен у логор Забран, код Шапца. У логору је током саслушавања био страховито мучен, али је упркос томе одбио да ода било које од имена партизанских сарадника. Иако је био ситне грађе, подносио је мучења и поносно говорио да се борио против Немаца. Када су Славина мајка Милица и сестра Олга сазнале да је заробљен и да се налази у логору у Шапцу, покушале су да га ослободе, јер су преко пријатеља сазнале да фолксдојчер из Шапца за новац ослобађа заробљенике из логора. Отишле су код њега са нешто новца, он их је примио, али им је рекао да Славу не може да ослободи, јер је он одређен за стрељање пошто иследницима стално пркоси и псује их.
У мучењу малог Славе, посебно су се истицали локални љотићевци из Деветог добровољачког одреда, који су му у чело ножем урезали звезду петокраку. Стрељан је 10. јануара 1942. године у Шапцу, заједно са групом заробљеника.
Након завршетка рата, прича о Слави Ковићу је пала у заборав. Његова фотографија са урезаном петокраком на челу, начињена непосредно пред стрељање, пронађена је у архиви логора Забран и потом је била изложена у Музеју пионира и омладине у оквиру Меморијалног комплекса „Бошко Буха” и привлачила је велику пажњу посетилаца.
Крајем седамдесетих година прошлог века откривен је његов идентитет и медији су писали о пркосном дечаку, а неколико година касније Општински одбор СУБНОР-а из Богатића предложио је Славу Ковића за народног хероја. Потом је била покренута иницијатива да му се подигне спомен-биста у оквиру Меморијалног комплекса „Бошко Буха” на Јабуци код Пријепоља, што је и учињено септембра 1983. године, када је испред зграде спомен-дома постављена његова спомен-биста, рад вајарке Дринке Радовановић.
Годину дана раније, поводом 40 година од Славине смрти, у парку у улици Косте Абрашевића у Шапцу, откривен је споменик Слави Ковићу, рад вајара Јована Солдатовића. На том месту био је до 2011. када је украден и вероватно продат као секундарна сировина.
Инспирисан херојским чином дечака Љубивоје Ршумовић написао је „Поему о ћутању“, а цела прича одавно је прекривена ћутањем, као да би неки други симбол мање крварио од петокраке.
Први српски војник у ослобођеном Шапцу 1918.
Ретка фотографија првог српског војника који је ушао у ослобођени Шабац 1918. године дуго је чувана у породичном албуму, а начинио је десетогодишњи дечак „који се дочепао очевог фото апарата док је овај био на фронту“. Иако се лик војника не види добро, име му је пронашао књижевник Драгиша Пењин и објавио причу о њему. Омршавели коњаник са фотографије био је Јован Петровић, винарски трговац са Баира „стасит и до смрти прав као стрела“.
Јован Петровић, родом из Крушевице код Жиче, био је сеоски слуга, служио још по Београду и „где није“, па се у Шапцу скрасио „и поново родио“. Келнерисао је у кафани „Америка“, код Миленка Бакића, где га је упознала његова Перса, када је дошла у госте код своје Ужичанке, Миленкове Јулке и „прво што је запазила од шабачких лепота био је Јова“.
„Вредан ко пчела и поштен ко истина“, све што је стекао стекао је са својих десет прстију, али после Другог светског рата гледали су на њега као на буржуја. Одузели му подрум и имање па је наредник Деветнаестог пешадијског пука, Јован Петровић, био службеник код „Навипа“. Варош је о његовом ратним подвизима мало знала. Херој је ретко причао. Остао је упамћен као ћудљив, добродушан и скроман човек.
Тркалиште
Новогодишње коњичке трке, које се од 2002. године одржавају на шабачком хиподрому 1. јануара у подне, званично су први спортски догађај у свету, јер почињу пре новогодишњих скијашких скокова. Нису се Шапчани случајно определили да у нову годину угалопирају, јер је љубав према коњима и коњичким надметањима овде традиција дуга више од два века. Прво је била народна, трке за дар – муштулук поводом неких догађаја, најчешће свадби. Једна од првих трка за дар – кошија, организована је 1820. године на стази „од кафане Ђоке Сокиног до шабачке бијеле калдрме“, што је око шест километара. Сигурнији податак о првим тркама је из 1829. године, када је Јеврем Обреновић, у част тек рођеног сина Милоша, најавио кошију „од великог моста у Дреновцу, до шабачког пристаништа“, што је било осам километара.
