Шабачке приче

Дела изнад времена

        Персида Миленковић, једна од највећих српских задужбинарки, рођена је 1857. године у Шапцу, у дому Никодија и Јелке Ћирић. Шабац су брзо напустили, јер је Персин отац чиновник добио посао у Министарству грађевина у Београду.

        О Персидином образовању, првом мужу и сину Војиславу, који је млад умро, мало се зна. Прича о њој као добротворки почиње 1883. године када се удала за познатог трговца Ристу Миленковића. Несебично је даровала и помагала где год је могла, а посебно је била осетљива на сиромашну и децу без родитеља. У Београду је подигла Дом за сиротињу, а две куће и вилу је поклонила за њихово збрињавање и школовање.

Persida Milenkovic

Персида Миленковић

        Заслужна је за подизање манастира Ваведење на Сењаку, где је 1935. године подигла главну манастирску цркву. Цркву Свете Тројице у Кумодржу подигла је 1924. године „за покој душе своје мајке Јелке Н. Ћирићке“. Није заборављала ни друге цркве, Коло српских сестара, Црвени крст, школе… Главни град Србије Персида је задужила и зградом данашње Математичке гимназије у коју годинама највећи таленти долазе из Персиног Шапца.

        Персида Миленковић умрла је 8. фебруара 1943. године и сахрањена, по жељи, у манастиру Ваведење. На сахрани су говорили митрополит скопски Јосиф, министар просвете Велибор Јонић и председник српске владе Милан Недић.

        Једна улица на Сењаку у Београду, у близини манастира Ваведење, носи име Персиде Миленковић. У Шапцу једва да се о њој тек понешто зна.

Јеврем Обреновић

        Најмлађи брат кнеза Милоша, и једини писмен од браће Обреновића, постао је обор кнез Шабачке нахије када му је било само 26 година. Генерал-дивизијар Јеврем Обреновић дошао је у Шабац у марту 1816. године и остао 15 година. У Шапцу се оженио Томанијом, ћерком војводе Анте Богићевића, с којом је изродио осморо деце. Његов син Милош био је отац краља Милана Обреновића.

Jevrem Obrenovic i konak

Јеврем Обреновић са сином Милошем и ћерком Анком  и његов конак у Шапцу,
срушен 1904. године

        Јевремов боравак у Шапцу назива се златним добом, јер је ударио темеље будућег Малог Париза. По европејски је уредио улице, а његов конак био је стециште школованих људи, интелектуалне и уметничке елите ондашње Србије. За Јевремов конак везане су најзначајније шабачке првине: клавир, кревет, прозорско стакло, фијакер, а за његово доба и најзначајније установе: Шабачки магистрат, Школа код цркве, грађанска болница, апотека, касарна…

        Јеврем Обреновић рођен је 18. марта 1790. у Горњој Добрињи, а умро 8/20. септембра 1856. године на свом имању у Влашкој, близу Јашија, тада Османско царство данас Румунија.

        Породична гробница Јеврема и Томаније Обреновић данас је у манастиру Раковица.

Београђанин на челу шабачке општине

        Средином 19. века Шабац је после Београда „третиран као најнапреднија варош“, а томе је умногоме допринео и један Београђанин. У историји града остало је забележено да су називи неких улица настали када је за председника општине дошао Димтрије Главинић. „Обштина је све куће и плацеве у нашој вароши удесним таблицама нумерисати дала; притом све виђније улице и пијаце крстила.“ Осим што је много допринео уређењу града (обезбедио 5000 гроша за калдрмисање улица), давању назива улица и установљавању градске страже (одевену у специјалне униформе), Димитрију Главинићу припадају заслуге и за развој шабачког читалишта, као и за добар почетак рада недељних и празничних школа за опште образовање оних који нису учили или завршили основну школу.

Dimitrije Glavinic

Димитрије Главнић (1828-1871)

        Димитрије Главинић рођен је 1828. године у Београду где је имао колонијално-бакалску и мануфактурну радњу која му је, после бомбардовања главног града 1862. године, опљачкана. Преселио се у Шабац да би се бавио извозом сувих шљива, ораха, кукуруза и масти. Убрзо је стекао углед и већ 1866. изабран је за председника шабачке општине, а следеће и за посланика Народне скупштине.

        Умро је у Београду 1871. године.

Kosta Glavinic

Коста Главинић (1858-1939)

        Син Димитрија Главинића и Јелене рођене Рошу, Константин – Коста, био је још успешнији од оца. Основну и средњу школу похађао је у Шапцу, а завршио у Београду. У родном граду је завршио Технички факултет, а Одсек за грађевинске инжењере у Берлину.

        Грађевински инжењер, професор Велике школе, четири пута председник Београдске општине, министар привреде Србије, владин комесар при Народној банци Југославије, конструисао је прву сушилицу за шљиве. Први је подигао виноград на америчкој подлози, био један од оснивача Српског бродарског друштва, а његово име веже се и за почетке задругарства у Србији.

        Главинићи никад нису заборавили Шабац. О томе сведочи и вест у „Политици“ коју је дописник овог листа из Шапца послао јула 1938. године:

        „Приликом држања предавања на Шабачком Народном универзитету о Шапцу шездесетих година, г. Коста Д. Главинић, син Димитрија Главинића, бившег народног посланика и претседника Шабачке општине, поклонио је шабачком музеју неколико рукописа свога оца који говоре о Шапцу шездесетих година… Поред тога, г. Коста Главинић је донео доста старих слика које приказују Шабац шездесетих година прошлог века, као и личности које су играле видну улогу у његовом друштвеном животу…“

        Коста Главинић рођен је 1858. године у Београду, где је и умро 1939. године.

Шапчанин основао „Чукарички“

        Када је 4. јула 1926. године у Београду основан Чукарички спортски клуб, за првог председника изабран је резервни ваздухопловни капетан прве класе Милош Илић, Шапчанин чије име српска авијација пише златним словима.

        Милош Илић рођен је у Шапцу  1884. године. Основну школу учио је у Крагујевцу и Крупњу, а гимназију у Шапцу и Београду. Војну академију у Београду завршио је 1907. године и остао у служби као водник 8. пешадијског пука. Поред активне војне службе бавио се и спортом.

Milos Ilic

Милош Илић

        На конкурсу Министарства војске, поручник Милош Илић изабран је 1912. за пилотску школу у Француској. Била је то прва група од три официра и три подофицира српске војске који су се школовали за пилота у Француској.

        Блериову пилотску школу у Етампу Милош је завршио са одличним успехом и добио диплому пилота ФАИ број 1028. Поред њега ову школу су још завршили Живојин Станковић (Књажевац 1885 – Вертекоп 1918), који је 1913. обавио први извиђачки лет српске авијације изнад опседнутог Скадра, и Миодраг Томић (Стругари 1888 – Чикаго 1962), који је извео први борбени лет на српском фронту у Првом светском рату.

