Заборављени потомци најбољег пера српског реализма

        Живео је тридесет девет година и завршио само девет приповедака, али „без његовог кратког века и без његовог малобројног дела Србија би била сиромашнија за једног великог уметника. И за једну велику душу, такође“. Доктор Лаза К. Лазаревић рођен је 1/13. маја 1851. године у Шапцу, а умро 29. децембра 1890. године по јулијанском календару или 10. јануара 1891. године по грегоријанском, и отуда у писању две различите године смрти. И док се о њему као лекару, а посебно приповедачу, скоро све зна, о личном животу овог знаменитог Шапчанина сачињена је мала прича, често контрадикторна.

Јелка Лазаревић и њен нежни син др Лаза Лазаревић

        Отац Лазе Лазаревића, Кузман, био је из оближњег села Клења, из породице која је крајем 18. века доселила из Херцеговине па су се опрезимили у (Х)Ерцеговчевиће. Синови Лазара Херцеговчевића, Кузман и Михаило, изучивши кујунџијски занат, отворили су заједничку радњу и дућан у Јевремовој улици у Шапцу, прозвали се Лазаревићи, по оцу Лазару, поженили и окућили. Кузман се оженио Јелицом-Јелком, кујунџијском ћерком која је рано остала без оца. Њој је било 15, а њему 30 година. Изродили су четворо деце: Евицу, која је била удата за шабачког трговца Марка Тодоровића; Милку, удату за књижевника Милорада Поповића Шапчанина; Лазара, ожењеног Полексијом Христић, праунуком Томе Вучића Перишића, по мајци, и ћерком политичара Николе Христића; и Катицу, која је била удата за Ђорђа Хаса, „другог сопственика“ апотеке у Алексинцу.

        Кузман је умро од запаљења плућа кад је Лази било девет година. Оставио је незбринуту породицу и једну велику парницу. Наиме, када је Кузман поодмакао у зидању куће, сусед га је тужио суду сматрајући да се део куће налази на његовом земљишту. Спор је завршен много година касније, поравнањем, када је Лаза већ био лекар.

        У својим записима о Катанској буни, Шапчанин Јован Алавантић оставио је белешку о Кузману: Када је Тома Вучић Перишић дошао у Шабац и почео хапсити и убијати побуњене противнике режима, Кузман Лазаревић је, пошто је уживао Вучићево поверење, спасавао своје суграђане, међу њима и оне са којима није био у пријатељским односима.

        Према писању „Гласа Подриња“ у броју од 3. марта 1960. године, Кузман Лазаревић почива на Доњошорском гробљу:

        „… У Шапцу, преко пута зграде Среског народног одбора стоји зграда на којој је камена плоча са именом Лазе К. Лазаревића, књижевника. Осамдесетих година прошлог века на овом месту била је кућа у којој је имао радњу и становао са породицом Кузман Лазаревић, трговац шабачки. Кућа је изгорела, а Кузманов гроб на Доњошорском гробљу обележава окрњен камени белег, зарастао у шибље и коров.“

        Јелка Лазаревић, према писању др Владимира Јовичића, сахрањена је на Камичком гробљу: „Желео је да рано обудовелој мајци близином и пажњом захвали за сва њена одрицања и удовичку верност, да је доведе у свој дом и окружи љубављу љупко дрских унучади, а доживео је да већ у децембру 1884. године сахрани сина Кузмана, у јануару 1887. мајку и у марту 1890. и другог сина, Владана. Уместо да напаћену старицу посади на троножац крај пећи, преноси њено тело у Шабац и по најљућој цичи закопава у смрзло гробље на Камичку…“

        На Новом гробљу у Београду, у скромној гробници, почивају Лаза К. Лазаревић и његови најближи, неупадљиво како је сам тражио. О гробовима у Шапцу се не зна ништа.

  Полексија Христић                  Ана Гутјар – Швабица

        Лаза Лазаревић венчао се са Полексијом Христић 10. маја 1881. године. За непуних девет година, „више боловања него живљења“, добио је четворо деце од којих је двоје надживео. Ваљана домаћица и брижна мати Полексија је, негујући болесног мужа и „куњаве пилиће“, за неколико година посадила босиљак на три гроба. Кузман није имао ни годину дана када је умро, а Владан две. Полексија је дочекала да сахрани и једину ћерку Анђелију 1926. године. Умрла је 1933. године, а надживео је најстарији син Милорад о коме се најмање зна.

