Шабачке приче

Most preko Kamicka

most na kamicku

Гвоздени мост на Камичку

        На раз­глед­ни­ци Шап­ца, издатој одмах по за­вр­шет­ку Пр­вог свет­ског ра­та, ви­ди се сру­ше­на гво­зде­на конструк­ци­ја мо­ста пре­ко ре­чи­це Ка­ми­чак. Мост су ми­ни­ра­ли Аустри­јан­ци 1918. го­ди­не повлаче­ћи се из Шап­ца пре­ма Дре­нов­цу, а да би се са­о­бра­ћај од­ви­јао из јед­ног де­ла ули­це у дру­ги, при­вре­ме­но је био постављен др­ве­ни мост. Њим се ишло до 1921. године, када је у саобраћај пуштен гвоздени мост који је, када је постао уско грло за све развијени саобраћај и замењен бетонским, уступљен Новој Касаби код Милића у Босни и Херцеговини.

        Данас овај део Шапца нема мост, јер је речица Камичак затрпана 1968. године.

        Осим о мосту, ова разгледница прича још једну причу. Ар­те­ски бу­нар крај моста био је је­дан од че­ти­ри коли­ко их је Ша­бац та­да имао. Дру­ги је био на Баиру, где се да­нас на­ла­зи Медицин­ска шко­ла, тре­ћи на кра­ју Ка­ра­ђор­ђе­ве улице, ис­пред са­да­шњег „Зоркиног“ со­ли­те­ра, а че­твр­ти на Др­ва­р­ском тр­гу, крај Со­ко­ла­не. Пре Пр­вог свет­ског ра­та ар­те­ску во­ду по ку­ћа­ма раз­но­си­ле су сакаџије на двоколи­ца­ма на ко­ји­ма се на­ла­зи­ло др­ве­но бу­ре од сто ли­та­ра са славином за отакање. Са­ка­џи­је су са дво­ко­ли­ца­ма, ко­је је ву­као коњ, сва­ко ју­тро обилази­ле ку­ће оних гра­ђа­на ко­ји су би­ли прет­пла­ће­ни на ар­те­ску во­ду. Во­да се плаћа­ла ме­сеч­но.

Pontonski most 1926.

Понтонски мост у Шапцу 1926. године

        Понтонски мост, а затим и железнички, комбинован с друмским, подигнути су на Сави после Првог светског рата. Пре градње пруге Шапчани су користили пругу од Кленка до Руме, а железничка станица била је на левој обали Саве, преко пута Старог града и до ње се долазило лађом.

stari most

Железнички мост на Сави

        На име ратних репарација, Немачка је 1922. године израдила пројекат и испоручила гвоздену конструкцију за мост на Сави. Радови су били завршени 1931. године, а 1934. мост је пуштен у саобраћај.

        Изградњом железничког крака Шабац-Кленак у дужини од четири километра и постављањем железничких трачница, мост је оспособљен за железнички саобраћај и 3. јуна 1934. преко њега је прешао шетни воз, а одмах за њим дворски, којим је допутовао краљ Александар Карађорђевић са пратњом. Тиме је отворен редовни железнички саобраћај на прузи Рума-Шабац.

        На други мост, друмски, Шапчани су чекали до 1976. године.

Novi most na Savi

Друмски мост на Сави пуштен је у саобраћај 1976. године

Most kod Macvanskog Pricinovica u izgradnji

       Нови мост преко Саве, код Мачванског Причиновића, започет је побијањем шипова 15. јула 2020. године и биће најважнији објекат на траси будућег аутопута и брзе саобраћајнице Рума-Шабац-Лозница.

        Шабачко певачко друштво почело је рад 1864. а дозволу Министарства просвештенија добило 1865. године. Град се поноси чињеницом да је Шабачко певачко друштво једно од најстаријих у нас, основано после Панчевачког српског - црквеног певачког друштва (1838) и Београдског певачког друштва 1853. године. У историји Друштва постоје два значајна периода, први када је хоровођа био Роберт Толингер (од 1902. до 1911. године) и други од 1964. године, када хором руководи  Бранко Ђурковић.

Robert-Tolinger

Роберт Толингер

        Роберт Толингер рођен је 1859. године у Хлубоки, према матичној књизи прашког конзерваторијума. У Споменици Шабачког певачког друштва, која је штампана 1931. године, као место рођења наводи се Фрауенберг, а то пише и на споменику у Шапцу, а као треће место рођења записан је Милхаузен, и то место је 1881. године споменуо сам Толингер приликом венчања са Аном Рајковић у Кикинди.

        О детињству Роберта Толингера не зна се ништа.

        После завршене основне школе и два разреда реалке, 1874. отишао је на Прашки конзерваторијум где је завршио петогодишње студије виолончела. Одмах по завршетку школовања отиснуо се у свет. У загребачкој земаљској опери осам месеци је био виолончелиста одакле је, на позив Певачког друштва „Гусле“, 20. маја 1880. године, дошао у Велику Кикинду, где је остао десет године.

        У Кикинди је Толингер примљен веома срдачно и са великим поштовањем. Већ следеће, 1881. године, оженио се младом девојком Аном, ћерком кикиндског свештеника Константина Рајковића, и прихватио православну веру. Развели су се 1887. а њихова ћерка Пава припала је мајци. Ана се касније удала за њиховог венчаног кума, адвоката Милана Петровића, који је, у време када је Толингер дошао у Кикинду, био председник Певачког друштва „Гусле“.

        Из Кикинде Толингер је отишао на Цетиње где је, до 1897. године, у својству кнежевог музичара, радио као композитор, педагог, хоровођа и солиста. Разочаран црногорском престоницом, која није нашла средства да штампа његова дела, одлази у Праг и, у договору са једном издавачком кућом, пет година ради на припремању својих дела за штампу и концертне турнеје за пропагирање српске музике у страном свету. Подухват није успео због недостатка материјалних средстава. И тада, можда у најбољем часу, пристиже позив Шабачког певачког друштва и он долази у Шабац где је радио као хоровођа Шабачког певачког друштва и професор Гимназије и Више женске школе.

        Роберт Толингер био је тежак инвалид, без десне ноге до колена, веома се тешко кретао уз помоћ жичане направе и штапа. У сећањима на Толингера, Ружа Винавер пише да је био несрећан и утучен, јер је био лишен слободе кретања, али је „вршио своју васпитну музичку мисију са заносом апостола који верује да је једино то прави пут добру, са пожртвовањем, са истрајношћу“. И сама посвећена музици, „тој вештини да се мисли звуцима“, Ружа Винавер певала је у Шабачком певачком друштву и често свирала са Толингером на приредбама у Шапцу и концертима које је приређивала у својој кући, она на клавиру, он на виолончелу.

        О значају овог музичара, Ружа Винавер је још записала: „У времену када се у Шапцу певале песмице à la Рукавице с прстима, цура шишке спустила... Толингер са својим темељним музичким знањем, талентирани диригент и одушевљени Вагнеријанац, чини у Шапцу, малој вароши талентованих људи, промену и прелом...“

        За годину дана Толингер је реорганизовао Шабачко певачко друштво тако да је, на утакмици 23 хора из Србије и Војводине, 26. маја 1903. године у Београду, освојило прво место. У стручном жирију седео је Стеван Мокрањац, чија је Десета руковет била задата композиција. Честитајући Толингеру, Мокрањац је тада рекао: „Ти си, побратиме, за Десету руковет учинио више него ја. Истина, ја сам је компоновао, али ти си је створио и тек сам је сад осетио онакву какву сам је замишљао.“

        Роберт Толингер постао је омиљена личност у Шапцу и један од најеминентнијих професора. Становао је у близини Гимназије, у кући учитељице Лепосаве Крстић, а о њему се бринула рођака из Прага Марија Ружичка. У тој кући је и умро, од упале плућа, 20. фебруара 1911. године, а сутрадан сахрањен на Доњошорском гробљу.

        Одмах после Толингерове смрти, у жељи да се одуже своме хоровођи, у граду је покренута иницијатива за подизање надгробног споменика, али су акцију прекинули ратови. После 1918. настављено је прикупљање прилога и одлучено да се споменик подигне на двадесетогодишњицу смрти. Међу 110 приложника били су и: Амбасада Чехословачке Републике, Југословенско-чехословачка лига у Шапцу, Шабачко певачко друштво, Певачко друштво „Гусле“ из Кикинде, „Зора“ из Карловца, Прво београдско друштво, „Караџић“ из Лознице, књижевница Исидора Секулић, композитор Владимир Ђорђевић и многи Шапчани.

1931 - Sapcani idu na otkrivanje spomenika Robertu Tolingeru

Шапчани иду на откривање споменика Роберту Толингеру 1931. године

        Споменик је 14. јуна 1931. открио посланик Чехословачке Републике Роберт Фидел, а осветио епископ шабачки Михаило. Према писању „Шабачког гласника“, откривање споменика Роберту Толингеру претворило се у „један национални дан у Шапцу посвећен Чехословацима“.

 

        На споменику од сивкастог мермера у виду обелиска од 250 центиметара, уклесане су речи:

        „Свом дичном хоровођи

        Роберту Толингеру

        композитору

        рођ. 9. XI  1859. у Фрауенбургу у Чехословачкој

        20.II 1911. г. у Шапцу.

        Овај споменик подиже заједно

        са његовим ђацима, поштоваоцима

        и пријатељима 1931. г.

        одано  Шабачко певачко друштво.“

 

        За време боравка у Кикинди, претпоставља се да је Роберт Толингер написао преко 20 песама за мушки, женски и мешовити хор, око 135 дечјих песмица, више соло песама, једну литургију, мноштво духовних композиција, више клавирских композиција, као и композиције за друге инструменте. Од већих дела написао је оперету „Весели морнари“, симфонију за велики симфонијски оркестар, мању кантату „Цигани“, велику кантату „Косовка“ и много других дела. Компоновао је и на Цетињу, а нашто мање у Шапцу због велике заузетости. Хор 66 девојака и данас има на репертоару Црна ноћи, песму коју је Толингер компоновао на стихове Јована Јовановића Змаја.