Да би се поправио број и сорте коња, 1852. године у Добричеву крај Ћуприје отворена је Државна ергела која је шест година касније премештена крај Пожаревца и на захтев кнеза Михаила названа Љубичево по кнегињи Љубици. Коњичке трке, које су по кнежевој замисли требало да добију изглед западноевропских трка, организоване су у Београду од 1863. до 1866. године, али су, погибијом кнеза Михаила, нестале и све се вратило у народну традицију. У таквим околностима поникао је први коњички клуб у Србији. Залагањем Милосава Куртовића и његовог брата од стрица Панте Куртовића, на Ђурдеван, 23. априла 1888. године у Шапцу је основано Дриносавско коло јахача „Кнез Михаило“.
Коњичке трке у почетку су организоване о Тројицама и 4. септембра, на дан рођења кнеза Михаила. Прва трка одржана је на стази Думача – Јевремов конак, а следећа код Ђумрукане (пристаништа) на великој општинској утрини која је касније прозвана Михаиловац, по Колу јахача. На овом простору трке су се одржавале четрдесетак година, а данас се на том месту организује шабачки малогоспојински вашар.
Коло јахача своје приредбе – трке и изложбе коња, најављивало је преко шабачких листова који нису могли да им обезбеде већи простор па је одлучено да се издаје сопствени лист. На Никољдан, 6. децембра 1889. године, појавио се Витез – лист за српско витештво и привреду. Био је то први лист за коњички спорт у Србији и на Балкану.
До 1. октобра 1890. лист је излазио као орган Дриносавског кола јахача у Шапцу, а од 17. новембра 1890. као орган кола јахача Шабац – Београд. Две године касније постаје орган свих кола јахача Шабац – Београд – Крушевац – Ниш – Зајечар, а од 15. маја 1909. године Витез мења назив у Српски Витез – родољубиви лист за витешко народно васпитање и намењен је заједници свих витешких друштава Краљевине Србије. Последњи број Српског Витеза изашао је 1914. године, пред Први светски рат, а јубиларни број Витеза штампан је 1938. године поводом прославе 50 година рада Дриносавског кола јахача.
На Тројице 20, 21. и 22. маја 1890. године Коло јахача организовало је прославу и велике коњичке трке у част стогодишњице рођења Јеврема Обреновића. Првог дана прославе у Шапцу су боравиле најважније личности ондашње Србије: краљ Александар, краљ Милан, митрополит Михаило, председник Народне скупштине Никола Пашић, краљевски намесници и министри. Велики полет, који је годинама носио коњички спорт у шабачком крају нестао је у балканским ратовима и Првом светском рату. Подриње је страдало више него многи други крајеви у земљи, а нестало је и 32 хиљаде коња.
Клуб је обновљен 1921. а обнова фонда коња трајала је десетак година. У том периоду коњ је углавном цењен као радна снага, а тркалиште је било сасвим уништено. Ипак, прва трка одржана је 28. јуна 1921. године.
Одмах после рата започела је градња новог железничко-друмског моста преко Саве, са циљем да се до Шапца продужи пруга нормалног колосека Рума-Кленак. Нова железничка траса пресецала је тркалишну стазу и због тога је 35 хектара за нови хиподром, између окружне болнице и игралишта Фудбалског клуба „Мачва“, Дриносавско коло јахача добило на коришћење од 99 година. Урађене су стазе, падоци, трибине, а простор је био ограђен оградом високом два метра. Нови хиподром отворен је 18. септембра 1927. године.
Нови тркалиште 1930. године
Нови рат поново је зауставио развој коњичког спорта. Од 1941. до 1945. године уништено је 60 одсто коња, а тркалиште уништено. Ограда, баријере, дрвени делови са трибина и све што се могло скинути развучено је. На северном делу средње школе и Општинска организација Црвеног крста имали су баштованице, а на супротном делу направљено је фудбалско игралиште. Средина тркалишта коришћена је као аеродром за лаке летилице. У северозападном делу подигнуте су 1946. године три стамбене једноспратне зграде.
У марту 1950. године основан је Клуб за коњички спорт „Сава“, који ће трајати пола века, а у новембру Градски народни одбор донео је одлуку да се од коњичког клуба одузме хиподром и на њему подигну стамбене зграде. Неколико година се разговарало, предлагало и одустајало. И тек 1966. разговарало се о локацији новог хиподрома на простору Малог забрана преко пута Средње пољопривредне школе, на простору од 24 хектара, а првим земљаним радовима приступило се 1969. године. Сређивање је трајало неколико година, а на старом тркалишту ницало је ново шабачко насеље. Градило се од 1974. до 1984. године и данас је једно од највећих у граду.