        Анђелија Лазаревић рођена је 3. октобра 1885. године. Од оца је наследила дар за писање, али и крхко здравље. Завршила је сликарску школу Ристе и Бете Вукановић, а приватно похађала часове из књижевности и језика. Знала је добро француски и немачки, а учила је још и енглески, италијански и руски језик. За учитељицу сликања у Првој женској гимназији у Београду постављена је 1911. године.

        Први светски рат затекао је у Минхену, где се усавршавала у сликарству. Вратила се у Србију и прву ратну годину провела у Прокупљу где је, с мајком, радила као болничарка. Када је од окупаторских власти добила дозволу да се врати у Београд да држи приватне часове сликарства, дочекао је опљачкан дом. За време њиховог избеглиштва у кући Лазаревића боравио је неки аустријски официр који је, бежећи, однео вредне француске и немачке књиге, а Анђелијине слике исекао из рамова. Да би помогла породици, Анђелија је са сликарком Наталијом Цветковић бојила ћупове у српске националне боје.

        По завршетку рата, 1920. године, отишла је у Париз одакле се вратила са цртежима париских мостова и старих улица, али и тешко болесна. Лечила се у Бечу, Словенији, на Хвару и у Сплиту, где је 1924. добила место наставнице у средњој школи. Умрла је у Београду 25. фебруара 1926. године и сахрањена у породичној гробници на Новом гробљу. Није се удавала.

        Писала је песме, песме у прози, кратке приче и приповетке, а објављивала од 1904. године у часописима: Мисао, Књижевни југ, Цариградски гласник и Дан. Српска књижевна задруга објавила је 1926. године књигу Анђелије Лазаревић под насловом „Паланка у планини и Лутања“, а Службени гласник 2011. године сабране списе под насловом „Говор ствари“. Као сликарка учествовала је на петој изложби друштва српских уметника „Лада“, која је одржана у Београду од 18. априла до 16. маја 1920. године.

Некролог у „Политици“ завршен је речима да друштво и уметност губе у Анђелији Лазаревић „једну лепу, ретку личност, с којом пропада један дубок и ведар дух и истински таленат“.

Деца Лазе Лазаревића:  Милорад и Анђелија

        О најстаријем сину Лазе Лазаревића најмање се зна. Био је артиљерисјки бриградни генрал војске Краљевине Југославије, што је било довољно да га нови режим прекрије заборавом, иако је он једини оставио потомке славног доктора и приповедача.

         Милорад Лазаревић рођен 21. марта 1882. године у Београду. Завршио је 32 класу ниже школе Војне академије, а нижи и виши артиљеријски течај Артиљерисјке школе у Нишу и Карловцу. У ратовима 1912-1918. био је командир шесте батерије Дунавског артиљеријског пука, командир батерије Моравског артиљеријског пука првог позива, командир  друге батерије другог заплењеног дивизиона и командир батерије тимочког брдског дивизиона. У чин генерала унапређен је 28. јуна 1927. године.

        После ратова, поред осталог, био је 1932. године командант артиљеријске Врбаске (бањалучке) дивизијске области. Пензионисан је по молби 26. фебруара 1937. године. Одликован је Карађорђевом звездом са мачевима. Умро је 2. децембра 1951. године у Београду и сахрањен у породичној гробници.

        Са Десанком, ћерком пуковника Матије Оптркића, којом се оженио 1907. године, имао је синове Лазара (1912-1938) и Милана. О другом сину нису остављени подаци ни у војној биографији, а према именима на породичној гробници имао је и две ћерке: Милицу и Аноку, уписане пре имена сестре Анђелије која је умрла 1926.

        Лаза К. Лазаревић требало би да има живе потомке и данас. Јер, када је 1991. обележаван век од његове смрти, читуљом се огласио његов праунук инжењер Милорад Лазаревић (унук генерала Милорада Л. Лазаревића), а „Дуга“ је тада забележила да Милорад има сина Лазара названог по чукундеди.