        Роберт Толингер концертрирао је једном пред краљем Србије Петром Карађорђевићем Првим, а за дугогодишњи рад на пољу српске музике, и за педагошки рад, додељено му је више од 25 признања.

        Да би сачували успомену на Роберта Толингера, његови ђаци, познаници и пријатељи, оживели су сећања кроз Споменицу која се појавила у Шапцу 24. маја 1931. године. На почетку, у кратком тексту, последњи пут свом хоровођи обратило се Шабачко певачко друштво. Написали су и ове реченице: „Сви смо те волели. Али, ти то ниси тражио јер си био беспримерно скроман. Ти најзад и ниси знао за руже, изгледа да ти је судбина и доделила само трновите стазе. Твој гроб ће причати поколењима о човеку који је умирао и умро на послу. Клањајући се побожно твојој сени, желимо ти вечити одмор.“

Spomenik RT 1931. 2014. i danas

Гроб и споменик Роберта Толингера 1931, 2014. и данас

        У Кикинди, на иницијативу културних радника, испред зграде „Диштрикта“, 1979. године, постављена је биста Роберта Толингера, рад академског вајара Слободана Којића, са погледом на концертну дворану у којој је проводио године свог златног доба. У Шапцу је дуго био скоро потпуно заборављен, гроб запуштен, а слова на споменику једва су се читала. Пре неколико година споменик је реновиран и заштићен, а можда ће, у неком следећем (пре)именовању улица у Шапцу, Роберт Толингер добити улицу у овом граду, уместо у Поцерском Причиновићу.

        Господар Јевремова улица у Шапцу је просторна културно-историјска целина, уједно јединствен споменички комплекс, који поред архитектонске, има изразиту историјско-урбанистичку вредност. Као сачувани део старог градског језгра, 2006. године је проглашена за културно-историјску целину од изузетног значаја. Ова улица је део некадашњег старог градског језгра које се почело формирати у првој половини 19. века, када се град развија ван Баира, који је био окосница насеља ван зидина шабачке тврђаве у 18. веку. Лоцирана у самом центру, где се одвијао јавни живот града, у другој половини 19. века добила је трговачку функцију. Своје садашње име Господар Јевремова улица (пре Главна, Господска) добила је још 1890. године, о прослави стогодишњице рођења Јеврема Обреновића. После Другог светског рата звала се улица Марашала Тита, до 2000. године када јој је поново враћен стари назив.

Jevremova ulica 1928. na razglednici

Господар Јевремова улица на разгледници 1928. године
(поглед од кафане Девет дирека)

Gospodar Jevremova 1952.

Господар Јевремова улица 1952. године
(поглед од Крсмановића куће)

        После раскида са оријенталном архитектуром, у њој се под јаким утицајем средњоевропске архитектуре подижу репрезентативне грађевине богатих грађана, намењене становању и трговини, али и објекти јавне намене који су својом величином и изгледом доминирали. Почетком 20. века то стање је измењено пре свега рушењем конака Јеврема Обреновића.

        У настојању да се овај део старог Шапца сачува, приступило се 2003. и 2004. године преуређењу и ревитализацији Господар Јевремове улице. Присутни су стилови неоренесансе, академизма, сецесије, модерне, артдеко, карактеристични за средњоевропска струјања у архитектури крајем 19. и почетком 20. века.

Ulica Gospodara Jevrema

Господар Јевремова данас

        Као непокретна културна добра проглашене су: Зграда начелства округа подрињског (данашња зграда Полицијске управе), Зграда Вишег суда, Кућа Павла Станића и Зграда Прве народне апотеке.

        Господар Јевремова улица је до данас сачувала и своју особиту улогу у животу града. То да је одувек је била срце вароши, најживља трговачка и пословна зона, сцена културних манифестација и главно шеталиште.

        Река Сава код Шапца дуго је била граница, па је још у доба турске владавине, узводно од тврђаве, установљен ђумрук, званични прелаз – царинарница. По годишњем промету шабачка царинарница била је друга у Србији па је 1910. године подигнута наменска зграда, позната као Царинарница.

Carinarnica-1911

Шабачка царинарница 1911. године

        У Првом светском рату Царинарница је тешко оштећена, а како после рата Сава више није била граница, зграду је користила војска, најпре Први понтонирски батаљон, а када је 1936. године на крилима зграде дозидан по спрат, преуређено здање названо је „Касарна војводе Степе“. У њој је до Другог светског рата била Инжењеријска подофицирска школа и Школа резервних официра.

Kasarna na Savi

Царинарница претворена у касарну

Opstinska gostionica

Општинска гостионица на Сави

        Са Царинарницом, за војне потребе преуређена је и Општинска гостионица, познато излетиште Шапчана и најпогодније место за сачекивање пароброда, а коју је овековечио Лаза Лазаревић у приповеци „Све ће то народ позлатити.

        У мају 1999. године НАТО бомбе претвориле су касарну у рушевине.

        На Светог Саву 1880. године у просторијама основне школе која је била у црквеном дворишту, Филип Митровић је са неколицином пријатеља основао Фонд сиромашних ученика основних школа и приложио 6.000 дуката. Недуго затим. сачинио је тестамент којим је сав свој иметак завештао Фонду, не знајући да ће његову супругу и њега шест година касније разбојници убити на спавању. Упркос томе, Фонд је успешно живео до половине 20. века. У време оснивања имао је више значајних приложника, углавном виђених грађана Шапца, а поједини су и своје куће и имања завештали Фонду, из којег је два пута годишње, 1. септембра и уз Врбицу, одећу и обућу добијалао 100 до 150 ученика.

Mesto gde je Zeleni venac i spomenik Filipu

Место где је подигнут „Зелени венац“ и споменик Филипу Митровићу
на Камичком гробљу

        Управа Фонда је одлучила да тамо где су били дућани Филипа Митровића и Спужића хотел „Зелени венац“, такође завештан Фонду и срушен крајем 19. века, подигне Дом фонда сиромашних ученика основних школа. Камен темељац постављен је 1931. године, а двоспратно задање је добило назив „Зелени венац“. Већи део зграде дат је одмах у закуп и одатле су пристизала средства која су пунила Фонд. Осим хотелом, Фонд је након Другог светског рата располагао са још две куће и једним плацем у граду. Почетком шездесетих година прошлог века хотел је дат на коришћење Угоститељском предузећу „Сава“, а почетком 21. века продат у приватно власништво.

Predratni i danasnji izgled Zelenog venca

Предратни и данашњи изглед „Зеленог венца“

        Зграда „Зелени венац“ изведена је према пројекту архитекте Милана Минића. Поседује стилске карактеристике националног стила академске архитектуре и умереног модернизма и представља један од кључних споменика јавне архитектуре Шапца између два рата.

        Пишући о Шапцу после Првог светског рата, Младен Ст. Ђуричић бележи: „У мају 1920 године још је личио на Помпеју. Улице су биле као тек одгрнуте из лавине која их је вековима покривала... Преко разваљених зидина од домова у којима је певала срећа, штркља зова и кисело дрво. Из поцепаног и погорелог патоса млад орах стигао до тавана у једној соби, а у другој закаснела кајсија високо дигла своје рубине у цветовима. У трећој – трешња... Овде онде невешто исправљен зид а даском прекривен кров. Из њега се пуши и без димњака. На шум корака улицом иза склепаних врата појави се понеко мумифицирано женско лице, загледа се у пролазника као у чудо, па се врати у рушевине, као у гроб. Пустош и чамотиња... У центру вароши, на месту великог тржишта на ком је врило деценијама, калдрма заснала у трави!... Пред њом ћути изрешетана гранатама и картечем богомоља, у коју је Господар Јеврем уложио толико новаца и старања. Над њом штрчи пребијен и одеран торањ; а под њим црква-гробница као маузолеј усред ратне некропоље. А свуда около ње зија страшна јава из кућних гробова од које се трза залутали пролазник.“

        У такав Шабац допутовала је француска делегација да уручи орден којим га је, за страдања и херојство, одликовала Република Француска.

        Француски ратни крст са палмином гранчицом, уручен Шапцу 8. јула 1920. године,  било је прво од три одликовања које је Шабац добио после Првог светског рата. Ово признање, које има још једино француски град Верден, Француска Република први пут је уручила једном граду изван своје државе. Због тога Шабац називају и Српским Верденом.

        Према извештају Политике, некада лепи град који је „навукао језу“ срушеним кућама, 8. јула био је окићен заставама и зеленилом. На пристаништу су госте, који су допутовали засебним бродом „Војвода Мишић“, дочекали грађани и „нарочито образовани одбор“. Поздравио их је, на француском језику, адвокат Драгомир Петровић, а онда је поворка преко Баира и Мале пијаце дошла у црквену порту где су их чекали епископ шабачки Јеврем Бојовић, командант дринске дивизијске области ђенерал Пливелић и председник шабачке општине Милан Сотировић. Са њима, према проценама новинара, било је и око седам хиљада душа. Цео Шабац.