Ilic-Stankovic-Tomic 1913Разгледница из 1913. године: поручници Милош Илић и Живојин Станковић и наредник Миодраг Томић
испред авиона Блерио 11 у току балканских ратова

 

        Први борбени лет, у групи три авиона, Милош Илић извео је 1913. изнад Скадра у коме се Есад паша одупирао опсади Црногораца. Српска авијатика је тада обавила прво бомбардовање у историји српског ваздухоловства. По завршетку Другог балканског рата Милош је био одређен за даље школовање на Вишој авијатичарској школи у Француској, али је избијање Првог светског рата омело његово школовање.

        Током 1914. и 1915. године био је командир Аеропланске ескадре, у позадини формирао механичарске радионице, депое у Нишу и Смедеревској Паланци, а у Пожаревцу је основао прву авијатичарску школу у Србији. Током аустроуграске офанзиве 1915. повлачио се са ескадром до Крфа и затим стигао на Солунски фронт, где је одлуком Врховне команде распоређен у 9. пешадијски пук са којим је учествовао у свим борбама које је овај пук водио све до ослобођења земље.

        После рата је пензионисан у чину капетана прве класе. Настанио се на Чукарици где је основао спортски клуб, читаоницу, певачко друштво и веслачко-пливачки клуб. Овај клуб био му је веома важан, јер је за време рата видео колико је било погубно што велики број војника није умео да плива.

        Умро је 7. фебруара 1960. године у Београду и сахрањен на Новом гробљу.

Први новинар жртва у Србији

        Свестрани српски уметник Ђура Јакшић, стално је живео у оскудици и тешко издржавао бројну породицу. Оболео од туберкулозе, у дуговима, гоњен и отпуштан из државне службе, уз помоћ Шапчанина Стојана Новаковића добио је 1872. године посао у Државној штампарији где га је, на положају коректора, и затекла смрт.

        Један од највећих лиричара српског романтизма и један од најталентованијих сликара 19. века, познат је и као први новинар жртва у Србији, а скандал је везан за првог подринског генерала Ранка Алимпића.

Djura Jaksic i Ranko Alimpic

Ђура Јакшић и Ранко Алимпић

        По избијању српско-турског рата, почетком августа 1876. Ђура Јакшић је, као добровољац, отишао на дринско бојиште. Као ратни извештач у главном штабу критиковао је невојничко понашање главнокомандујућег генерала Ранка Алимпића. По повратку из рата, у новосадском календару „Орао“ за 1878. годину, у репортажи под називом „Рањеник“, Јакшић пише: „Генерал Ранко, кицош с уфитиљени плави брчићи, коса онако фризерски углађена, а на униформи нигде ни једне прљаве пегице; понашање му сасвим дипломатско; на свакога се љубазно осмехује, рукује се, разговара о свачему, само не о војсци, не о ратовању! … Кад се прохода, то бива на хинтову, за њиме јуре коњаници у црвеним чакширама, мислио би: господин је кум у неким великашким сватовима…“

        Због оваквог описа, и других речи, генерал Алимпић наредио је да шабачко окружно начелство оптужи Јакшића за увреду и клевету према званичноме лицу, али су Шапчани предмет упутили Управи града Београда. На саслушању песник се бранио да пише онако шта се за ту личност чује да се говори. „Заиста, каже у одбрани Јакшић, да сам што добро чуо за господина Ранка ја бих и његове врлине поменуо.“

        Песник је осуђен на 15 дана затвора, а после жалбе Апелациони суд је смањио на осам дана. Казну није издржао, јер је умро 16. новембра, по старом календару, 1878. године.

        Када је Ђура Јакшић пао у самрничку постељу, по вароши се шапутало да су га једне ноћи претукли плаћеници генерала Алимпића. Истину је тек после 26 година, у новосадској „Застави“ од 3. јуна 1906. године, објавио Жарко Илић.

        „У лето 1878. године пред хотелом „Париз“ у Београду седело је више официра за столом, а међу њима и генерал Ранко Алимпић – пише Жарко Илић. – У тај пар прође поред њих Ђура Јакшић и оде Баталџамијском улицом. Успут сретне Ђура једног сељака… Сељак је терао неколико говеда. Ђура га заустави и запита: Хоћеш ли доле Теразијама? Сељак му одговори да хоће. Нато Ђура извади из џепа један динар, даде га сељаку и рекне: Када прођеш поред кафане „Париз“, а ти притерај волове ближе оној господи што седе пред кафаном, удри којег вола штапом па реци: Шта се устежеш као Ранко Алимпић на Дрини! Сељак га послуша и уради тако. Када је сељак изговорио оне речи, сви се официри згледнуше. Један од њих одмах устаде од стола и пође за сељаком лаганим кораком до прве жандармеријске постаје… У полицији су сељака испитивали да ли је оне речи изрекао онако или му је ко то казао. Сељак искаже да му је то казао један господин кога је срео успут, и да му је зато дао један динар… Одмах помислише на Ђуру Јакшића.

        Ђура је становао у Скадарској улици. Једне вечери враћао се кући из неког веселог друштва. У скоро пустој улици дочекају га два ноћна стражара преобучена у цивилно одело, ухвате га, свале, и тако су га тукли и газили, да се сирома једва довукао кући… Ђура поче одмах побољевати…

        То што се догодило пред кафаном „Париз“, видео сам и чуо ја сам, који сам се тамо случајно десио. Остало све дознао сам од једног свог познаника, који је био полицијски детектив. Он ми је све ово потанко причао…“

        После пандурског батињања Јакшић скоро није напуштао постељу… На сахрани 17. новембра 1878. беше се искупио силни свет, а ковчег су на рукама носили књижевници Јован Јовановић Змај, Милан Кујунџић и Милорад Поповић Шапчанин. После укопа на гробљу код Маркове цркве на Ташмајдану (данас почива на Новом гробљу), на акту Варошког суда за град Београд, неки ћата је забележио: „Пошто је Ђура Јакшић умро, то да се овај предмет за свршен сматра и акта у архиви оставе.“

        Четири године касније, 7. новембра, по старом календару, 1882. године, умро је генерал Ранко Алимпић, а његова сахрана, према одлуци краљевске владе, била је „акт званичан“. У Шапцу има улицу коју је заслужио као генерал српске војске, министар грађевине, командант Дринске дивизије и Дринског корпуса.

Стари брест

О последњем бресту некадашњег Китога, као „једном историјском дрвету“ писала је „Политика“ у пролеће 1938. године. Захваљујући легенди о кумовом белегу брест је преживео судбину осталих брестова Китога, а захваљујући новинама остала је слика остарелог бреста на коме је “сваке године све мање грана“.