Споменик Лази Лазаревићу у Шапцу испред места куће у којој се родио

        Шабац није заборавио Лазу К. Лазаревића. На месту куће где се родио постављена је 1940. године спомен плоча, некадашња Француска улица названа је његовим именом, једна основна школа од 1953. године носи име Лазе К. Лазаревића, споменик у природној величини 1990. године открио је Добрица Ћосић, а исте године Здравствени центар понео је име „Др Лаза К. Лазаревић“. (После реорганизације, када су створене четири самосталне установе, име је задржала Општа болница.)

        Најстарија манифестација са именом Лазе Лазаревића у Шапцу је стручни скуп „Лазини дани“, у организацији регионалне подружнице Српског лекарског друштва, која се организује од 1977. године, а један посленик у медицини добија награду „Лаза К. Лазаревић“.

        Шабац га није заборавио ни као књижевника. Награда за најбољу необјављену српску приповетку са његовим именом установљена је 1992. године, а додељује је Културни центар.

        Родни град био је посебан и у животу и у уметности Лазе Лазаревића. Стално је присутан иако га у приповеткама ниједном не помиње, „као из неког сујеверног страха да не урекне свето место детињства“, па би било лепо да данас његови потомци прошетају градом свог славног претка, поздраве учеснике „Лазиних дана“ или уруче књижевну награду са његовим именом. За све то није потребан новац, чијим се недостатком најчешће правдамо, већ добра воља, спремност да се мало истражује и искоракне из преписивања и понављања.

Шта је оно усред Шапца града

        Наслов – Шта је оно усред Шапца града, објављен 1990. године, позајмљен је из шабачких локалних новина и сведочи о подугој историји неслагања уметника и Шапчана, када су споменици у питању, а најдуховитије дефинисао један Шапчанин: „Оно је, болан људи, уметничко дело… Уметник добро зна шта је оно. Када је нешто уметничко, оно се не објашњава. Дело је као такво довољно. Људи су ту да уживају у уметничком надахнућу и да му се диве…“ 

        Прича прва: Крајем осамдесетих званично је закључено да је Шабац један од ретких градова који нема споменик револуције. Амфитеатар, како је првобитно био решен простор испред хотела „Слобода“, дуго је скупљао лишће и кишу и морао је бити срушен, јер није била постављена такозвана инфраструктура. Бетон је прекрио плато, а Шапчане је мучило питање скинутих мермерних плоча које су, према чаршији, завршиле у викедницама функционера на Церу код Липових вода.

        Средином 1987. расписан је конкурс за споменик на Тргу револуције, а као најбоље решење одабрано је „Дрво сећања“ Славољуба Радојчића, скулптора из Београда. Одушевљење десеточланог жирија нису делили Шапчани па је после јавне расправе и вишемесечне изложбе, одбачен. Ново решење наручено је од познатог вајара из Сарајева, Бошка Кућанског, љубављу везаног за Шабац. Кућански је понудио „Цвет слободе“ висок седам метара, у пречнику 13 метара. Макета је два месеца била изложена у делегатској сали Скупштине општине, а толико и у шабачком Музеју.

Макета споменика „Цвет слободе“

        На тргу револуције у Шапцу, урађеном по пројекту београдског архитекте Миодрага Мирковића, вајар је предвидео споменик у камену, али су стручњаци проценили да састав тла шабачке Бенске баре не би могао да поднесе толико оптерећење, па је одлучено да „Цвет слободе“ буде изведен од метала. Стручњацима је остављено да траже врсту и начин заштитне ковине која ће тежином бити прилагођена тлу и аеро загађењу… До данас га нису нашли, а док су га тражили, шабачки књижевник Драгиша Пењин предложио је споменик белој троби: „Из беле сељачке торбе никли су: наша наука, култура и цивилизација, достојанство и слобода. Она је отхранила ратаре, мудраце, песнике и војнике. Из ње су никли солитери и фабрике… Наша плава крв је сељачка…“

        Град, без објашњења, није добио ниједан споменик.