Pred rusevinama crkve

Пред рушевинама саборне цркве у Шапцу

        „Пред црквом, која на то готово ничим не подсећа осим именом, у једном оквиру пустоши и рушевина, под жарким зрацима јулског сунца и у најсвечанијој тишини Г. Де Фонтнеј је изрекао Шапцу поздраве, дивљење и част које му Француска шаље.“

        Виконт Де Фонтнеј свој говор завршио је речима:

        „Ја, ево, доносим вашој вароши овај Француски Ратни Крст начињен од бронзе од које је саковано наше победоносно оружје. Слава граду Шапцу који је заслужио да у историји светског рата буде поменут овим речима: Прослављен град; предмет непрекидних непријатељских напада још од првих дана аустро-угарских напада, у 1914. год., па до краја 1915. године. За то дуго време био је изложен ватри силне артиљерије свију калибера и у више је маха био поприште огорчених борби. Диван симбол јуначког отпора српског народа.“

Predaja francuskog ratnog krsta predstavnicima Sapca 8. jula 1920.

Свечаност  уручивања француског одликовања

        У име Шапчана Ратни крст примио је Милан Сотировић, председник општине, истичући да нас је Француска прва разумела, прихватила и помогла за даљу бробу, „дала могућности и снаге да својим великим делима изненадимо свет“.

Na putu za francuski klub

На путу за Француски клуб Шапчани гостима  показују рушевине града

        Француски посланик положио је венац на гроб мученика сахрањених код цркве, а затим посетио шабачки Француски клуб где га је поздравила Софија Ранковић. Ручак за госте приређен је у гостионици код „Белог крста“. Француски изасланик наздравио је српском народу, а захвалили су му се „г. М. Милинковић, професор, и Г. Гашић, апотекар“. После ручка гости су обишли варош „интересујући се за њене установе, прилике и невоље“, а онда су их Шапчани испратили до пристаништа.

Na brodu pred polazak

Француска мисија на броду „Војвода Мишић“ пред полазак из Шапца
(Текст и фотографије у „Илустрованом листу“ бр. 18, октобра 1920, потписао је шабачки професор Мих. Д. Милинковић)

        Ратни крст  Чехословачке уручен је Шапцу 13. јуна 1926. године. Брод са гостима са кленачке стране приспео је у шабачко пристаниште уз звуке чехословачке химне, а „први се појавио чехословачки посланик г. Шеба са госпођом“. Међу високим гостима били су „војни аташе пуковник Мезл, секретар Мечл, потпуковник Котик и представници чехословачке колоније из Београда“. Са српске стране, краљев представник био је генерал Јосиф Костић, представник владе министар финансија Нинко Перић, представник министра војске генерал Милош Михаиловић и осведочени пријатељ српског народа др Арчибалд Рајс. Шабачку делегацију чинили су председник и одбор шабачке општине, велики жупан шабачки Васа Алексић, представници Сокола и свих културних и хуманитарних друштава Шапца.

        Високе госте на пристаништу је поздравио председник шабачке општине Милан Мика Ђорђевић, стари ратник који је као резервни артиљеријски официр био два пута рањен, а затим је поворка „кроз шпалир ђака, војске и народа“, кренула ка цркви где се после помена жртвама „изашло на гроб крај цркве у који су аустро-мађари сахранили сто шесдесет поубијаних жена, деце и некривих стараца“. У заједничком гробу почивало је и седам војника Чеха, које су Аустријанци стрељали као велеиздајнике. После говора шабачког епископа Михаила, Јан Шеба положио је венце, један у име председника Масарика, а други у име Народне скупштине Чехословачке.

Odlikovanje Cehoslovacke_Ilustrovani list -1926_b026_015 (1)

Чехословачки посланик г. Шеба одлази на помен палим херојима града Шапца, иза представник Владе г. Нинко Перић, министар финансија, и председник шабачке општине г. Мика Ђорђевић
(Снимак: Ал Симић, Илустробвани лист бро 26, 27. јул 1926.)

        Након црквеног обреда, у сали хотела „Париз“ одржана је свечана седница општинског одбора на којој су усвојени предлози да се чехословачки председник Томаш Масарик и посланик Јан Шеба прогласе за почасне грађане Шапца, а Поцерска улица назове улицом председника Масарика.

        Пре него што ће предати одликовање, Јан Шеба је рекао да је улазећи у Шабац имао осећај који се јавља у побожном хришћанину када улази у храм. „После тога, г. Шеба је предао одликовање. Предао је г. председнику општине јастучић од беле свиле, на коме је уметнички извезен грб Чехословачке и на коме је био утврђен чехословачки Ратни Крст.“

        Свечана седница завршена је читањем поздравних телеграма српском краљу Александру Карађорђевићу и председнику Чехословачке Томашу Масарику, а затим је у „Народној гостионици“ приређен банкет на коме се говорило и наздрављало. Најбурније је поздрављен др Рајс који се сећао како је први пут „прекорачио на српско тле и када је зашао по Мачви да види она грозна свирепства непријатељске војске“.

        Карађорђеву звезду са мачевима IV степена, изасланик краља Александра Карађорђевића уручио је Шапцу 22. јула 1934. године, а краљ је град одликовао приликом прве званичне посете Шапцу 3. јуна исте године.

kralj Aleksandar u Sapcu 1934. Краљ Александар Карађорђевић у Шапцу

        У сали хотела „Париз“, ађутант краља Александра, генерал Владимир Костић уручио је одликовање председнику шабачке општине Петру Гроздићу и том приликом рекао:

        „Господине претседниче, предајући вам ово одликовање, част ми је изразити вам жељу Њ.В. Краља да оно служи за пример будућим поколењима како се служило и жртвовало своме Краљу и отаџбини. Шабац је уистини град који је највише осетио ратне тешкоће, који се истински жртвовао и који ово одликовање потпуно заслужује.“

        У име Шапчана захвалио се председник општине Петар Гроздић и рекао да ће тај орден, уз још два одличја, Француске и Чехословачке, сведочити пред нараштајима о „високој части и јунаштву Шапца“, а затим је у хотелу „Париз“ приређен банкет.

Spomenik ratnim odlikovanjima

Крајем 2008. године, у центру града, подигнут је споменик ратних одликовања, рад вајара Милисава Томића, а сва три одликовања налазе се и на грбу Шапца.

        На сајту Завода за заштиту споменика културе у Ваљеву дуго је писало да је споменик у Текеришу „подигнут према пројекту архитекте Бојића“.  Могуће да је овај податак Завод преузео из „оригиналног научног рада“ објављеног у Гласнику Српског географског друштва 2003. године (свеска бр. 2), али оно што што нису знали у институцијама знали су сељаци у Текеришу. Спомен-костурница рађена је према пројекту Сергија Багенског, Руса емигранта који је живео, радио и умро у Шапцу.

        Иницијативу за подизање споменика дао је Пододбор Удружења резервних официра и ратника у Шапцу 1926. године, на челу са председником Удружења, резервним потпуковником Петром Гроздићем, а израду нацрта споменика и потребну грађевинску документацију поверио инжењеру Сергију Багенском, шефу Хидролошког одељења у Шапцу. Овај врсни стручњак пројекат је завршио до пролећа 1927. године и одмах је поднет краљу Александру I Карађорђевићу на одобрење и потпис.

        Земљиште за будући споменик поклонио је Цветко Живановић-Кукић, борац последње одбране у Првом светском рату, а радови су започети ударањем камена темељца у јесен 1927. године. Том приликом уграђене су две повеље, једна Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а друга Чехословачке Републике, јер су у костурници похрањени остаци преко три хиљаде српских војника, а са њима и кости припадника 28. прашког пука. Зидари су били из околних села, а радило се од јутра до мрака. Хроничар Милун Васић бележи да су градњи свакодневно присуствовали Сергије Багенски, Петар Гроздић, власт текеришке општине и солунац, учитељ Станко Росић. Зидар Радиша Васић из Горње Бадање сећао се да је Рус био посебно строг и „нагонио их да скидају са зида и по неколико стена, само зато што један камен, по њему, није одговарао“.

Podizanje spomenika na Ceru i danas

Подизање споменика у Текеришу и споменик данас

        Споменик Церској бици свечано је откривен на Видовдан, 28. јуна 1928. године. Споменик је открио краљ Александар I Карађорђевић, а осветио епископ шабачко-ваљевски Михаило. Свечаном чину присуствовали су чланови Владе, дипломатски кор и представници војске. Испред Чехословачке Републике присутни су били Јан Сирови, начелник Генералштаба, Јан Шеба, посланик у Београду, и војни изасланик пуковник Ондреј Мезл. Овом чину присуствовао је и велики пријатељ српског народа Арчибалд Рајс.

        Лист „Политика“, од 29. јуна 1928. године, опширан извештај под насловом „Откривање споменика церским јунацима“ почиње на 1. страни и већ у првом делу каже да је споменик „пројектовао г. Багенски, бивши руски министар грађевина“.

Spomenik Bagenskom pre renoviranja i posle renoviranja

Споменик Сергију Багенском у Шапцу  пре и после реновирања

        Инжењер Сергије Багенски дошао је у Шабац као емигрант 1921. године. То сведоче уписнице Шабачке гимназије, јер је у ову школу уписао, школске 1921/22. године,  своју децу: синове Игора и Олега и ћерку Аркадију. Према подацима из претходног школовања њихове деце Багенски су, Катарина и Сергеј, дошли у Србију из Италије.

        У Шапцу је Сергије Багенски радио као шеф Ходротехничког одељења, а јуна 1930. године изабран је за директора уједињене Мачванске водне задруге. На тој дужности остао је до смрти, 13. новембра 1933. године. Сахрањен је на шабачком Доњошорском гробљу. Имао је 54 године и, према писању „Подринског весника“, важио је за веома цењеног становника града:

        „Пок. Сергија до вечне куће испратило је многобројно грађанство Шапца. Са балкона Суда општине, од покојника се, у име суда и одбора општинског, опростио г. Ђока Јовановић, управник Шабачке извозне банке, изневши услуге пок. Багенског, које је он добровољно чинио, како око подизања споменика на Церу, Гучеву и у Шапцу, тако и око подизања многих општинских објеката...“

        Последњи се, према писању штампе, од Сергија Багенског опростио „са пуним очима суза“ Петар Гроздић, председник шабачке општине.