Stari brest-ostatak nekadasnjeg Kitoga 1938. god.
Стари брест на новинској фотографији 1938. године

 

        „У селу Мајуру, украј пута на шест километара од Шапца, још пркоси времену један брест, више познат у народном предању, него у историји. То је последњи остатак некадашњег луга зеленога, у коме је Лука Лазаревић задао последњи ударац турској војсци у бици на Мишару. Судбина је хтела да тај брест буде ту и у стварању српске државе, као и у њеној тренутној пропасти 1914. године. Још и данас на његов врх воде гвоздене степенице, које су Аустријанци поставили. Преко њих су они на врх дизали митраљезе. На његовом врху још стоје приковане даске на које су стављани митраљези…“

        Стари брест налазио се у атару села Штитара, а овековечио га је ратни фотограф Риста Марјановић 1914. године. Фотографија је објављена у књизи Милана Шантића „Витези слободе“, а у потпису пише: Осматрач на старом бресту у Штитару.

stari brest u Stitaru

Стари брест на фотографији Ристе Марјановића 1914.

        Брест је пркосио времену више од једног века, а од људи чувала га је прича, која је доцније и забележена, увек са малим изменама, или приповедача или записивача. Брест на коме се крио момак из Мајура и у чијим је крошњама чуо намеру Турака да убију Јеврема Обреновића, према сећању професора Томислава Арсеновића из Штитара, имао је седамнаест клампи којима се пењало до врха, а осушио се и изгорео између 1950. и 1953. године. Запалили су га чобани у игри.

        Писац приче о бресту у „Политици“  преноси тврдњу људи да је брест био одликован и да су краљеви пре Првог светског рата, када су обилазили овај крај, свраћали и одмарали се под њим. Брест је био ограђен, а мајурска општина имала је дужност да га чува, „као што се чувају и други историјски споменици“.

        Под насловом „Џин из Китога“, шабачки лист „Глас Подриња“ објавио је јула 1987. године причу о бресту из пера старог учитеља из Липолиста Анананија Христовића. Уз текст објављена је и фотографија коју је, како пише Христовић, 26. октобра 1936. године снимио Живојин И. Топаловић из Липолиста и о бресту овако сведочио:

        „Када сам начинио овај снимак на врху бреста било је родино гнездо, а у крошњи су биле постављене храстове греде и даске на којима су стајали ратници осматрачи. Старост тог последњег бреста, тог џина из Китога, није ми позната. Знам да је био висок око 30 метара и да су са једне његове стране биле пободене гвоздене кламфе, које су војницима осматрачима служиле за пењање до извиђачнице у његовој крошњи.“

brest 1936-fotografija iz novina

Брест на фотографији Живојина Топаловића 1936. године

        И ветеринар Драго Крстић, родом из Штитара, сећао се старог бреста:

        „Као дечак често сам чувао стоку испод старог бреста у Китогу. Ми дечаци такмичили смо ко ће се пре, по кламфама, попети до врха. Стабло нико није посекао. Једног дана, сећам се, било је то 1943. године, оборила га је летња олуја. Када је пао, сав се здробио у парчад, јер је био шупаљ изнутра по целој дужини. Од старости је иструлио. Дуго је тако стајао раскомадан, а касније су скупљачи старог гвожђа из њега извадили кламфе и продали на отпаду.“

        Била је то још једна прича о последњем стаблу некада велике и славне шуме Китога, а са брестом осушиле су се и приче везане за њега. Сећају га се ретка бивша деца која су чувала стоку у његовој близини, а био је и инспирација штитарском сликару Милану Ђукићу Ђуки за неколико слика.

Djuka-stari brest

Милан Ђукић Ђука: Стари брест, уље на платну

 

Сами себи страшни суд

        Дво­ји­ца ста­ра­ца, у цр­ном, је­дан за дру­гим, тек да им се обо­ди ве­ли­ких ше­ши­ра не до­дир­ну, пр­ви са шта­пом, дру­ги са тор­бом, ко пар­че ста­рог фил­ма, увек исти, ми­ну ули­цом ти­хи и упа­дљи­ви. Била је то слика на шабачким улицама више од тридесет година. Пу­ки сиро­ма­си и нео­бич­ни со­ци­јал­ни слу­ча­је­ви били су некад ви­ђе­ни људи и до­ма­ћи­ни из Дра­го­јев­ца,  Или­ја и Ђор­ђе Дра­го­је­вић. Са њима сам покушала да разговарам у августу 1987. године. Али, за почетак приче морала сам у Драгојевац, јер то што је би­ло за њих је био лањ­ски снег о ко­ме не при­ча­ју, а проблеме  жи­вота сво­дили су у ре­че­ни­цу да је ма­ла со­ци­јал­на по­моћ. Из­ме­ђу биле су три де­це­ни­је у којима су се коцкали са суд­би­ном и из­гу­би­ли су све осим уве­ре­ња да су до­бро ула­га­ли, али да са не­ком коц­ком не­што ни­је би­ло у ре­ду.

Dragojevici ocima slikara

Драгојевићи виђени очима сликара
(зими су носили шубаре)

        Жи­ве­ли су ле­по и обич­но. Има­ли ку­ћу, зи­да­ни­цу, осам хектара пр­во­кла­сне зе­мље, до­бру сто­ку. Ра­ди­ло се пу­но, то­ли­ко и има­ло. У се­лу су би­ли ува­жа­ва­ни и по­што­ва­ни. На­ро­чи­то Или­ја. И он­да, не­ка­ко по­сле мај­чи­не смр­ти, при­ча­ју у Дра­го­јев­цу, Или­ја је почео да ту­ма­чи цр­кве­не књи­ге. Ни­ко тач­но не зна ка­да су оста­ви­ли сво­ју ве­ру, сла­ви­ли Ђур­ђев­дан, и пре­шли у су­бо­та­ре, ни у ко­јој су то књи­зи на­шли да ће би­ти про­паст све­та. Али, по­че­ли су да се припрема­ју. Про­да­ва­ли су зе­мљу ра­чу­на­ју­ћи ко­ли­ко им тре­ба до оног да­на ка­да ће пу­ћи. Две го­ди­не, пар­че по пар­че, док ни­је до­шло до ку­ће. Од­вра­ћа­ли их љу­ди, али Или­ја твр­до ве­ро­вао у суд­њи дан, а Ђор­ђе га, као и увек, сле­по слу­шао. Тек, све­ту не би ни­шта ни оног да­на ка­да се из ку­ће пре­се­ли­ше у ко­ли­бу, а ода­тле у др­жав­ну шу­му. Ту су пре­зи­ми­ли. Би­ли су, ка­жу у Дра­го­јев­цу, на­пра­ви­ли гне­здо у сне­гу и ва­тру ло­жи­ли дан и ноћ, на сме­ну. Хра­ни­ли их ме­шта­ни, а он­да им не­што „об­љу­та­ви­ли“ па ди­гли ру­ке. У про­ле­ће су оти­шли у Ша­бац и у Дра­го­је­вац се ви­ше ни­су вра­ћа­ли. При­ча­ло се да су та­да још има­ли нов­ца па им не­ко обе­ћао леп­ше у ино­стран­ству, по­ку­пио па­ре, по­вео па оста­вио у Љу­бља­ни, а ми­ли­ци­ја вра­ти­ла у Ша­бац. Пра­ву исти­ну знали су са­мо њих дво­ји­ца, али ни­ко­ме се нису повера­вали. Од­би­ја­ли су сва­ку по­моћ љу­ди, а осим нов­ча­не и по­моћ Цен­тра за со­ци­јал­ни рад. Ка­да су их ком­ши­је први пут при­ја­ви­ле Цен­тру за со­ци­јал­ни рад жи­ве­ли су под ко­лар­ни­цом, код Би­ки­ћа кафа­не. Спа­ва­ли су на сан­ка­ма на коњску вучу, ме­ђу кар­то­ни­ма, а јед­ног је увек по­ма­ло за­ве­ја­вао снег. Та­да су по­моћ од­би­ли, твр­ди­ли су да још мо­гу да ра­де. И те­сте­ри­ли су др­ва, уно­си­ли угаљ…