        Прича друга: Одбор за обележавање 300 година од велике сеобе Срба, 1990. године, предвидео је да се на обали Саве, код старе тврђаве, постави скулптура „Сеобе“ београдског вајара Драгана Милеуснића. Уметник је, писало је, ову скулптуру урадио у знак поштовања према епопеји српског народа и поклонио је Шапцу.

Изглед скулптуре „Сеобе“

        Макета је, уз књигу утисака, била изложена у Музеју више од два месеца, а скулптура, висока седам метар (три громаде од нерђајућег челика), требало је да буде изливена у Хемијској индустрији „Зорка“ и постављена на обали Саве, низводно од тврђаве, на стрмини, а по објашњењу, њихове геометријске форме требало је да асоцирају на три скупине, три бежаније невољника, који се не осврћу на оно што заувек остављају за собом. Мањи део скулптуре требало је да буде уграђен у воду и има обрнути смер – форме која се враћа оданде одакле је одавно била отишла и која асоцира на вечите одисеје…

        На ову причу Шапчани се више нису освртали…

        Прича трећа: Када се 1990. године, после две деценије изгнанства, у Шапцу поново обрела чивијашка република, у њену част, а на велико незадовољство Шапчана, у строгом ценру Шапца подигнуто је „Дрво живота“. За идејно решење аутору Велисаву Пакљанцу из општинске касе исплаћено је 190 старих милијарди динара, а Шапчани су за све паре на дрво качили приче: некима је било у бојама немачке заставе, другима у бојама аустроугарске монархије, неки су видели крстове, па исламску трансверзалу, личило је на ветрењачу, вешала, а политичаре је нарочито плашила прича да личи на сахрану једног система. Шабачка професорка Даница Панић писала је да се „оно црнокрстасто здање, од кога зазиремо“, склони на гробље, а на ценру посади липа „кад већ немамо коме ни чему да подигнемо споменик“.

Центар Шапца 1990. са „Дрветом живота“

        „Дрво живота“ је неукусом и злокобним асоцијацијама пркосило пуних девет месеци све док га ватром нису начели навијачи „Црвене звезде“ у ноћи еуфоричног славља због освојеног европскох купа у фудбалу. Два дана касније радници комуналног предузећа уклонили су белег излета у глупост, а саобраћај је враћен у центар града. Градоначелник је обећао да ће од греда, од чега је било направљено „дрво живота“ урадити клупе. Обећање није испунио.

Таковски грм одгајен у Шапцу

        Србија је 2015. године, у Такову, обележила два века од почетка Другог српског устанка који је довео до српске аутономије у оквиру Османског царства и успостављања Кнежевине Србије. Вођа устанка био је Милош Обреновић, војвода из Првог српског устанка, потоњи кнез Србије, а како је било те 1815. године, ево већ два века са историјом меша се и мит.

        До пада династије Обреновића датум подизања Другог српског устанка био је најзначајнији општенародни празник, а у прославама посебно место имало је сађење младице Таковског грма у Дворском парку, који је уздигнут у свето и династичко дрво. Израстао из жира Таковског грма, три године гајен је у Шапцу, а затим пресађен у Дворски парк у Београду, коме је 1944. године промењено име у Пионирски парк. Грм је тамо и данас.

        Мит о Таковском грму накнадно је уобличен, јер грм и догађај који се наводно под њим збио не помињу ни Вук Караџић, ни Леополд Ранке, ни Сима Милутиновић Сарајлија, ни сам кнез Милош. Али, пола века касније, Милан Ђ. Милићевић, Јован Мишковић, Владимир Карић и Феликс Каниц, сматрају Таковски грм и саветовање под њим недискутабилним догађајем националне историје. У биографији кнеза Милоша, написаној за „Поменик знаменитих људи“, Милићевић каже:

        „Милош се није одмах примио старешинства у том новом послу. Најпре је много разговарао са свима; мерио је величину посла у који је требало ући; процењивао је чврстину воље у устаника и, кад се уверио да су сви прегли на једно: избавити се, или изгинути; онда је, о Цветима, отишао у Таково цркви, где је било уговорено да се сви вођи састану, као богомоље ради. Онде се опет, под таковским грмом, последњи пут договоре, па оду у цркву на молитву…“

        Овако уобличено предање учило се у школи, а углед и значај Таковског грма посебно је растао током друге владавине Обреновића. Потискујући таковску цркву, Таковски грм постаје централно место сећања, а такву пажњу поклања му кнез Михаило приликом прославе педесетогодишњице  Таковског устанка 1865. године. Кнез је тада откупио земљиште око грма („Кнежева ливада“), Таковски грм произведен у званично место сећања, а све учвршћено 1887. године подизањем меморијалног споменика поред њега.