Petar Grozdic, portret

Петар Гроздић, иницијатор подизања споменика на Церу

        Петар Гроздић, индустријалац, резервни пешадијски потпуковник, оснивач и доживотни председник Удружења резервних официра и ратника у Шапцу, председник шабачке општине од 1932. до 1935. године, био је иницијатор и главни сарадник на подизању споменика на Церу. Рођен је 1875. године у Жагубици, а умро последњег дана јула 1939. године у Шапцу. Сахрањен је у подножју споменика на Церу са свим војним и грађанским почастима.

        Учесник је балканских ратова и Првог светског рата где се истакао као ретко храбар официр. Та његова храброст донела му је девет рана и пажњу Краља Ујединитеља, наших и страних војсковођа. Одликован је многобројним високим одличјима нашим, француским и чехословачким. Али, све то заборављено је после Другог светског рата па је 1952. године Народни одбор Среза Јадарског тражио од Одбора шабачког да уклони Гроздићев споменик из Текериша. На то им је Народни одбор општине Шапца одговорио да без обзира што је Гроздић човек који је припадао монархији, не би било ни хумано ни човечно да се његове кости после толико година покрећу, јер је он био учесник Церске битке у којој је рањен на неколико места, а и сам споменик је подигнут његовом заслугом и на његову иницијативу. Тако је резервни потпуковник са 14 оредена, Петар Гроздић, остао крај својих сабораца на Церу.

        О греховима и заборавима могла би се написати књига и ја нисам имала илузију да ћу једним текстом у новинама било шта променити. Ипак, написала сам новински текст и истовремено званичан захтев Граду Шапцу да се грешка, која је учињена из незнања а институције озваничиле, исправи. То је и учињено званичним захтевом Градске управе Шапца да се као пројектант спомен костурнице на Церу упише Сергије Багенски.

        Овај Рус, који је у Шабац дошао 1921. године и ту остао заувек, као шеф Хидротехничког одељења, а затим директор Мачванске водне задруге, предводио је прву стручну екипу која је радила на заштити града од поплава градећи насипе на Сави. Био је један од ретких Шапчана који је сву своју стручност и људскост ставио на располагање граду. Град је увек могао да рачуна на инжењера Багенског, а он му се одазивао до последњег дана. На пример, када је у пролеће 1933. године у Шапцу формиран Тенис клуб, Петар Гроздић дао је плац, до баште хотела „Париз“, а план је урадио и изградњу игралишта надзирао Сергије Багенски. Без награде, наравно.

        Шабац га се годинама није сећао, а заборавиле су га и институције. На скидање прашине са имена и заштиту споменика Сергије Багнески чекао је цео један век.

Дуго путовање у завичај

Stojan_Cupic

Стојан Чупић

        Почетком 1984. године Скупштина општине Шабац добила је једну разгледницу са необичним податком. Сафет Хамзић из Зворника писао је да је пролазећи кроз Шабац видео да град има улицу Стојана Чупића и, каже, ако не знамо где је гроб српског војводе, он је у његовом дворишту. Шеф протокола ми је то рекао у приватном разговору, а ја сам одмах предложила Јовану Радосављевићу, дописнику „Политике“ из Шапца, да одемо у Зворник.

        У предвечерје рата, у којој ће се распасти земља, ја сам се са групом залуђеника почела бавити  Карађорђевим војводом и његовим правом да се врати у завичај. Моје незнање и наивност спасли су ме већих последица од оптужбе да србујем, а вишегодишње писање о Змају од Ноћаја започела сам 1984. године причом под насловом Кардаш чува Змаја од Ноћаја:

        „У зворничкој махали Шљивик 169 година почива војвода из Првог српског устанка Стојан Чупић. Од 1966. године гроб и споменик Змају од Ноћаја су у дворишту куће број 65, у Улици 19. фебруара, а обележје одржава домаћин Сафет Хамзић – Кардаш.

Safet Hamzic kraj spomenika-1

Сафет чува Змаја од Ноћаја

        Од свих подринских војвода из Првог српског устанка најмање се зна о Стојану Добриловићу Чупићу кога је песма прозвала Змај од Ноћаја. Најмање се зна о његовим првим годинама живота. Нигде није забележено када је рођен и ко су му родитељи. Преме неким подацима рођен је у Пиви као унук неког Тоде Добриловића. У Мачву је дошао као дечак и своју даљу судбину повезао са судбином Мачве. У Салашу Ноћајском (Али-агином салашу), здрав, леп и вредан Стојан Добриловић допао се богатом Страхињи Чупићу који га је усинио и држао као рођеног сина. Први српски устанак затекао га је као богатог трговца. Међутим, после првог сусрета са Карађорђем  Петровићем, у ваљевској нахији, оставио је трговину и богатство и сав се предао борби за народно ослобођење. Био је страх и трепет Турцима. Учествовао је и у познатој бици на Мишару, а биографи казују да је био храбар и да се истакао јунаштвом.

        Заробљавање и убиство Стојана Чупића тумачено је на разне начине. Од тога је прављена легенда. Најчешће се помиње податак да су га издали мачвански кметови. На превару су га довели на Дрину и предали Марјаш-паши са речима: ‚Ево хајдука који замеће крајину, више крајине неће бити.’

        Београдско ‚Време’ објавило је септембра 1929. године интервју са неким Јоцом Јовичићем из Зворника, који је наводно био најстарији човек на свету и имао 134 године. Био је двадесетогодишњак када је почео Други српски устанак. Једног дана позвао га је Мемед паша и саопштио му да је послао писмо Стојану Чупићу да дође у Босну како би се споразумели да заједно ударе на Швабе. После неколико дана дошао је заиста Чупић и лепо су разговарали, али већ сутрадан јављено му је да је Стојан ноћас напрасно умро. Јовичић га је сахранио. Имао је око врата модрице.

        Сафету Хамзићу причали су људи да је Стојан дошао у Зворник прерушен у просјака. У градској капији препознале су га беговске слуге и обавестиле бега. Овај им наредио да га на леп начин доведу, после га понудио вечером и смислио убиство.

        - То је била крупна људескара и нико му се из беговске куће није смео супротставити. Убили су га на превару. Конопац су провукли кроз решетке на прозору, набацили с леђа, а овамо тројица затезала. То ми је лично причао покојни Видак Ковачевић код чијег су оца сутрадан дошли  и рекли: Ено, умрло вам је Влаше у беговој кући. Прејело се.

        Сафет Хамзић имао је седам година када је 1938. црквена општина у Зворнику подигла споменик српском војводи. Пре тога памти да је гроб био обележен обичним дрвеним крстом. И памти да су мештани избегавали да касно ноћу пролазе крај гробља, а децу плашили Стојаном Чупићем. Шљивик је данас насеље нових кућа. Ту је и Сафет подигао кућу 1966. године, а у дворишту крај самих врата у кућу, остао је споменик Стојану Чупићу. Тако је почело својеврсно дружење човека и споменика.

        - Људима је у почетку било мало чудно. Било је и таквих који су ми плашили жену и децу. Ја сам се заинтересовао за тог човека. Од онога што сам учио у школи пре рата остало ми је да је био јунак своје нације. А онда видим да улице у Београду, Шапцу и Зворнику носе његово име. Значи, био је напредан. Купим књигу и почнем се распитивати код људи – прича Сафет који је својој жени једноставно објаснио да је Чупић отимао од богатих и давао сиротињи.

        Сафет Хамзић, необичног надимка Кардаш (друг, пријатељ) акшамлучио је годинама крај војводе. Уређивао гроб, садио цвеће, а трешњу је одсекао да корен не поткопава плочу. Комшије на празник пале свеће. Волео би, каже, да и он негде остане крај оваквих људи.

        Ове године прича треба да се заврши.

        - Долазили неки људи из Београда. Хоће да га дижу. Авлија ће ми без њега бити крња, али да би ми бар успомена остала позвао сам свог абаба Перу да фотографише. Те слике послао сам скупштинама општина Богатић и Шабац и Месној заједници Ноћај.

        Тако је почела новинарска прича.“

        Прича о војводи, од првог сусрета са гробом у Зворнику, учинила је од мене саучесника у борби да се врати кући. Због таквог става у редакцији су ме оптужили да србујем, али ја сам и поред тога отпутовала у Зворник када су ископаване кости Змаја од Ноћаја. Осим Јоце Радосављевића и мене, тамо је била још само једна телевизијска екипа из Новог Сада.

Cupici prenose Zmaja od Nocaja

Чупићи износе споменик и посмртне остатке Стојана Чупића из дворишта Сафета Хамзића у Зворнику августа 1988. године

        Стојан Чупић пренет је у Салаш Ноћајски 21. августа 1988. године. Својим рукама преносили су га потомци: Светислав, Бранислав, Стојан, Обрад, Милутин, Драгослав и Петар Чупић.

        Гробно место Змаја од Ноћаја било је заштићено бетонском плочом испод које је био ред камења, па ред дебљих дасака. Међу првим костима Чупићи су извадили надлакатну кост која је потврдила да је војвода био изузетно крупан човек.

        Данас почива у порти цркве која је саграђена на његовом некадашњем имању и на темељима цркве коју је сам био подигао 1811. године.