        Го­ди­не су их на­те­ра­ле да при­хва­те по­моћ и 1987. године примали су око пет ста­рих ми­ли­о­на. Да тра­же стан или оду у дом за ста­ре нису ни по­ми­шљали. Све што би им из­ме­ни­ло жи­вот до њих није до­пи­рало. Ни мол­ба ро­ђе­не се­стре ко­ја је, у стра­ху да не умру под ту­ђим пло­том, мо­ли­ла да их си­лом од­ве­ду у дом. А они нису при­хва­тили ни раз­го­вор, као да би их нор­мал­ни усло­ви уби­ли.

Djordje Dragojevic

Ђорђе Драгојевић 1987. испред шупе у којој су живели
(Илија није хтео да се фотографише)

        Августа 1987. године нашла сам их у јед­ној шу­пи у Поп Лу­ки­ној ули­ци, где су годинама живели. Још су спа­вали на сан­ка­ма, у ритама и кар­то­ни­ма, а ва­тру су ло­жили у јед­ном углу. Или­ја је имао 77, а Ђор­ђе 67 го­ди­на. Записала сам да ту живе, бо­лу­ју и не жа­ле се. Као да је већ био смак све­та.

        Илија Драгојевић умро је 22. јануара 1994. године и уписан је у Матичну књигу умрлих града Шапца. Ђорђе Драгојевић умро је почетком 1999. године, али није евидентиран у Књизи умрлих.

        На Доњошорском гробљу постоји један део где се сахрањује градска сиротиња. Прекопавају се, кажу у комуналном предузећу, после десет година. Али, тамо гробови умиру и раније. Јефтин крст брзо иструли, а земља се слегне. И људи се помешају са земљом.

Пионир нашег аутомобилизма рођен у Шапцу

Radovan Savatic u svom alfa romeu

Радован Саватић у свом „алфа ромеу“

        Најпознатији српски бициклиста и аутомобилиста пре Другог светског рата био је Радован Саватић, рођен 21. јула 1879. године у Шапцу. Бициклизмом је почео да се бави на Вишој трговачкој школи у Грацу и Будимпешти, где је био вишеструки победник, а на аутомобилским тркама први пут је стратовао на Бањици у Београду 24. јула 1923. године и победио. Победио је и на тркама за друмско брзинско првенство од Сарајева до Београда.

        У тркачкој школи „Алфа ромео“ у Милану боравио је 1926. године и те године био победник међународне трке око Пљешивице са полутркачким аутомобилом алфа ромео. Био је победник трке Букурешт-Београд 1932. године,  релија Мале антанте 1937. и трке Балканских земаља 1938. године.

        Последњи пут стартовао је на кружној стази око Калемегдана 3. септебра 1939. године и победио у трци спортских аутомобила до 1500 ccm.

        Његово име уписано је и у историју Ауто-мото савеза Србије, јер је јула 1921. покренуо иницијативу за оснивање Ауто-клуба у Београду.

        Умро је у Београду 13. априла 1952. године.

Мала прича о великим водама

        У познатом делу „Светска историја“, објављеном 1493. године, Хартман Шедел дао је прву слику о Шапцу и његовим хидрографским приликама. Прва гравира града приказивала је острво на Сави и тек саграђену турску тврђаву у коју се могло ући преко покретног моста, кроз капију.

        Турци нису марили за мочварну Мачву и тешко проходан Китог, али су првим мелиорационим радовима штитили околину тврђаве. Због честих поплава куће на Баиру подизали су на спрат, а преко Шабачког поља (Дударе), које је већим делом године било под водом Саве, Камичка и Јереза, подигли су дрвену ћуприју дугу око 200 корака. Паланку и тврђаву опкољавао је земљани бедем, који је за три метра надвисивао унутрашњи простор.

        По доласку Шапца у руке Беча, Аустроугари су, утврђујући Шабац, први пут регулисали дотадашње токове речица Камичак и Јерез. Тада је доста урађено и на исушивању Беглук баре која је угрожавала град са источне стране.

Prvobitni oblici zastite - zecji nasipi

Зечији насипи: првобитни облици заштите

        По поновној предаји Шапца Турцима, од 1737. до 1739. године, удариле су кише које су изазвале поплаве, уништиле летину и донеле дуготрајну глад. Великих поплава било је и пре и после, а хроничари Мачве извојили су ону из јесени 1784. године.

        Постепеним добијањем аутономије, Првим и Другим српским устанком, заштита од поплава и уређење путне и каналазиционе мреже почињу да добијају приоритетна места у сређивању прилика у Србији и окретању према Европи. Још је Карађорђе, после боја на Мишару, војводи Луки Лазаревићу дао овлашћења да варош обнови и за нови живот припреми. Опет су копани канали, подизане ћуприје, насипани путеви, а почело је и подзиђивање обале Саве код Ђумрукане (царинарнице) и Скеле (пристаништа). Али, Турци су се вратили и све сатрли… до времена кнеза Милоша Обреновића који је Србију од султана полако преотимао што дукатима, што силом, што дипломатијом. То се у Нахији шабачкој осетило  још 1816. године када је за старешину постављен просвећени господар Јеврем Обреновић. Са осталим новинама, у Шабац стижу и први инжењери, Чех Франц Гордон и Немац Франц Јонке, који су 1835. године започели регулацију Дрине код Бадовинаца.

        Хроничари бележе да је око 1850. подизан насип од Митровице према Шапцу, али толико слаб да га је река пробијала при сваком већем поводњу, да је у 1863. поново поправљана ћуприја на Добрави, на путу за Владимирце, а подизана је и квалитетна ћуприја преко Бенске баре у центру Шапца. Радило се кулуком са превисоким нормама и без стручног надзора. Тек крајем 19. века, Анта Алексић у својој студији „Мачва“, уз детаљан опис свих водених токова у Мачви, даје оштре критике на дотадашњи рад на заштити од водене стихије и предлаже радикалне захвате: градњу акумулација, копање ширих и дужих одводних канала, чак и скретање тока Дрине и Саве.