Таковски грм пре 1887. године и почетком 21. века

        Везама Таковског грма и династије Обреновића народ је давао космичке димензије. Јован Мишковић, у опису Рудничког краја, записао је и овакво предање о грму: „Дебло му има 7,5 метр; у круни је још дебљи. Некада је имао пет великих главних грана, а сада је остала само једна. Причају људи, да се један велики стуб одломио оне године када је кнез Милош умро, а други (мањи) 1868. године, кад нам и кнеза Михаила нестаде. То народ доводи у свезу надмоћном силом са породичним стањем онога човека, који је први Српски барјак за слободу развио после 1813. год.“

        У оквиру пропагандног патриотског путовања по Кнежевини, кнез Михаило посетио је Таково неколико месеци после прославе педесетогодишњице устанка и поред грма одржао говор, краљ Милан посетио је Таково на Цвети 1883. године (након абдикације узео је титулу „гроф од Такова“), а краљ Александар долазио је у Таково четири пута: 1889, 1893, 1899. и последњи пут, у пратњи краљице Драге, 8. септембра 1901. године.

        Пошто је сматрао да ће старо стабло  с временом пропасти, кнез Михаило је 1865. године у Такову, засадио нову младицу. Почетком 1901. године, у стари грм ударио је гром и извалио га из земље. Један део гране пренет је у таковску, а други у цркву свете Тројице у Горњем Милановцу, где су чувани као „патриотске реликвије“. Остаци стабла данас су изложени у Музеју Другог српског устанка у Такову. Таковски храст кнеза Михаила последњи пут је пролистао 1990. године, а потом се и он осушио. Поред њега су у неколико наврата сађене нове младице, али се оне нису примиле.

        Када је крајем 19. века грм почео да се суши, сађење жирева и узгајање младица постала је, како је писала штампа, једна од најпопуларнијих форми неговања култа о вечном обнављању светог националног дрвета. „Тако је извесна Катарина П. Куровић из Шапца 1889. посадила таковске жиреве у башти, из којих је никло пет младица. Оваквих примера било је више, али је овај најпознатији, јер је једна од ових младица пресађена у дворски парк Обреновића у Београду.“

        Колико је ова младица била значајна потврђују и „Народне новине“, које су, 31. августа 1900. године, објавиле следећу вест:

        „Г. Семека, специјални дописник петроградског ‚Новог времена’ сликао је јуче млади Таковски Грм који се налази у дворском врту. Овај је грмић произведен из жира старог историског Таковског Грма а до своје треће године негован је у Шапцу – прадедовини Његовог Величанства Краља.“

Таковски грмић, новинска фотографија,
„Србобран“,  Народни српски календар 1900

        Убиством краља Александра и краљице Драге, Обреновићи су уклоњени са историјске сцене па ни Таковски устанак више није сматран важним историјским догађајем. У двор се уселила династија Карађорђевића, а Србија је почела да слави догађаје у Орашцу, 14. фебруар 1804. године, када је почео Први српски устанак чији је вођа био Карађорђе Петровић.

        „Таковски жбунић“  из Шапца данас је моћан храст у Пионирском парку у Београду,  на истом месту на коме је засађен. Заборављен као и прича о њему. Заборављен као и жена која га је одгајила.

Таковски грм одгајен у Шапцу данас је моћно дрво у Пионирском парку у Београду

        Катарина Куртовић била је једна од снаха Јована Куртеше, зачетника лозе Куртовића, удата за његовог сина Павла (1818-1884), штабног капетана у Београду, а потом трговца у Шапцу.