Stojanova crkva zaduzbina

Задужбина Стојана Чупића,  подигнута 1811. године  у Салашу Ноћајском

crkva u S.Nocajskom i spomenik

Црква у Салашу Ноћајском данас и гроб Змаја од Ноћаја у порти цркве

        У свом Салашу, после 173 године, војвода је „затекао“ 80 Чупића, а међу њима два Стојана. Једном је било 60, а другом девет година. Али сви су све знали о Стојану Чупићу. Описивали су га (по Милићевићу) – растом висок, у појасу танак, а плећат, осредње коштуњав, дугих насмејаних образа, великих смеђих бркова. Био је човек веома речит, говорио је и много и лепо у Београду на скупштинама, па је Карађорђе, који је био ћутљив, једном рекао: „Коекуде, ко ми надговори Чупића и натпише Молера даћу што затражи!“

        Био је весељак и прзница, човек „склопљен од свега што је запаљиво и експлозивно“. Таквог га чувају и на слици, једној јединој, јер, веле, Стојан Чупић и Карађорђе нису дозвољавали да се сликају па их је живописац овековечио кришом.

        О јунаштву и бојевима Стојанови Чупићи посебно воле да причају: кад је после жестоког разбијања Турака на пољу у Мишару одјурио у Мачву да „дочекује бегајуће Турке“ па посекао и чувеног Мулу Сарајевског, за кога песма каже да и „цару уме судити“, па како је исте, 1806. године, на Салашу Црнобарском разбио Мехмед Капетана и сав му плен, који је од Срба запленио, отео. Посебно воле причу о боју на Новом Селу, где је Чупић, са Поп Луком, Турке разбио и где је погинуо турски јунак и поглавар Пејза Мехмед-Ага. Овде је Чупић задобио коња Пејзе Мехмед-Аге па га после Пејзом звао.

        Много прича о много бојева, јер до 1813. редак је ма и најмањи бој био око Дрине, а да у њему Чупић није учествовао. Много је остало и у песмама, а Чупићи још све допуњавају и причама својих деда. Ипак, све приче су увек помало наслоњене на легенду. Тако Константин Ненадовић пише да је Стојан, док је лежао у тамници, помајчио Али-пашину мајку да га избави и живот сачува, а ова му то и обећала. „Но њега ноћу из тамнице Турци  тајно изведу, гајтаном га удаве и на ђубриште га мртва и гола, само у гаћама, баце, кажу да га је Али-пашина мајка оплакала и да га је у хришћанско гробље саранити дала.“

        Гроб Стојана Чупића дуго је био обележен једним бором, а према писању сарајевске „Просвете“ 1930. године, „заузимањем г. пуковника Јеремије Шестовића, метнута је крстача на његов гроб“. Осам година касније „Политика“ пише да ће време сатрти гроб Змаја од Ноћаја – „изнад сломљене старе ограде уздиже се поред гробља један борић, а о накривљеном крсту виси плехана табла на којој је исписано име овог народног јунака“. Исте године црквена општина подигла је споменик који је освећен 6. септембра „у присуству претстваника власти и свих културних и просветних установа и великог броја грађанства“. Чинодејствовао је прота Драгомир Остојић, на јектенија је одговарао грађански хор, а по завршеном обреду говор је одржао Бошко Ковачевић, старешина Соколског друштва. Споменик су, са посмртним остацима војводе, Чупићи пренели у Салаш. У Зворнику Сафет је намеравао да засадити бор и опет обележи место где је 173 године почивао Змај од Ноћаја.

grob Zmaja od Nocaja-Politika-1938

Гроб Стојана Чупића 1938. године
(фотографија објављена у „Политици“)

Zvornik 1984

Крај споменика Змаја од Ноћаја
у дворишту Сафета Хамзића 1984. године
(Снимио: Ј. Радосављевић)

        Стојанови Салашани више пута покретали су иницијативу да се посмртни остаци пренесу у завичај, а први иницијатор, одмах после Првог светског рата био је, кажу, деда Мића Чупић, кожувар. Иницијатива је обнављана и 1967. и 1974. године, али се одустајало због формалности које је требало обавити.

        Преношење посмртних остатака Стојана Чупића у Салаш Ноћајски нису инцирали само Чупићи. Према писању „Политике“, поводом освећења споменика војводи у Зворнику 6. септембра 1938. године, а који је „подигнут из средстава Соколског друштва, Православне црквене општине и добровољним прилозима грађанства“, извештач овог листа текст завршава реченицом: „Овим је, најзад, изгледа скинуто с дневног реда питање преноса костију покојног Чупућа у Ноћај, што је тражила Шабачка народна књижница и читаоница да би очувала успомену на овог великог заслужног народног јунака из борби за ослобођење.“

Stojan Cupic-spomenik

Споменик Стојану Чупићу у Салашу Ноћајском,
 рад вајара Станимира Павловића

        У оквиру прославе 175-годишњице Другог српског устанка,  10. јуна 1990. године, бисту Стојана Чупића открио је солунски ратник Предраг Секулић, а говорио генерал Стеван Мирковић. Ја сам добила захвалницу и последњи пут срела Сафета Хамзића. На новоустановљеној манифестацији „Дани Змаја од Ноћаја“ била сам само једном, 1993. године.

        Не знам у каквим су везама остали Чупићи са породицом Сафета Хамизића или Алије Узановића, тадашњег директора Центра за културу у Зворнику, који им је много помогао у процесу добијања дозволе да војводу врате кући. Рат је покидао многе везе и пријатељства.

        Априла 1992. године, телефоном из Малог Зворника јавио се Мујо, Сафетов син, да ми пренесе поздраве од оца. Збуњена питала сам бесмислено да ли им је још исти број телефона, незнајући да тада у Зворнику више није било Муслимана. Дуго сам се распитивала о Сафету и тек неколико година после рата чула да је Сафет умро у Тузли, у избеглиштву.  Не знам да ли је стигао да посади бор у Зворнику, али да се пита Змај од Ноћаја, сигурна сам да би Сафету засадио бор у Салашу Ноћајском. Војвода је пример националног јунака, а његов трагичан крај опомена да су неслога, размирице и издајства чинили ружну страну наше борбе за слободу. На потомцима је сада да јасно разаберу и поуке и поруке војводе Стојана Чупића.

        На крају улице Анте Богићевића, скоро на раскрсници са улицом Вука Караџића у Шапцу, стоји камен (са нечитким текстом) за који је везана легенда која се препричава од времена Јеврема Обреновића.

kumov belegНајстарији шабачки споменик: Кумов белег из 1830. године

        Прича каже да је један Мајурац, по некима звао се Радован, за сеоску преславу, Младу недељу, позвао у госте родитеље своје девојке, а како је био сиромашан, претходне ноћи је од комшије украо јагње. Али, комшије га открију и пријаве „шефу пандура“ Марку Штитарцу. Видећи пандуре око куће, младић побегне у шуму Китог, код раскршћа лозничког и мачванског пута, успуже на највиши брест и сакрије међу гране. Мало касније сиђу с пута и дођу под брест Турци („девет босанских Турака у богатом оделу и под оружјем“), јер су у то време Турци радије коначили у Китогу него да у касне сате пролазе кроз Мајур, који је био легло хајдука.

        Скривен у крошњи, Радован је слушао шта причају Турци и одлучи да оде у Шабац и обавести Марка Штитарца како су ови кренули да заједно са шабачким Турцима убију господара Јеврема и да им носе писмо упућено из Сарајева. У поноћ, док су Турци чврсто спавали, тихо се спустио са бреста, пронашао Марка Штитарца и испричао му шта су Турци говорили. Овај га је саслушао, а затим затворио рекавши да ће га пустити и опростити му учињену кривицу ако се обистини шта је говорио.

        Турци су дошли у Шабац и пријавили се Штитарцу као босански трговци стоком. Марко их је лепо примио и сместио у механу. Следеће ноћи и сам се затворио у празну одају до њихове собе, да би кроз танак зид слушао шта говоре. Слушајући њихово договарање разабрао је која је права намера њиховог доласка. Љут на господара Јеврема што је убрзавао исељавање Турака из Подриња, босански везир их је послао да на сваки начин убију подрињског команданта.

        Не извештавајући никога, Штитарац је друге ноћи одабрао девет својих најпоузданијих пандура и сваком понаособ извео и предао по једног Турчина са строгим наређењем да га изведе у околну шуму, убије и укопа. Не знајући један за другога, пандури су по тамној ноћи развели Турке, побили их и по шуми закопали. Марко је слушао, али је набројао само осам пуцњева.

        После три месеца донео је Султанов татарин писмо кнезу Милошу са питањем шта је било са босанским трговцима који су дошли у Шабац и ту им се изгубио сваки траг. Милош је упитао свога брата Јеврема, а овај капетана Марка. Верујући да је неки од пандура одао тајну и сетивши се да је оне ноћи чуо само осам пуцњева, Штитарац следеће ноћи узме сву деветорицу и пође са њима у шуму. Сваки је откопавао гроб у који је закопао убијеног Турчина и показао његово тело. Последњи је остао пандур Живан, Штитарчев кум, и он је довео капетана и своје другове под старе крстове где је тешко распознавао заравњени гроб. Пандури су брзо откопали гроб, али су у њему угледали храстову кладу. Живан је одмах признао да га је Турчин подмитио дукатима и почео молити кума да му опрости. Али, капетан је остао неумољив. По једној верзији сам је из своје кубуре пуцао у кума, а по другој наредио је да га убије пандур Илија Ранковић. Поврх ниске хумке и мртвог кума оставили су храстову кладу.

        Године су пролазиле и овај догађај заборавили су Маркови пандури, али га није заборавио напрасити капетан. Осетивши да му се ближи смрт, Штитарац је наредио пандуру Ранковићу да изнад гроба убијеног кума постави камени споменик као опомену, и то је урађено 1830. године. А стоји и данас – кумов белег.

        Првог специјалисту хирургије Шабац је добио 1905. године када је у овај град дошао др Михаило Дуњић.

Рођен је у Крушевцу 1874. године. Гимназију је завршио у Чачку,  студије филозофије и биологије у Београду, а Медицински факултет у Грацу. Хирургију је специјализирао у Берлину. Нешто више од две године радио је у пожаревачком крају, а онда дошао у Шабац где је провео цео радни и животни век. Шеснаест година био је управник шабачке болнице.