        После поплава из 1896. и 1901. године Окружни одбор Подринског округа предузео је озбиљне кораке на заштити од поплава, а први је био подизање одбрамбеног насипа између Црнобарског Салаша и Црне Баре. Закон о регулисању река донет је 1905. године, а за потребе Подринског округа резервисана је позамашна сума, али тек у буџету за 1908. годину, ако буде „државне готовине“. Међутим, 1912. године наишли су ратови…

Prvo hidrotehnicko osoblje u Macvi, S. Bagenski drugi sdesna

Прво хидротехничко особље у Мачви
(Сергије Багенски други здесна)

        Прекретница је наступила одмах по завршетку Првог светског рата. Виши инжењер Сергије Багенски, шеф тадашњег Хидротехничког одељка  Министарства пољопривреде и вода у Шапцу, добио је врло значајан задатак и широка овлашћења да припреми пројекте за обезбеђивање од поплава и исушивање водоплавних терена. Програми екипе инжењера Багенског биће  у наредним деценијама основа за извођење многих хидротехничких и мелирационих захвата. Сам Багенски, који ће касније постати директор Мачванске водне задруге, према сведочењима савременика, ноћи је проводио над нацртима и другом документацијом, а преко дана бдео на градилиштима. Шабац је заборавио овог Руса, некада уваженог грађанина који је своје умеће уградио у многе објекте града и многе споменике, посебно оног у Текеришу, који је пројектовао.

Nasipanje sabackog keja prema pontonirskoj kasarni 1926.

Насипање шабачког кеја према понтонирској касарни 1926. године
(Илустровани лист бр.14)

        Између два рата велике поплаве биле су 1924. и 1936. године, а било их је и за време рата: 1941, 1942. и 1944. године. После рата, већ првих дана 1945. године за директора Мачванске водне заједнице именован је опет један Рус, Михаило Смаглијенко који је у наредних 16 година, до одласка у пензију, Мачванску водну заједницу прикључио најпознатијим водопривредним организацијама, која је мењала име али не и задатке. Данас је то Водопривредно предузеће „Сава“ које у свој летопис записује редовне и ванредне одбране као што су, на пример, из 1974, 1981. или 2004. године. А поплава из маја 2014. године биће уоквирена катастрофом која је носила људске животе…

Како су се Чивијаши качили с Нушићем

        Први број „Политике“, најстаријег дневног листа на просторима бивше Југославије, појавио се на улицама Београда 12. јануара 1904. године, по јулијанском календару. Оснивач и одговорни уредник Владислав Рибникар, када је подносио пријаву властима, навео је да ће новине бити политичке и независне. „Политика“ је од самог почетка окупљала позната новинарска, књижевна и научна имена, а Пера Тодоровић је закључио да ће „овај лист свим нашим листовима појести панаију“.

        Бранислав Нушић постао је „Политикин“ сарадник 1. децембра 1905. године, а најављен је овако: Један од најдаровитијих и најпозитивнијих наших књижевника хумористичара почиње од данас стално да ради на „Политици“ и то рубрику „Из Београдског живота“. Потписиваће се из скромности само Бен-Акиба, али ће сваки читалац, већ по данашњем броју, познати ко се скрива иза тог имена…

Branislav Nusic-karikatura

Бранислав Нушић на карикатури Пјера Крижанића

        Бранислав Нушић рођен је 20. октобра 1864. године као Акибијад Нуша у цинцарској породици Ђорђа и Љубице Нуше у Београду. Бен Акиба био је његов омиљени псеудоним – комбинација цинцарске и српске верзије његовог имена.

        Београдски живот пружао је Нушићу много материјала да „весело и духовито ћерета“, а то је пожелео и дописник из Шапца. Наиме, почетком 1906. године „Политика“ се бавила нестанком две ћерке Нури паше које су побегле из Истанбула и које су, највероватније из Београда прешле у Земун и отишле на запад. Новинар „Политике“ отворено се нервирао уверен да „наша полиција не би требала баш толико да лупа главу шта је било с тим ханумама и куда су утекле“, кад они у Цариграду нису умели да их сачувају.

        Средином јануара дописник из Шапца своју хронику завршио је речима: „Од јутрос се проноси глас по вароши да се оне две хануме побегле од оца, налазе у једном селу близу Шапца, а веле да је с њима и Бен-Акиба“.

        Убрзо је, 23. јануара, стигао Нушићев одговор:

        „Јављате ми да је по Шапцу пуко глас да се ја са оним двема ханумама налазим у околини Шапца. И то сте ми тако одлучно у писму тврдили да сам и сам у једном моменту посумњао да ли сам ја тамо или овде. Да би се уверио, отрчао сам кући да видим хоће ли моја жена приметити да сам овде, једном сам детету опалио шамар да видим хоће ли оно приметити да сам ја овде, но осим тих ситница ја сам учинио и једну врло крупну пробу. Прошао сам једном улицом којом већ годинама не пролазим а у којој станују моји кредитори; да видим хоће ли они приметити да сам ја овде. И да видите – приметили су. Према томе ја нисам могао бити у Шапцу. И ако је Шабац сасвим успут кад се пође из Београда за Париз ипак ми нисмо ударили тим путем већ смо ишли заобилазним путем преко Пеште и Беча.

        Други пут ћу ударити на Шабац кад већ ми велите да би ме тамо тако усредно дочекали.“

        Према писању старе шабачке штампе, Чивијаши су на Нушића чекали до новембра 1931. године и – нису га лепо дочекали. Велики комедиограф учествовао је на уметничком концерту који је, у касини, приредила Козачка станица. „Шабачки гласник“ хвалио је већину учесника, али не и Бранислава Нушића: „Г. Нушић је налазио да је довољно да се као козак појави на позорници и то је све. Боље би било да нас је од тога поштедео! И оно што је рекао било је натегнуто и ми смо се више смејали том старцу који се мучио да би засмејао публику него његовом плитком хумору!“

        Оцене су, најчешће, само речи, јер праву дубину мери време. И глупостима.

Одвајао предања од доказа

        Међу првих 16 академика, чланова Српске краљевске академије, краљ Милан Обреновић именовао је 5. априла 1887. године и Љубомира Ковачевића који је, заједно са Иларионом Руварцем, зачетник критичког правца српске историографије.

        Љубомир Ковачевић рођен је 1848. године у Петници, у свештеничкој породици. Основну школу завршио је у родном месту, нижу гимназију у Шапцу, а вишу гимназију и Велику школу у Београду. Док се школовао у Шапцу, умро му је отац па је живео у тешкој оскудици. Наставак школовања омогућили су му шабачки владика Гаврило и кнегиња Јулија Обреновић.

Kovacevic Ljubomir

Љубомир Ковачевић

        У Неготину је радио као суплент ниже гимназије, а 1872. је премештен у учитељску школу у Крагујевац, која се 1877. преселила у Београд. Ту је постао пријатељ са Стојаном Новаковићем, који се заједно с њим интензивно бавио историјом. Члан Српског ученог друштва постао је 1880. године, а био је и члан великог броја друштава и задужбина. Од 1894. радио је као професор српске историје на Великој школи, а у два манадата је био и министар просвете, у влади Стојана Новаковића 1895. и 1901. у влади Михаила Вујића.