        Катарина је била ћерка Јована Ресавца, бившег начелника београдског округа. Рођена је у Свилајнцу. Умна, разборита и лепа родила је Павлу пет синова: Милосава, Косту, Михаила-Лазу, Ђорђа и Петра.

        Умрла је 19. септембра 1906. године у Шапцу.

        По ондашњем обичају, Катарини су почетно слово имена мужа писали као средње слово. Иначе, Јован Куртовић имао је још једну снаху Катарину, удату за најмлађег сина Ђорђа. Она је била ћерка државног саветника Миливоја Јовановића. Унук ове Катарине, Илија Поповић, био је председник шабачке општине од 1935. до 1939. године.

Остаци таковског грма у музеју у Такову

        Теодор Тешман Солдатовић, трговац из Бастава, среза рађевског, био је више од тридесет година најпознатији и најбогатији трговац на шабачкој пијаци. Од Дрине до Рудника кроз народ била је позната крилатица: Плаћа ко тешман свиње у Шапцу. Он је био поносан на ову изреку и „кроз цео живот гледао је да се она одржи на истој висини“.

        Сваке године половином марта Тешман је силазио у Шабац и отварао своју канцеларију. Крајем маја враћао се у Бастав, тамо провео лето и од друге половине септембра до пред сами Божић опет би се „бавио“ у Шапцу, а онда се враћао у Бастав и у току зиме „нигде се није кретао“. Данас је у Шапцу потпуно, или скоро потпуно заборављен.

        Тешманова канцеларија у Шапцу налазила се на углу Карађорђеве и Проте Смиљанића, некад Тешмановића сокака и Доњег шора, на месту куће где је крајем 19. века живео Коста Абрашевић. У Тешмановој канцеларији појавили су се први облици сточарске берзе, коју ће доцније његови синови пренети преко пута кад подигну Тешмановића хотел, први на Малој пијаци, с кафаном, пивницом, гостионицом и трговачким собама „из дворишта, под аркадама“.

        Прича о великом трговцу на гласу започели су његов отац Цветин и стриц Ђурица који су се половином 18. века, као херцеговачке избеглице доселили у Мали Братачић (Бастав). Не зна се тачно када је рођен Цветинов и Ружичин син Теодор, од велике драгости назван Тешманом – последње године старог века, 1799. или прве новог века, 1800. Постао је чобанин, али се није тиме задовољио, а како се сањалица-чобаче извргло у трезвеног марвеног трговца, Младен Ст. Ђуричић пише:

        „Запаћеној и ужиреној стоци ваљало је изнаћи и отворити нове и веће пијаце, прво у земљи, потом и у иностранству. А отуда, у повратку, донети на брда око Јадра савремене пољопривредне справе: мотику, косу, срп, гвоздени плуг. Затим круњач кукуруза, па ветрењачу – прву машину која је могла у брда, макар и на волујској запрези. Донети народу бољу одећу и обућу с којом се излазило из старих ропских времена… Кад је кренуо Рађевином од куће до куће, да лучи угојене овце с јагањцима, козе с јарићима, или мршаве свиње, палоције, сваки домаћин, свака удова-самотница пратила је новог и премладог трговца брижно и уз свако излучено грло стоке додавала му дваеслук, грош, каткад и два! – Да ти се, синко, нађе на путу, по туђини. И да мореш отићи што диље до боље пијаце, на добро и себи и нама, свима… Није прошао ни пола Рађевине, кеса пуна! Први капитал за трговину давао је сам народ. Своме изабранику народ је давао и помоћнике, пратиоце и спроводнике, чуваре и гонитеље стоке. Све уз своју проју, с комадом сланине, сира и којом главицом лука у шареној, јадранској торбици о врату…“

        Повратак трговчев носио је празник на Јадар: прима се роба, бакалук, обрачунава, раздужује… Народни поверитељи све више се предају младом трговцу: Не треба ми све, газда Тешмане, дај ми само толико и толико, а остало нек остане у тебе. Сигурније ми! Трговац је неприкосновен и за одметнике, у путу и док не сврши с народом, али и после, јер знају и да је у младог Солдатовића јака задруга и верни момци који би за њега „голом шаком за оштрицу ножа“.