Mihailo Dunjic

Др Михаило Дуњић

        Др Михаило Дуњић био је свестрано образован (говорио неколико језика), лекарском позиву потпуно посвећен и велики хуманиста. Био је оснивач и председник Друштва за заштиту здравља у Шапцу које се бринуло о Летњиковцу, опоравилишту за слабуњаву децу отвореном 1. августа 1906. године.

         За време Првог светског рата био је начелник санитета прослављене Дринске дивизије, са њом прешао Албанију и учествовао у пробоју солунског фронта. Умро је 1937. године и сахрањен на Доњошорском гробљу у Шапцу.

Gradska kuca - Dunjica kuca
Градску кућу Шапчани и данас зову Дуњића кућа

        Кућу у Шапцу саградио је преко пута ондашње болнице и у њој је до 1977. године живела његова супруга Босиљка. Шабачка општина откупила је Дуњића кућу 1983. године и, после доградње и адаптације, 1988. отворила је као репрезентативну градску кућу.

        Један од пројеката Града Шапца 2016. године била је реконструкција Градског парка или, како Шапчане воле да га зову, Великог парка. Та зелена оаза у срцу града добила је нове прилазе, стазе, осветљење, фонтану, музички павиљон... Стари парк никад није био млађи, а од његове велике историје мало је забележено, и не увек поузданим подацима.

renoviran gradski park

Музички павиљон у градском парку

        Према Младену Ст. Ђуричићу, парк је осмислио општински инжењер Ђорђе Богатинчевић 1885. године: „Некадашњој Правитељственој башти која је снабдевала воћем и поврћем конак Господара Јеврема, додао је озго од улице и оздо од мртве отоке по један појас земљишта и зналачки га засадио.“ Браћа Богатинчевић познатија су у историји штампарства и новинарства Шапца, јер је у њиховој кући (на том месту данас је Културни центар) била смештене прва штампарија Андрије Славуја 1881. године и штампан први лист две године касније.

Gradski park na razglednici 1927.

Градки парк на разгледници 1927. године

        О значају паркова за град, почеле су расправе у Шапцу крајем 1927. године, а тадашњи председник Јанко Јовановић истицао је да „парк не треба само тако саградити да се по његовим лејама шета, већ треба оставити велики простор у њему и за седење и играње разних игара“. За подизање паркова и украшавање зеленилом и цвећем, било је планирано да се у 1928. подигне модерна стаклара и дом за баштована. У општинском буџету за те намене било је предвиђено 500 хиљада динара, али одлука о уређењу паркова донета је тек 1936. године.

ulaz-u-gradski-park-izmedju-dva-rata

Улаз у  парк између два рата

        У Градском парку постављене су три бисте: Јанка Веселиновића, Кнеза Иве од Семберије и Косте Абрашевића. Две имају занимљиве приче, мало познате Шапчанима.

        На Видовдан 1936. године, у парку је откривена биста Јанка Веселиновића коју је шабачкој општини поклонило Удружење Подринаца у Београду. Ово удружење бисту је „израдило у два примерка“ и пре Шапца једну открило на Калемегдану у Београду. Шабачка општина обезбедила је постоље.

bista Janka Veslinovica

Биста Јанка Веселиновића

        На откривању бисте „слегао се велики свет“ и виђене званице међу којима су били изасланици краља Петра Другог, Министарства просвете и Дринске бановине, представници културних и просветних удружења, родбина Јанка Веселиновића и поштоваоци његовог дела. Бисту је открио учитељ Милан Шарац уместо болесног председника Одбора Љубе Павловића, а освештао епископ шабачки Симеон са протеојерејима Максимом Савићем и Глишом Бабовићем. Међу бројним говорницима били су председник шабачке општине Илија С. Поповић, др Милош Московљевић, који је истакао да „попрсје у гуњу представља човека који се двоструко родио за наше село: као одличан учитељ и као приповедач, песник села“, говорио је и вајар Периша Милић, али најузбудљивији говор одржао је старац Радојица Милосављевић из Глоговца, ђак Јанка Веселиновића.

bista kneza Ive

Биста кнеза Иве од Семберије

        Од оснивања Одбора за подизање споменика кнезу Иви од Семберије до откривања бисте у Градском парку, прошло је више од тридесет година. Према писању „Шабачког гласника“, у оквиру обележавања сто година Шабачке гимназије, изасланик „Његовог Величанства Краља бригадни генерал г. Милан Костић открио је бисту кнеза Иве од Семберије“, а после освећења „директор гимназије г. Донковић говорио је о историском значају кнеза Иве Кнежевића коме се ученици и наставници Шабачке гимназије одужују овим спомеником...“  Овако је, вероватно, било предвиђено, али није се догодило. Како је стварно било, бележи Радивоје Марковић у подужем тексту о кнезу Иви од Семберије:

        „Откривањем споменика пред стогодишњицу његове смрти (16. септембра 1937 године), а у оквиру прославе стогодишњице Шабачке гимназије, Шабац се на скроман начин одужио успомени човека који га је у његовим првим данима у слободи задужио многоструко. Споменик, постављен у Градском парку, радио је београдски вајар Душан Јовановић. Он је подигнут старањем одбора, који је много година раније основан при Шабачкој гимназији, а покретач акције био је профсор Тодор Радивојевић. Први прилози сакупљени су још 10 маја 1904 године, тако да је кнез Иво чекао на споменик пуних тридесет три године.

        Занимљив случај, вредан да се забележи, догодио се приликом откривања споменика. Пошто је на преподневној прослави стогодишњице Шабачке гимназије професор Београдског универзитета Павле Поповић веома оштрим речима осудио просветну политику тадашњег владајућег режима, на поподневну свечаност откривања споменика кнеза Иве није дошло ни једно званично лице, тако да одбор није имао коме да преда споменик. Међу присутнима тада су пронашли општинског одборника, неуког човека абаџију Марка Фирауновића и замолили га да он, у име Шабачке општине, прими споменик на чување какав је био ред и обичај.

        Збуњен, Фирауновић је стао поред споменика и одржао кратак говор, у коме је, приближно, рекао ово: Јадни кнеже Иво, умро си као сиромах, па теби сиромаху ни данас нема ко да прими споменик. Када неће и нема ко од позванијих, ево, примићу те ја, сиромах као што си био и ти.“

drvena kucica

        Дрвена кућица у Градском парку, која је мењала намене, а постоји и данас, некада је била дом трицикла и бицикла на којима су учила да возе деца педесетих година, данас млађи пензионери. Према њиховом сећању, некако од 1957. до 1960. године, недељом се у парку могао изнајмити бицикл, а цене су биле: десет динара (банка) вожња око кућице,  20 динара око фонтане, а за 30 динара возило се рубом парка.

ulaz u park danas

        Према непровереним подацима, 1937. године изграђени су стубови који и данас красе улаз у парк.

 

         У једном запису из 1718. године помиње се православна црква „на бајеру у Шапцу“, направљена од дрвета, а налазила се, највероватније, између данашње Бенске баре и фабрике „Зорка“. То је прва црква за коју се зна од пада српске Деспотовине под турску власт 1459. године.

        Аустријанци су владали овим крајевима од 1718. до 1739. године, а када је Београдским миром између Аустрије и Турске 1739. године преузета обавеза да се шабачка тврђава поруши, порушена је и православна црква Светог Јована Крститеља, као и насеље око тврђаве. Изградња нове знатно мање шабачке тврђаве на обали реке Саве, чији су остаци сачувани до данас, започела је 1743. године, а о другој цркви у Шапцу има врло мало података. Била је на Баиру, поред Бенске баре, и посвећена светим апостолима Петру и Павлу. Овој цркви је Карађорђе 1808. године поклонио једно звоно које је сачувано до данас и налази се у цркви у Лојаницама.

        У свом Летопису, прота Глиша Бабовић пише: „23. новембра 1829. године зазвони у Шапцу први пут звоно, што га је цркви поклонио господар Јеврем Обреновић, а на дан крштења његовог сина јединца Милоша. Милош је био отац краља Милана, а рођен је 13. новембра. Турци су забрањивали звона. Да би у Шапцу Срби избегли сукоб са Турцима, објавише да ће звонити само због рођења сина кнеза Јеврема. Ово је било кнезу прво мушко дете после рођења седам кћери. На свечаност крштења дође и кнегиња Љубица са своја два сина и светковина је трајала осам дана.“

        Пошто је постојећа црква била трошна и склона паду, Господар Јеврем Обреновић одлучио је да у Шапцу гради нову цркву посвећену Светим апостолима Петру и Павлу. У граду који је тада имао 425 домова започео је једну од највећих цркава тог времена у Србији. Плац за цркву на старој пијаци поклонио је шабачки трговац Јосиф Јоса Куртовић, а пројекат је урадио хаџи дунђерин Никола Живковић. Градња цркве почела је у априлу 1829. и трајала до 1831. године. Храм је зидан у такозваном српском стилу. Иконостас је урадио сликар Павле Симић 1855/56. а звоник је урађен 1858. године, када је црква коначно и завршена.

        У лето 1866. године, незапамћена олуја, која је протутњала овим крајем, однела је капу шабачког звоника који је потом покривен равним кровом. Кубе звоника покривена бакром саграђено је тек после 18 година.

        Иконостас је настрадао у Првом светском рату када су га аустроугарски војници изболи бајонетима. Детаљна рестаурација и конзервација урађена је 1967. године, а нова обнова позлате на иконостасу и комплетном дрвеном ентеријеру у храму рађена је од 2002. до 2018. године. Зидове цркве осликао је руски сликар Андреј Васиљевич Биценко 1932. године, а генерална реконструкција и чишћење Биценковог живиписа урађена је од 1999. до 2002. године.

Sabacka crkva 1914.