        Љубомир Ковачевић занимао се за ботанику, алгебру и физиологију, а највећи број његових радова као историчара односио се на одвајање предања од поузданих извора. Побио је истинитост легенде о убиству цара Уроша и доказао да га није убио краљ Вукашин, него да је цар Урош умро природном смрћу два месеца након Вукашинове погибије. Други жесток сукоб са бранитељима народне традиције имао је због студије о Вуку Бранковићу у којој је доказао да није издао кнеза Лазара на Косову пољу.

Deca Ljubomira Kovacevica-stoje Vladeta i Milica - sede Stanka, Jelena, Vidosava i Olivera

Деца Љубомира Ковачевића: Владета и Милица (стоје), Станка, Јелена,
Видосава и Оливера (седе)

        Љубомир и Драгиња Ковачевић имали су пет ћерки и једног сина који је погинуо у Првом балканском рату, приликом ослобађања Косова 1912. године. Владета Ковачевић погинуо је 21. децембра 1912. године, а његови преживели другови сахранили су га 22. октобра на манастирском гробљу Младог Нагоричана. Одмах после Кумановске битке, пренет је Београд и 1. новембра сахрањен у породичној гробници. Извештавајући о сахрани  свршеног правника на Сорбони, дипломате и дивизијског официра српске војске Владете Ковачевића, већина листова писала је да је то била „потресна сахрана због које је плакала цела Србија осим оца јунака који је одржао бесмртну беседу“. Према писању штампе, Љубомир Ковачевић је рекао: „Сине, пет стотина година српски народ је чекао тренутак да се ослободи Косово, и дочекао га је. Ти си пао у рату за ту свету ствар и ја сам поносит што сам као отац данас у стању да те свесно и са поносом жртвујем идеалу за који сам и сам живео. Иди и реци Цару Лазару, Милошу Обилићу и свим косовским јунацима да је Косово освећено. Однеси им глас наше радости и буди им весник једног бољег доба за цело Српство!“

        Средином децембра исте године, у Српском књижевном гласнику, Алекса Шантић објавио је песму Косовка с посветом – Сјени Владете Ковачевића.

        Наредне, 1913. године, Ковачевићи су изгубили још једно дете. Умрла је Вида Ковачевић, познато сликарско име, најталентованија ученица Бете и Ристе Вукановића и Марка Мурата, једна од првих сликарки које су се школовале у Паризу.

        Поред Видосаве, Љубомир и Драга имали су и ћерке: Станку, Јелену, Оливеру и Милицу, која је била удата за дипломату и песника Милана Ракића.

        Љубомир Ковачевић умро је у Врњачкој Бањи 2. децембра 1918. године. Његово име и дело је у историји коју нисмо учили.

Кнегиња Зорка у имену шабачке фабрике

        Друштво за хемијску и металуршку производњу из Прага, власник Фабрике сумпорне киселине и вештачког ђубрива „Зорка“ у Суботици, донело је, крајем 1936. године, одлуку да се изграде савремена постројења хемијске индустрије на повољној локацији. Влада Краљевине Југославије одабрала је Шабац, а прво југословенско друштво за хемијску индустрију на деонице „Зорка“ инвестирало је преко 30 милиона тадашњих динара. Друштво, које је добило име по прослављеном пуку „Кнегиња Зорка“, који је у завршним операцијама 1918. године ослободио Суботицу, купило је од шабачке општине близу 80 хектара земљишта. Изградња фабрике почела је 1937. године, а 8. новембра 1938. године у рад је пуштена шабачка „Зорка“, најмодернија и по капацитетима највећа хемијска фабрика у југоисточној Европи. До деведесетих година прошлог века Шабац је био оно што је „Зорка“, а онда је фабрика доживела судбину земље. Данас је скоро непрепознатљива: неки делови су рушевине, а на неким су никле нове зграде са новим именима. Али, писало или не писало, за многе Шапчане „Зорка“ је и сада оријентир и простора и догађања. О кнегињи Зорки мање се зна. Остала је на оним страницама које су Срби учећи сопствену историју прескочили и у школи и у интересовању.

HI Zoraka, sabacki gigant nekada

Шабачки гигант некада: ХИ „Зорка“

        Кнегиња Зорка рођена је 1864. године на Цетињу. Била је прво од 12 деце црногорског кнеза, касније краља, Николе Петровића и Милене Петровић, ћерке војводе Петра Вуковића. Кум јој је био српски кнез Михаило Обреновић, а названа је Љубица-Зорка. Милан Ђ. Милићевић, тада лични секретар кнеза Михаила, записао је: „14. декембра 1864 Црногорски Кнез Никола добио је кћер, па моли Кнеза Михаила да му чедо крсти. Кнез Михаило се кумства примио и одредио свештеника Ђорђа (Ђошу) Миловановића и капетана Љубомира Ивановића да иду на Цетиње и крштење сврше. Декембра 28, 1864 гледасмо дарове које је Кнез Михаило спремио свом кумчету на Цетиње: три велике свеће, шест свилених красних кошуља, шест свилених атласних повоја, шест капа, златобисерне папучице, атласни јорган, фистан од атласа, либаде од вишњеве кадифе, тепелук од крупна бисера, једну златну гривну. А другим ситним стварима не знам ни броја ни имена.“

Kneginja Zorka na dan vencanja sa Petrom Karadjordjevicem

Кнегиња Зорка на дан удаје за Петра Карађорђевића

        Кнегиња Зорка образовала се на Цетињу где је била до једанаесте године, а затим у Русији. Године 1875. послата је у Институт „Смољни“ у Санкт Петербург где су васпитаване девојке из најугледнијих породица руске аристократије. По завршеном школовању вратила се на Цетиње где се, у већ постојећој традицији, укључила у хуманитарни рад.

        Петра Карађорђевића упознала је у Паризу, јер је њена мајка „мудра кнегиња Милена волела да прошета са својим ћеркама по Европи“. Њој је тада било 19, а Петру 39 година. Венчали су се 30. јула 1883. године у Цетињском манастиру. Први кум на венчању био је руски цар Александар III, кога је заступао гроф Орлов Денисов, а стари сват војвода Миљан Вуковић. Руски цар је младенцима послао поклон – комплет сафира, рубина и брилијаната уграђених тако да представљају руску тробојку.

        Главна преокупација кнегиње Зорке била је да њен супруг постане краљ Србије, те је стално била трудна у намери да претенденту на српски престо остави што више потомака. Родила је петоро деце: Јелену (1884-1962), Милену (1886), која је поживела неколико дана, Ђорђа (1887-1972), Александра (1888-1934) и Андреја (1890), који је живео 22 дана. Кнегиња Зорка умрла је 16. марта 1890. године.

        „Одмах после порођаја јавиле су се код кнегиње симптоми перитонита, болести којој тада није било лека. Поред домаћих лекара хитно су позвани гинколози из Беча др Браун и др Ракитински али нису стигли да затекну у животу кнегињу Зорку.“ Према писању „Гласа Црногорца“ умрла је пред саму поноћ. Имала је 25 година. Умрла је са речима: Биће краљ! што се и остварило 13 година касније након мајског преврата.