        Трговачко име Тешмана Солдатовића израстало је из дана у дан. Сребро и злато прихватао је у зобнице. Изгледало је да узима једном руком а даје обема народу, и опет њему остаје доста. Али, трговина „увек најбоље успева кад се наслони на државну власт“. Књаз Милош поставио га за начелника Среза Рађевског и за мајора. Не зна се тачно када, али „на сву прилику“ 1832. године. После неколико година, кад је књаз хтео да га постави за начелника округа, Тешман га је одбио. Кнез Михаило га није ни питао. Чим се обрео на престолу Србије, указом од 27. маја 1840. године поставио га је за начелника Окружја Подринског, а исте године постао је и депутат Скупштине. Сменио га, после прогонства кнеза Михаила и променом владајуће династије, нови владар кнез Александар Карађорђевић и Тешман се вратио својој трговини.

Тешманов конак у Баставу саграђен 1835. године на снимку из шездесетих година прошлог века
и данас као заштићени споменик културе

        Са угледом Тешмана Солдатовића расла је и његова задруга, па је његова кућа продужавана и ширена више пута. Ту је Тешман примао среске и окружне старешине, важне путнике, трговце и странце. У њој су били и Вуле Глигоријевић, мачвански сердар, и министри Лазар Теодоровић и силни Тома Вучић Перишић. А кад су протерани Турци  и из села Соколске нахије, чуло се да ће кнез ослободилац проћи Јадром. Крајем лета 1835. године, подно дворишта Тешмана Солдатовића, забелео се господствен беговски конак. У њему је, поред кнеза Милоша, Тешман два пута угостио и кнеза Михаила.

        Тешманов конак и читав комплекс око њега проглашени су 1962. године за споменик културе, а 1983. категорисан као веома значајно културно добро. Окућницу чине: конак, начелство, три вајата, амбар, велика магаза, млекар, кош, хлебна пећ, пушница, вењак и приземна кућа.

Богомоља и судница Тешмана Солдатовића (снимци из шездесетих година прошлог века)

        Начелникова богомоља подигнута је око 1835. године, а судница око 1832. године. Чим је постао кнезом Рађевине, као носилац и судске и извршне власти, Тешман је, позади старе велике куће у којој је још становао са породицом и задругом, подигао и судницу, са подрумом-тамницом. Начелник срески имао је право да „оцепи“ кривцу до 25, а окружни до 50 батина, дреновом палицом по голој људској задњици.

        Срески начелник Тешман Солдатовић у свему се држао као и његов ортак и владар књаз Милош. Господар у великом дому пуном одраслих људи, жена и ђака, слугу и слушкиња, велики поседник земље, пољопривредник и економ, одгајивач расне стоке, посебно коња, а преко границе Србије чувени свињарски трговац. И неписмен, као књаз. Али, с „првом свешћу заволео је исправност и држао се ње“. Угледао се и прихватао и боље обичаје нових радњи у сталном додиру с младим и школованим шабачким трговцима. Основао је у Шапцу прву трговачку канцеларију са својом фирмом и деловођом.

        Главне магазе Тешман је држао у Шапцу, на Малој пијаци, а оборе позади, између сокака који су водили на Баир и „Последњи грош“. У те оборе је, крајем септембра 1844. године, Тома Вучић Перишић затварао бунтовнике Катанске буне.

        У Шапцу је Тешман становао поред својих магаза за храну, шишарку и пекмез. И стан и магазе биле су у дугачкој згради „на глагол“, која је с Мале пијаце слазила до сокака иза којег су били обори. Друга кућа од „Шарана“ навише. Велику пијацу и средиште српског дела града већ су били заузели ранији ратни заслужници, међу којима је дућане испред цркве држао Никола Милићевић, који се већ био одавно преселио из своје Луњевице.

        Силаском с власти, Тешман се ослободио једне од најтежих својих дужности. Био је нападан као династијаш и окорели обреновићевац, али је увек и свакоме могао и даље гледати право у очи. И даље је био господин Тешман, и у селу и у чаршији, а када су око 1860. године страни трговци препоручили Параносу и Тешману да бесплатно подижу народу огледне сушнице (пушнице), већ у наредној деценији сува шљива донела је право благостање сиромашним брдима Јадра, али и целој западној Србији.