Шабачка црква 1914. године

        На почетку Првог светског рата Аустријанци су шабачку цркву претворили у мучилиште. Три дана и ноћи држали су по августовској врућини хиљаду људи заворених у цркви без хране и воде, а са торња су осматрали и гађали српске положаје. Добивши Церску битку, српска војска жестоко је гонила непријатеља, а артиљерија Шумадијске дивизије била је принуђена да гађа торањ. Шабац је био стравично разорен. У порти цркве, у заједничкој јами, било је закопано 157 жртава.

        После рата одмах се приступило обнови цркве која је трајала четири године, а на име ратне репарације, добијен је из Немачке нов сат за звоник и седам звона, која су свечано зазвонила 11. јула 1924. године.

Sabacka crkva danas i spomenik

Шабачка црква данас и споменик у порти цркве

        У спомен свим жртвама балканских и Првог светског рата над костурницом страдалих Шапчана у порти цркве подигнут је споменик, дело вајара Франа Менегела Динчића, који је 3. јуна 1934. године открио краљ Александар Карађорђевић. После тога значајнијих радова није било све до 1967. године када је почела изградња новог црквеног дома, који је освећен на Петровдан 1977. године, а генералним уређењем црквене порте, поводом јубилеја епископа шабачког Лаврентија, 50 година архијерејске службе, 2017. године. шабачка црква добила је данашњи изглед.

Stari Sabac oko 1897. levo Pariz srusen u Prvom sv. ratu

Стари „Париз“ око 1897. године

        Снимак овог дела Шапца сачуван је на разгледници која је штампана почетком 20. века. Сасвим лево је хотел „Париз“ који је порушен за време Првог светског рата. Зграда је била на спрат са кафаном у приземљу и баштом на улици, наткривеном белом пердетом изнад столова и обавезним, по ивицама, лијандерима засађеним у бурићима. Зграда је обновљена после рата, а у продужетку дограђена је велика дворана са позорницом.

        До зграде „Париза“ је још једна зграда на спрат, али нижа, а затим виша спратна зграда, власништво шабачког лекара Михаила Петровића, чија се ординација налазила у дворишном делу куће. Са лица имала је два локала. У једном је била месарска радња Рудолфа Румла, а до ње посластичарница Мањарића. На месту два ћепенка из турског времена после Првог светског рата подигнута је већа зграда у којој се налазила продавница колонијалне робе браће Јовановић, до ње златарска радионица Пашковића, а на самом углу Карађорђеве и Масарикове била је текстилна продавница Алмули.

Pariz-1925.

 

„Париз“ око 1925. године

        Биоскоп „Париз“ налазио се у хотелу „Париз“. До окупације 1941. године, хотел је на спрату имао четири собе, а у приземљу ресторан. Био је власништво Јанка Гроздића који је у дворишту имао радионицу за производњу сода воде и коморе за добијање леда.

sala-u-parizu

Сала „Париза“

        Биоскопска дворана била је карактеристична по балкону који се простирао лучно уз леви и десни угао, почевши скоро од платна до централног дела и наткривљивао је салу петнаестак метара. Блакон је био подељен на ложе са четири и шест седишта.

        У сали „Париза“ одржавале су се традиционалне забаве и дочеци нових година, а подизањем биоскопског платна на таваницу указивала се пространа бина погодна за разне приредбе, почев од гостовања естрадних уметника до бокс мечева. Последњи естрадни уметници који су наступили у „Паризу“ били су: Габи Новак, Зданка Вучковић, Марко Новосел и Вице Вуков.

Pariz 1956.

„Париз“ 1956. године

Hotel Pariz

„Париз“ пред рушење

        Овај  снимак овековечио је шабачки биоскоп „Париз“ пред рушење, када је своје место, са још три мање зграде, уступио Робној кући НАМА.

        У дугачкој сали, чија се два улаза виде на фотографији, налазио се ресторан хотела, а одмах по ослобођењу града 23. октобра 1944. године из ње се огласила Разгласна станица Шабац. У згради „Париза“ налазила се официрска менза шабачког Гарнизона ЈНА, мали локал (на фотографији десно) често је мењао намену, а пред рушење ту је била канцеларија Савеза ратних војних инвалида.

        На фотографији се види и „рекламни излог“ у коме је биоскоп „Зорка“ најављивао филмове који су се приказивали у његовој дворани, у фабричком кругу Хемијске индустрије „Зорка“.

         „Париз“ је срушен 1963. а две године касније на том месту отворена је робна кућа. Шапчани је данас зову стара робна кућа, а закупили су је Кинези.

Stara robna kuca na razglednici (1)

Из истог угла: „Париз“ и стара робна кућа

        У селу Агиос Матеос налази се споменик борцима Дринске дивизије, на земљи грчког сељака Јаниса Јанулиса, коју је он уступио Србима. На његовом имању био је један од највећих српских логора на острву Крфу – логор Дринске дивизије у коме су се опорављали исцрпљени ратници.

        Да се погинулим и помрлим ратницима Дринске дивизије подигне споменик предложио је санитетски мајор доктор Михаило Дуњић, а прихватио Крста Смиљанић, каомандант Дринске дивизије. Одлучено је да се споменик подигне на месту где се налазило војничко гробље, а за реализацију одабрани су архитекта Јанко Шафарик и академски сликар Михаило Миловановић. За текст записа штаб Дринске дивизије расписао је конкурс, а награду је добио  Владимир Станимировић за стихове:

На хумкама у туђини
Неће српско цвеће нићи
Поручите нашој деци
Нећемо им никад стићи.
Поздравите Отаџбину,
Пољубите Српску Груду,
Спомен борбе за Слободу
Нека ове хумке буду.

Izgled spomenika Drincima nekada

Споменик ратницима Дринске дивизије некад и данас

Krf - 17. maj 1916.

Реген Александар Карађорђевић  одаје пошту палим  Дринцима

        Откривању споменика ратницима Дринске дивизије „као симболу простране вечне куће у којој заједно почивају они што су заједно ратовали“, 17. маја 1916. године, присуствовао је и регент престолонаследник Александар Карађорђевић.

        Аутор потресних стихова Владимир Станимировић рођен је у Шапцу 1881. године. Одрастао је у Поп Лукиној улици, где му је отац држао радњу мешовите робе на месту где је некада била „Изградња“, а данас је ту Градска кафана. Основну школу и Гимназију завршио је у родном граду, а студије права у Београду. Песник и преводилац Владимир Станимировић радио је као чиновник у Дирекцији железнице и Министарству финансија. Умро је у Београду 1956. године.

Усвојеница града

        У шабачком насељу Бенска бара до 1997. године живела је старица необичног презимена – Шапчанка. Упознала сам је 1992. године, у време рата док сам лекцију о избеглицама учила у Црвеном крсту, а о њима писала у „Гласу Подриња“. Данима, недељама, месецима текле су са запада на исток колоне измученог народа. Са њима текле су и приче, ужасне, чемерне, да престраве и оног ко прича и оног ко слуша. Танком надом да писањем можда могу помоћи, пратила сам судбину једног детета.

        Код гараже шабачког предузећа „7. јули“, на самом уласку у Шабац, стајао је 13. августа 1992. године дечак од највише три године и загледао пролазнике. Није плакао, а да је сам, изгубљен или остављен, схватио је портир „7. јула“ и обавестио милицију, а ови Центар за социјални рад. Плавушан лепих смеђих очију рекао је да се зове Сенад и то је све што је од своје прошлости донео у Шабац...

        Написала сам серију чланака у нади да ће се јавити дечакови родитељи или родбина, а онда ми је неко рекао да у згради крај наше редакције живи старица која родбину тражи  још од Првог светског рата. Тако сам упознала Славку Шапчанку. Примила ме је са уздржаном пристојношћу, јер није веровала новинарима који, углавном, нису хтели да улазе у „замршену“ причу, а  кад је један и пристао, „преправио“ је причу о родбини. Како је била скоро слепа, обећала сам, кад моје новине објаве причу, да ћу доћи да јој лично прочитам чланак. И она је пристала.

Slavka Sapcanka, portret

Славка Шапчанка

        После патњи од аустроуграске војске за време првог упада 1914. године, многе шабачке породице други нису смеле да дочекају, па су бежале с војском која се повлачила у унутрашњост земље. Измучену и прозеблу колону избеглица грејала је једино нада да ће се опет вратити, као после Церске битке. Али, са непријатељском солдатеском удружио се пегави тифус од којег се масовно умирало. Преполовљене су или потпуно нестајале целе породице. Најгоре је било тамо где су остајала незбринута деца, а таквих је било свуда и много.

        Америчка мисија у Нишу прихватила је девојчицу и дечака чија је мати, избеглица из Шапца, умрла на улици. Девојчици је могло бити између четири и пет, а дечаку највише три године. Осим својих имена, Славка и Богољуб, ништа друго нису знали. Напад Бугара приморао је мисију на повлачење. Богољуба су повели, а болесну Славку оставили у болници. Тамо су је нашли Бугари и, када је прездравила, пребацили у сиротиште. Уписана је као Славка Шапчанка, јер није знала презиме, али је од мајке чула да је од Шапца. Да се судбински путеви потпуно замрсе, случај је хтео да је ту запази један бугарски официр и, како је имао сина а желео ћерку, одведе у Софију. Међутим, идејом да усвоје српско сироче није била одушевљена официрова жена, па је овај понудио оцу свог војника, неком деда Станку, Влаху из околине Видина чије су село Бугари припојили онда окупираном Зајечару. Тамо је девојчица чувала овце до краја Првог светског рата, а онда је деда Станко одвео у зајечераску општину, испричао све што зна о њој, и предао. Препун дом ратне сирочади и њено презиме одлучили су да је пошаљу у Београд, а из Београда у Шабац. Ту је прихватило Коло српских сестара, а захваљујући госпођици Лепосави Петровић, председници Кола, која је познавала председницу београдског кола Милку Грујић, чији је брат био југословенски посланик у Вашингтону, Славка је почела да тражи свог брата.