Otkrivanje spomenika kneginji

Откривање споменика кнегињи Зорки на Калемегдану 1926. године

        Кнегиња Зорка првобитно је била сахрањена код манастира Св. Петра на Цетињу „уз грување топова, војничких плотуна, плача сродника и народа…“, а када је изграђена црква на Опленцу, задужбина краља Петра Првог Карађорђевића, пренета је 15. марта 1912. године и положена у прву гробницу до олтарске апсиде.

        Несрећна кнегиња није постала краљица Србије, али је добила споменик на Калемегдану, први који је у Србији подигнут једној жени. Споменик је подигло Друштво „Кнегиња Зорка“, а свечано је откривен 3. јуна 1926. године. Први помен о подизању споменика забележен је 1. августа 1924. године у „Београдском дневнику“, али вајар Стаменко Ђурђевић није успео да својим првим радом задовољи укус чланица Друштва. Други покушај био је бољи, јер су Милица Јовановић, председница Главног одбора, и њене саборкиње из Друштва „Кнегиња Зорка“ биле задовољне. Споменик је предат на даље старање председнику београдске општине Милошу Бабићу, а свечаном чину присуствовао је и председник општине Цетиње Тома Милошевић.

        После Другог светског рата споменик је одмах уклоњен, а улица са именом кнегиње Зорке у Београду уступљена Ивану Милутиновићу. По неким сазнањима, споменик је претопљен, али је у Музеју Југославије пронађен гипсани предложак прве верзије споменика. Можда није случајно сачуван. Можда је то једна од оних порука кроз време да се подизањем новог споменика кнегињи Зорки на Калемегдану може исправити једна од многих неправди према личностима из наше историје.

        Шабац својој фабрици после Другог светског рата није мењао име. Можда и због тога што се звала само – Зорка. Ни кнегиња ни Крађорђевић. У сваком случају рачунало се и на незнање, које је увек савезник свих манипулација.

Две заставе

        Осамдесетих година прошлог века, Рада Ристић, некадашња чланица Шабачког певачког друштва, упознала је Бранка Ђурковића са Илијом Живојиновићем, бившим секретаром Друштва. Стари шабачки фотограф био је на самрти и одлучио је да изузетне дарове које је добило Шабачко певачко друштво, две заставе од два краља, преда на чување диригенту прослављеног Хора 66 девојака.

        – Чуо сам за вас и хор. Предаћу вам заставе, јер знам да ћете их чувати – рекао је стари Илија и послао жену у подрум да из сандука са пиљевином, где су чамиле 30 година, донесе реликвије. Сада су у Арт студију. Ту су се заставе чудних судбина смириле и развиле.

Zastava kralja Milana

Застава краља Милана Обреновића Шабачком певачком друштву  из 1898. године

        Прича каже да је Први светски рат заставу из 1898. године затекао у шабачкој цркви. Аустријски војници је нису поштедели, али, на срећу,  докопао је се чешки официр и све време војевања носио са собом и чувао. Једни кажу из сујеверја, други зато што је био обожавалац музике, а трећи у знак сећања на свог земљака Толингера. Застава је изрешетана мецима, али народ верује да је официр остао жив, јер му је судбина морала вратити за тај хумани гест. После рата делегација Шапчана донела је ово знамење из Чехословачке у Шабац. Пред Други светски рат, бојећи се да застава опет не падне у руке туђина, нека службеница у Шабачком певачком друштву понела ју је са собом у банатску Белу Цркву, а после рата вратила и предала секретару Друштва.

        О другој застави има више података. Боравећи у Шапцу, почетком јуна 1934. године, поводом освећења споменика у порти цркве, краљ Александар Карађорђевић поклонио је нову заставу Шабачком певачком друштву. Био је то последњи дар краља Александра који је 9. октобра исте године убијен у атентату у Марсеју.

Zastava kralja Aleksandra

Застава краља Александра Карађорђевића Шабачком певачком друштву
додељена 1934. а уручена 1935. године

        Застава је освећена 20. октобра 1935. године у оквиру обележавања 70 година постојања Шабачког певачког друштва, а годишњица је била повод да се у Шапцу, у оквиру дводневне свечаности, одржи једанаести конгрес Јужнословенског певачког савеза. „Политика“ је писала да је „у 10.30 часова конгрес прекинуо рад због освећења заставе Шабачког певачког друштва“. У црквеној порти, код споменика палих Шапчана, заставу је осветио епископ шабачко-ваљевски Симеун Станковић, а затим је „изасланик Њ. В. Краља, пуковник г. Војислав Тодоровић предао заставу Шабачком певачком друштву са речима:

        – У име Њ. В. Краља Петра II развијам заставу Шабачког певачког друштва, високи дар Витешког Краља Ујединитеља, и предајем је Шабачком певачком друштву са жељом да културу срца и душе развија на понос и славу узвишеног Дародавца и свога имена.“

        У име Шабачког певачког друштва говорио је прота Григорије Бабовић, а затим је изасланик на заставу ставио траку дародавца и спомен клинце краља Петра Другог, краљице Марије и Краљевског намесништва.

        Према писању „Правде“, октобра 1935. године, застава краља Милана Обреновића требало је да буде предата на чување музеју: „Стара застава друштва, која је за време рата 1914. године, у Шабачкој цркви оштећена бајонетима, и која има своју историју, биће предата на чување недавно основаном Музеју при Шабачкој народној књижници и читаоници.“

        Догађаји који су уследили усковитлали су судбине и људи и застава. У новом поретку после Другог светског рата и Шабачко певачко друштво и заставе краљева били су део одбачене традиције. До појаве једног диригента.

Ватерполо

Прва ватерполо утакмица играна у Сави

prva vaterpolo ekipa u Sapcu

       

        У лето 1955. године, Шапчани су скромним плакатом обавештени да у недељу 21. августа Друштво за телесно васпитање „Партизан“, у заједници са пливачком секцијом новооснованог спортског клуба „Траговачки“, организује пливачко првенство Шапца, после кога ће бити одиграна ватерполо утакмица у којој ће се састати репрезентација града и екипа ЈНА.

        Била је то прва ватерполо утакмица, а играна је у Сави. Покретач овог спорта у Шапцу био је тада млади професор физичког васпитања Миодраг Шешић Биба.

        Пред улазак у воду екипа је овековечена фото апаратом, а спортски новинар Бранимир Шкулић, објављујући ову фотографију као прилог историји спорта у Шапцу, овако је потписао:

        Шабачки ватерполисти стоје слева на десно: Никола Шарић, Јовица Поповић, Ђукановић, Драгољуб Савчић – Аља.

        Чуче: Осећански, браћа Лопичић и тренер Биба Шешић.

Мачва

Провинцијски Уругвај крстили новинари

        Шабачка „Мачва“ основана је 1919. године, а 11 година касније нашла се у Првој савезној лиги, међу шест најбољих екипа Југославије, колико је тих година имала чланова Прва лига. У години када је у Уругвају одржано Првенство света у фудбалу (1930), на коме је блистала југословенска репрезентација, у Загребу је један новинар, после сјајне победе „Мачве“ над домаћом „Конкордијом“ назвао тим из Шапца провинцијским Уругвајем и тај назив остао је до данас.