Тркалиште 1960. године
Тркалиште 1967. године
Тркалиште 2007. године
Тркалиште 2016. године
За генерације Шапчана старо тркалиште било је „башта слезове боје“ њиховог детињства. Најлепши омаж том тркалишту написала је шабачка књижевница Славица Мићић у причи Тркалиште, која се овако завршава:
„Тркалишта више нема. Ту је нови комплекс лепих зграда. Стотине станова. У њима расту нека нова деца. Кад прођем некад тим крајем, увек помислим: мора да су срећни људи који овде живе. Тако пуно је остало смеха, игре и другарства на зеленој трави краја мог.“
Стаза старог шабачког хиподрома
Стаза новог шабачког хиподрома
На другом крају града нови хиподром пише ново поглавље, а на самом почетку уписао је организацију велике коњичке приредбе, 14. Балканског шампионата, у августу 1983. године. Данас је шабачки хиподром место одржавања најважнијих коњичких трка у Србији, али то је већ нова прича којом већ јуре брзи коњи.
Улица Лазе Лазаревића
Улица Лазе Лазаревића је у самом центру Шапца, али је ретко ко може препознати на старим фотографијама. На месту приземљуша данас су четвороспратна зграда и солитер, до самог улаза у велики парк, а до чардака, с леве стране, је зграда у коју се 1960. уселио Комитет Савеза комуниста.
Угао улица Лазе Лазаревића и Иве од Семберије некад и сад
Владичански двор
Први јавни објекат у Шапцу, као спратна грађевина, подигнут је Владичански двор 1854. године, на углу Поцерске улице, данас Масарикова, и сокака поред Владичанског двора, данас улица Косте Абрашевића. Градња је започета 1849. године, а зидан је за потребе Конзисторије шабачко-ваљевске епархије, у време владике Јоаникија Нешковића. Око двора било је пространо двориште са помоћним објектима, а са северне стране био је лепо уређен врт са засађеним воћем, поврћем и цвећем, и са стазама насутим речним шљунком. За градњу је потрошено две хиљаде дуката.
Објекат је имао првобитну функцију до 1886. године, када је епархија шабачка припојена Митрополији београдској, а двор уступљен Гимназији. У унутрашњости зграде уређени су кабинети за физику и хемију, као и збирке осталих предмета, а у дворишту је направљен гимнастички полигон. Када је поново успостављена Епархија шабачко-ваљевска 1898. године владичански двор је враћен цркви.
Владичин двор крајем 19. века
Владичин двор 1940. године
Током ратова служио је за смештај војске и рањеника, а по потреби обављали су се и црквени обреди. Немци су се у двор уселили октобра 1941. године, а после ослобођења, 1945. године, Среска управа, која је ту остала до 1954. када се у Владичански двор, из кафане „Мирамаре“, преселила Народна библиотека, која је ту и данас.
Владичански двор после Другог светског рата
Владичански двор данас као дом Библиотеке
Првих сто година скоро да није било адаптација, а прва је рађена од јула 1954. до октобра 1955. године, нова је започета 1975. па прекинута због недостатка новца, као и она из 1978. године. Најобухватнија адаптација спроведена је од пролећа 1995. до јесени 1996. године, када је двор добио 400 квадратних метара простора у поткровљу зграде. Очување објекта захтевало је нове радове који су обављани у неколико наврата од 2001. године.
Зграда Владичанског двора проглашена је 1984. године непокретним културним добром, а у решењу Скупштине општине Шабац пише: „Зграда Народне библиотеке подигнута је 1854. године са карактеристикама провинцијског академизма војвођанског типа, налази се у Шапцу, Масарикова 18, КО Шабац, кат. парцела број 821, површина 54,40 а. Границу непосредне околине која је заштићена, за ово културно добро, чине спољне ивице парцела број 820 и 319-2 као и одговарајући делови улица Косте Абрашевића и Масарикове. Друштвена је својина.“
Посебност Владичанског двора чини лођа, која је до Другог светског рата била затворена прозорима, што је вероватно било привремено решење, јер је отворена лођа служила за комуникацију са спољашњим светом. Владичин конак од 1854. године, када је подигнут, до Другог светског рата, био је резиденција српских владара у време посете Шапцу.
Стари водоторањ
Стари водоторањ на Тркалишту био је симбол Шапца 40 година. Грађен је од 1965. године, а пуштен у рад 1969. године, као додатни резервоар у случају несташице воде и одржавање стабилног притиска у мрежи. Истовремено се градило и извориште Забран, које је пуштено у рад 1967. године. Градило га је Грађевинско предузеће „Изградња“, а када је ово шабачко предузеће отишло у стечај нестала је и документација о градњи торња. Оскудне податке, углавном, чува штампа.