        С пролећа 1867. иако је био нешто „кењкав“, Тешман је „сишао у Шабац“ да својим очима види кад српски капетан Лазар Цукић на челу своје чете улази у шабачки град, а на кулу диже српску заставу. Тад је Тешман наредио да се насред Мале пијаце испеку на ражњевима два велика вола и да се из подрума изваљају огромна бурад с вином и ракијом и да се печење и пиће дели бесплатно народу.

        Тог дана било је великог весеља и шенлука. До вечери. А онда су слављеници навалили на пусте домове исељене турске чаршије и шехер Шабац за ноћ је раскопан и разнесен. Грађом из њега саграђен је нови дометак српске вароши – Болнички шор, данас улица Попа Карана.

        Наредног пролећа убиство кнеза Михаила у Топчидеру потресло је Тешмана више него ишта у животу. Данима се није појављивао из своје собе, а потом се, другачији, прихватио послова. Неколико година касније, опет пролеће и опет мај. Тешман здрав и крепак шаље сина у Пецку да доведе столара, а потом наређује да мајстора одведе у гајеве на одавно забележено место, посече џин-храст и од њега начини мртвачки сандук. Када је била готова вечна кућа, Тешман је исплатио мајстору рад, вратио се у своју собу и наредио да му се распреми кревет… Затекли су га мртвог, у православном реду склопљених очију и прекрштених руку, а више главе горела је воштаница коју је сам себи запалио.

        Сахрањен је на врх Солдатовића виса, на новом гробљишту које је Тешман одавно одредио за себе и своју породицу. Велики крст од мермера донет је из Земуна, а на простом запису чита се да је Теодор Солдатовић звани Тешман поживео 76 година. У вечност се представио 6. маја 1876. године.

        Тешман се три пута женио (два пута остајао удовац) и са сваком женом имао је порода. Сем раније помрлих, до зрелости подигао је осам синова и једну ћерку. Своме потомству није оставио свој људски лик. „Ни фотографисан, ни уметнички остварен… Истопио се у родној земљи…“

        Септембра 1967. године, по причу о Тешману Солдатовићу, шабачки „Глас Подриња“ послао је књижевника Младена Ст. Ђуричића и „једну малу експедицију“ у Бастав. Тада су, међу шибљем, на старом Солдатовића гробљу које је одавно била прогутала шума, одгртали споменике и читали најстарије записе о Тешману. Одгрнули су и „једну тајну“ о којој, каже Младен Ст. Ђуричић, ништа није знао – дупликате споменика. Први је усађиван крај пута – крајпуташ, можда на месту где су укопници први пут спуштали сандук ношен на рукама, ради предаха, а други на гробу. Ти споменички дупликати, само из Тешмановог трговачког дома, тумаче се као знак његове надмоћности.  И ко зна каквих још тајни прекрива време. Јер, баш тих дана, када су откопавани подаци о Солдатовићима, лист „Политика“ објавила је „мален податак“ у причи о запуштености Ковиљаче (Смрдан-баре) после србијанских устанака: „Тек за време Књаза Милоша српски старешина Тешман први је даскама оградио места за купање…“

        Из Тешмановог конака изродила се цела династија школованих људи. Живели у Шапцу, Београду или ма где у свету, сви су званично Солдатовићи, а приватно, нарочито у Шапцу, Тешмановићи.

Први шабачки солитер

        “Зоркин” солитер, подигнут 1961. године, био је још један доказ економске моћи хемијске индустрије која је за дуги низ година била мотор развоја града, а за грађане је био ново искуство живљења у великој згради са парним грејањем и употребом лифта.

Хемијска индустрија „Зорка“ некад

Изградња солитера

        Осмоспратница са два улаза и сто станова у то време била је прва грађевина овог типа у Шапцу. Солитеру у Поп Лукиној бр. 2 дивили су се сви Шапчани, а најпоноснији су били радници Хемијске индустрије „Зорка“ чије име је носила зграда и који су добили станове у солитеру.

        До средине прошлог века на том месту се налазио Мали пијац.

Зоркин солитер неколико година по изградњи

Зоркин солитер
на фотографији из 2014. године