        У сусрет десетогодишњици постојања клуба, београдски „Илустровани лист“ 1928. године објавио је фотографије целе екипе шабачког Спорт клуба „Мачва“.

Ilustrovani list-1928

 

        Апаратом шабачког фотографа Илије М. Живојиновића овековечени су, а у новини овако потписани:

 

  1.   Др Миле Петровић, председник;
  2.   Душан Лазаревић, први потпредседник;
  3.   Никола Стефановић, други потпредседник;
  4.   Боривоје Кесић, лево крило;
  5.   Миле Јовановић, полу лево;
  6.   Милан Перић, центар навале;
  7.   Јован Цветковић, полу десно;
  8.   Драгомир Сувајџић, десно крило;
  9.   Александар Киш, леви халф;
  10.   Андреја Којић, центар-халф;
  11.   Јован Врачарић, десни халф;
  12.   Јефта Јовановић, леви бек;
  13.   Радомир Војисављевић, десни бек;
  14.   Ђорђе Николић, голман;
  15.   Милорад Илић, голман;
  16.   Ђорђе Пантазијевић, десни халф.

        Иако је у првом плану био фудбал, Спорски клуб „Мачва“ годинама је, по оснивању, имао и друге секције. Међу првим, у пролеће 1926. године, основана је Тениска секција. Већ наредне године уређена су два терена за тенис, а за председника је изабран др Михаило Исаковић.

Teniska sekcija Macve-1929.

 

        Чланови Тениске секције у Шапцу 1929. године, слева на десно: Јелка Цветић, Јован Шкулић, Бранка Суботић и Радмила Туфегџић.

plivacka sekcija -1929.

 

        Пливачка секције Спортског клуба „Мачва“ основана је 1929. године, а први тренер био је Станко Јовановић.

Слет сокола

Соколски слет 1928. године

Sokolski slet u Sapcu-1928.

 

        Трећи соколски слет Београдске жупе одржан је у мају 1928. године у Шапцу. Слетски дани почели су у петак, 25. маја, доласком сокола из Београда, Смедерева, Панчева, Земуна, Ваљева, Сремске Митровице, Руме, Старе Пазове и Врдника. Поподне су соколи разгледали град и одржали генералну пробу, а судије су одржале седницу „о питањима соколства и извођењу слета“.

        У суботу је из Београда, специјалним бродом, допутовало још сокола, старешинство и војна музика.

        Утакмице сокола и соколица биле су: бацање кугле; скок у даљ из места; скок у висину из затрке преко конца; вежбе на справама (коњ, рех, алке и разбој); просте вежбе; трчање на 100 јарди (91 метар); бацање диска, копља и лопте. Најбоље резултате постигли су соколи из Београда, Шапца и Земуна. Увече је у дворани хотела „Париз“ одржана академија и игранка, а у недељу је приређен слет. Шапчани су срдачно дочекали соколе, цео град је био „у младом зеленилу окићен заставама“, а у Масариковој улици био је подигнут славолук са соколским поздравом: Здраво соколи!

Кафана „Рибица“

zgrada gde je bila kafana-Ribica

Кафана „Рибица“

poslasticarnica-Jelesic

Посластичарница Лазара Јелесића између кројачког салона и књижаре

        У марту 1961. године порушене је неколико зграда до биоскопа „Касина“ у Масариковој улици, међу њима кафана „Рибица“ и посластичарница Лазара Јелесића.

        „Рибица“ је била састајалиште играча и навијача шабачке „Мачве“, а надалеко је била позната и по добром роштиљу. Имала је и летњу башту са око 200 места. У башту се улазило кроз узан ходник с леве стране кафане или кроз кафану.

        На кафани је било постављено сандуче за службена обавештења „Мачве“.

Јелин блок

Mesto gde je vojni soliter u S-Novakovica

 

        На фотографији из 1960. године, у улици Стојана Новаковића, виде се приземљуше окружене тарабама и сасвим лево у углу вишеспратна зграда подигнута годину-две раније. У десном углу види се део зграде у којој је, до рушења, била индустрија намештаја „Јела“, по којој је и тај блок добио име.

        На простору иза ограде подигнут је војни солитер.

Мазин блок

ugao Vlade Jovanovica i Vojvode Misića

 

        У овој старој трошној кући, подигнутој 1860. године, на углу улица Владе Јовановића и Војводе Мишића (на снимку је део који је припадао улици Владе Јовановића) налазила су се четири стана. У дворишном делу је била још једна мања зграда са две просторије, а на простору који је припадао улици Војводе Мишића, све до зграде Гимназије, такође се налазила мања зграда са два стана. До зграде са снимка налазила се једна солиднија кућа у приватном власништву. Све ове зграде порушене су крајем 1967. године да би уступиле место четвороспратници са три локала у приземљу и 66 комфорних станова, који су усељени у децембру 1969. године.

        Фотографију куће послао је локалном листу „Глас Подриња“ Новак Маринковић, а објављена је 15. јула 1982. године.

Mazin blok-2018.godine

Мазин блок 2018. године

        У сећањима на детињство у шабачком Рабаџилуку (улици Владе Јовановића) о овој кући говорила ми је Мирјана Врбић, сестричина др Митре Михаиловић, јер су родитељи др Митре, Филип и Ангелина Михаиловић били власници куће од 1908. до после Првог светског рата, када су купили другу кућу у улици Владе Јовановића број 19.

        На месту куће на ћошку данас је зелена површина и једна од зграда Мазиног блока. Име блока је незванично, а назвали су га стари Шапчани који су умели да буду дискретни о црнпурастој лепојки која је некада ту живела у једној страћари. Кажу да је умела да воли и да је била вољена, звала се Алмаза Аџемовић, али је била познатија по надимку Маза.

Ugao Vlade Jovanovica i Vojvode Misica 1965.

 

        На другом углу (снимак из 1965. године) је кућа Луке Митровића, а у десном углу фотографије види се тараба одакле је почињао низ мањих зграда које су порушене средином осамдесетих 20. века. На том месту подигнута је зграда у коју се 1987. уселила Југобанка. Данас је ту АИК банка.

Првомајска парада

Prvomajska-parada

 

        У садашњој улици Господара Јеврема, тада Маршала Тита, снимљена је једна од првих послератних првомајских парада. После колоне ударника, средњошколаца и спортиста, следили су камиони окићени цвећем. На фотографији доминира камион Фабрике конзерви „Воћар“, која је касније променила име у „Шапчанка“, са групом радника и транспарентом којим позивају на побољшање исхране употребом воћних сокова.

        Фотографија је сачувала и некадашњи хотел „Гранд“ где се по ослобођењу налазило Општинско синдикално веће, а касније је зграда била препознатљива по фризерском салону Бербераско-фризерске задруге „Бошко Стојковић – Точкоња“.