Стари водоторањ на Тркалишту
Водоторањ на Тркалишту био је висок 36 метара, а капацитет казана био је 1500 кубних метара. Печурка је била висока осам метара, а пречник јој је био око 20 метара. До рушења био је без функције 11 година. Било је предлога да се искористи за другу намену, кафић на пример, јер је унутра сала била практично готова, ходник широк метар и по, а степенице су водиле до врха. Ипак, 2009. године је срушен. На том месту данас је тржни центар.
Нови водоторањ на Летњиковцу
Редовни професор Грађевинског факултета у Београду др Мирко Аћић, за пројекат водоторња у Шапцу 1994. године добио је прву награду, а четири године касније пуштен је у рад нови шабачки торањ на Летњиковцу. Грађевина висока 28 метара и капацитета две хиљаде кубних метара омогућава да се град снабдева водом два дана у случају да дође до прекида снабдевања воде са изворишта.
Од пачје школе до вртића
Идеје Фридриха Фребела, немачког педагога и оснивача дечјих забавишта, нашле су крајем 19. века погодно тле и у Србији. Поред школа за основно и посебно образовање, у Шапцу се веома рано јављају и установе за предшколско васпитање деце, а за почетак се узима прво забавиште са одобрењем Министарства просвете, које је отворила Марија Миланковић 1887. године. Данас, о организованом раду са предшколском децом у Шапцу брине Предшколска установа „Наше дете“ која има 15 објеката у граду, два у приградским и један на сеоском подручју. Васпитно-образовни рад са око 3600 деце реализује се у целодневном, полудневном боравку, играоницама и другим програмима за децу и родитеље.
Шабац, као економски и културни центар Подриња, поштујући своју стваралачку традицију, увек има повод да истражи, сагледа и оцени своју прошлост па је тако, поводом 110 година организованог рада са децом предшколског узраста у Шапцу, садашњој деци остављена монографија да је људи новог века дописују лепим догађајима и радостима, а за ту причу добијена је и једна фотографија Пачје школе из 1929. године, коју је сачувао глумац Цане Фирауновић.
На простирци седе, с лева на десно: Лола, касније фотографкиња, Ђорђе Муњић, са лоптом, Заре Бакић, 1997. живео у Канади, Стана Вукобратовић, удата Панасиук, наставница, и до ње Љубинка Путица.
У првом реду, седе, с десна на лево: троје непознате деце, Силва и Самуило Меламед, Јевреји који су страдали 1941. године, Ића Миленковић, страдао крајем рата, Лале Николић, познати златар и сајџија, Мића Стојићевић, страдао у рату, његов брат Милан, непозната девојчица, Вера Обрадовић и Цане Фирауновић.
Стоје, с лева на десно: Ружица Фирауновић, наставница, непозната, Деса Рашковић, удата Галовић, Наталија Јуришић, Љубица Рогић, Мила Солдатовић, госпођица Каја, Вера Васиљевић, удата Радовановић, Злата Ракић, удата Марјановић, непознати дечак, Милинко Чичулић, инжењер, др Раде Баћановић, правник, живео 1997. у САД, и Ружица Вукобратовић, инжењер.
У последњем реду, с десна на лево: Дана и Рацан Урошевић, др Властимир – Лале Ђорђевић, познати алерголог, Миодраг и Драган Мутавџић, Споменка – Менка Манојловић и непозната девојчица.
Забавиште се налазило у дворишту Кола српских сестара, у Масариковој улици број 42, а у њему се боравило само пре подне и звало се Пачја школа. Госпођица Каја, коју помињу Шапчани из Пачје школе 1929. године, била је забавиља Катарина Ранковић.
Жупанија
Зграда Жупанија (архивски снимак)
Октобра 1969. године у центру Шапца срушена је зграда Жупаније чиме је, по мишљењу стручњака, градски центар много изгубио, јер се она перфектно уклапала у амбијенталну структуру градског језгра. Била је саграђена у неоренесансном стилу, пројектована као грађевина „за угао“, на раскршћу двеју главних улица, преко пута Крсмановића куће. Имала је наглашен централни део којим је доминирало четвороугаоно кубе са оградицом од кованог гвожђа. Натпрозорни венци на спратном делу били су лучни са уочљивом декорацијом. Фасада је имала јаки, штоковани сокл, са наглашеним испустом, а приземни део је био испресецан дубоким хоризонталним пругама. У њој су својевремено били смештени Општина, Суд шабачке општине и Првостепени суд.
Зграда Тржног центра Тријумф (Википедија)
На месту зграде неоренесансног стила данас су две зграде: једне банке, дело савремене архитектуре од стакла и армираног бетона, и пословни центар “Тријумф”, који помало “мисли” на Жупанију.