        Залагањем Генералног конзулата Федеративне Народне Републике Југославије, сазнала је да су у мисији биле: Шели, Ателет и Петерсон, и да брат Елизабет Шали има усвојеног сина Вилијамса Б. Шелија, коњичког капетана. Амбасада Југославије доставила је и Вилијамсову адресу, који је тада „био у цивилу“ и живео у једном малом граду на западу Сједињених Држава, и понудила да преводи писма, јер Богољуб није знао српски, а Славка енглески.

Slavka Sapcanka-pismo ambasade

Писмо југословенске амбасаде Славки Шапчанки, од 9. октобра 1950. године,
у којој је обавештавају да су пронашли њеног брата Богољуба

        Преписка је трајала две године, а онда је у августу 1952. стигло прво и последње писмо Вилијамса Б. Шелија. Учтиво и пуно неверице да има и стару домовину и сестру у њој. Господин и госпођа Шели више нису били међу живима. Ништа му нису рекли, али су у средњем слову имена сачували почетно његовог српског имена - Богољуб. После, опет дуго није било никаквог гласа, а онда се јавила Глорија, Вилијамсова жена. Сестра, која је тражила брата само да га има од заклетве, сазнала је да му на надгробној плочи пише да је рођен у Шапцу.

        Пролазиле су године, Славка је радила, живела како се могло и морало, и стално се распитивала постоји ли неко коме ће моћи да каже да је њен. Нашла је тетку у Клењу која је тврдила да је имала сестру у Змињаку и која се удала у Баново Поље. Рекла је и име човека, а када се Славка нашла тамо, препознала је у стричевом дворишту неке зграде. Само, да би њу признали, рођаци су морали да јој признају и 14 хектара земље, које су наследили од запустеле породице. Опет је била сама. Рођаци су је посетили само једном, донели слатко од шљива и уређену кокошку, а када су у разговору сазнали да је Богољуб умро и да више нема наследника, у несхватљивој радости при поласку однели су и слатко и кокошку. Славка се данима „јела“ што је у узбуђењу скувала кафу без шећера, писала им карте и звала за Госпојину. Никад нису дошли.

        Колико година тачно има, није знала. Уписано је да је рођена 1910. године, отприлике, да јој је место рођења Шабац и да се презива Шапчанка. Све је било отприлике, изузев осећања да је сама иако је, по презимену, била усвојеница града.

        Према матичној књизи запослених, као помоћни службеник у шабачком Архиву радила је од 12. марта 1953. године до 17. јуна 1964. године, када је отишла у пензију.

        Умрла је 29. новембра, а сахрањена 1. децембра  1997. године. Људи који су о њој бринули испунили су јој жељу да са њом буде сахрањено и једино писмо њеног брата.  Почива на Доњошорском гробљу, а више главе јој је споменик који је сама себи подигла, са погрешно уклесаном годином смрти - 1998. Чак и преко краја, о њој се писало отприлике.

Slavka Sapcanka-spomenik

Споменик Славке Шапчанке на Доњошорском гробљу у Шапцу

Чин војводе добио од народа

        Септембра 1908. Шапчани су на Баиру, крај тадашњег Марвеног трга, подигли споменик својим земљацима изгинулим у ратовима од 1904. до 1907. године у борбама за ослобођење Старе Србије и Македоније од Бугара и Турака. Према најхрабријем међу њима, споменик је назван именом Бранивоја Јовановића - војводе Бране. По њему је и улица која се пружала од споменика према градском парку добила то име.  Све до 1940. године споменик је уредно одржаван, полагано цвеће и служени помени. Шабачко позориште повремено је приказивало драму "Војвода Брана", коју је написао Сима Бунић, управник путујућег позоришта, а у школама су на приредбама читане песме о његовој борби и потлаченој раји.

Spomenik vojvodi Brani

        После ослобођења на војводу Брану се заборавило, као и на све који су припадали комитској организацији почетком 20. века. Они су поистовећивани са четницима из Другог светског рата. Чак се размишљало да улица Војводе Бране промени име и посвети неком савременом политичару, а споменик премести на гробље. Срећом, Завод за заштиту споменика културе је то спречио. Данас је споменик у дворишту Медицинске школе.

        Споменик има форму обелиска који се сужава ка врху и постављен је на степенасти постамент. Висок је три и по метра. Израђен је од радаљског мермера и ограђен ланчаном оградом коју подржавају камени стубови. На предњој страни споменика налази се слика Војводе Бране, а на бочној страни текст:

         ''Преко гробова светих – Слобода ниче! Жртвама овако – храбро палим Срби се диче! Слава вам Брано, Богдане, Лазо! И други јунаци! Ваша ће имена вечно сјати ко сунца зраци.''

        На споменику је уклесано 20 имена и презимена четника и 15 војвода, који су настрадали у периоду од 1904. до 1907. године на Косову и у Македонији.

        О Бранивоју Јовановићу, познатом као војвода Брана, нема много историјских података. Зна се да је рођен 23. маја 1883. године  у Кисиљеву код Пожаревца, да је гимназију похађао у Београду и Шапцу, а Војну академију завршио у Београду. Чим је добио официрски чин, пријавио се као добровољац у четнике-комите и отишао да се бори против Турака. Када је погинуо, 30. маја 1905. године у селу Петраљци код Куманова, имао је 23 године.

        Неуспешни у борби са малобројном групом српских бораца, Бугари су се за помоћ обратили турским властима. На тридесетак војника, Турци су у операцију опкољавања кренули са 50 заптија (жандарма), 150 коњаника и три топа. Опкољени у две куће, српски борци пружали су отпор док нису изгинули сви до једног, а онда су Турци запалили куће. Сутрадан је народ испод рушевина ископао њихова тела и сахранио код петраљичке цркве.

        Војвода Брана био је млад официр са чином потпоручника и никад није званично добио звање војводе, али га је народ, у крајевима у којима се борио, због изузетне храбрости и славе коју је стекао, прозвао четничким војводом.

        Лист Политика, од 15. јуна 1905. године, пише да је депеша о Браниној смрти стигла у Шабац на други дан Духова: „Управитељ камичке школе прими и прочита писмо, уздрхта и пребледи. Пријатељу несрећнога оца јављају да му је син Брана погинуо... Сви пријатељи Браниног оца знају за јуначку смрт Бранину али нико, из бојазни за зле последице, не сме да му саопшти. Напослетку јаве му двојица њих да је чета војводе Бране пропала а војвода као да је  рањен. Затим депешом из места шаљу му тихо саучешће...

        Мати рида и кука а отац, јунак отац, прима саучешће и збори јасно: Хвала господине, али треба да ми честитате јер син ми је јунак био...“

        Исти лист три дана касније, под насловом „Ко је био војвода Брана“, доноси текст:

        „Новосадска „Застава“ добила је из Темишвара ово писмо:

        У „Застави“ бр. 136. од 10. о.м. изашао је чланак, Нови Обилићи у Старој Србији.... Дозволите ми да вам са болом у души саопштим ко је и шта је тај названи војвода Брана:

        Брана је младић од 23 год. а син мог рођеног брата Петра Јовановића учитеља из Шапца (рођењем из Баната). Брана је био чиновник те је 2. априла о. г. дао оставку, па је отишао са више другова својих у Стару Србију, да штити тамошњи српски живаљ од бугарашких зверстава, неслутећи да ће његова помоћ притешњеном Српству у Старој Србији и Маћедонији тако за кратко време бити.“

        У спомен на младог српског борца, поред Шапца, и једна улица у Београду носи име војводе Бране.

Тврђава на Сави - прича о почетку

        Први помен имена насеља на територији данашњег Шапца сачували су архиви Дубровачке републике у другој половини 15. века.

        Након пропасти српске средњовековне државе, Турци су наставили поход ка Уграској и у лето 1470. на обали Саве, крај Заслона, подигли утврђење од балвана и земљаних опкопа. Током векова, тврђава је често прелазила из турских у угарске руке, до 1867. године када је припала Србима.

        Назив Шабац јавља се крајем 15. века. Немачки историчар Хартман Шедел штампао је 1493. године у Нирнбергу „Светску историју“ у којој је објављен дрворез Шапца. Била је то прва ликовна представа овог града.

Sabac-iz-Sedelove-knjige

Шабац у Шеделовој „Светској историји“

        Утврђење од дрвета у почетку служило је Турцима као база за упаде у крајеве преко Саве и као зимовник за војску, а у првој половини 16. века, после поновног турског освајања, озидана је четвороугаона тврђава од камена и опеке, са кулама кружне основе на угловима, око које се налазио дубок ров испуњен савском водом, а уз тврђаву је изграђено и ратно пристаниште.

        У првим деценијама 18. века Аустријанци су преправили тврђаву: президали зидове, усекли малу лучну капију уз југоисточну кулу, а уз бедем према Сави озидали седам лучних просторија. Основа тог аустријског плана, а делимично и остаци радова на самој тврђави, сачувани су до данас.

        Прва разгледница Шабачког града на Сави пуштена је у продају 1906. године, археолошка истраживања унутар тврђаве обављена су 2004. године, док се 2005. и 2006. радило на конзервацији кула и бедема.

Sabac 1909-tvrdjava na Savi

Тврђава на разгледници 1906. године и тврђава после козервације кула и бедема

        Овај споменик културе од великог значаја петовековни је сведок историје града, бојева и мира, рушења и грађења, умирања и рађања, али и неких сасвим обичних људских прича, као што је она о најхрабријем војводи Првог српског устанка, Луки Лазаревићу, који је после заузећа Шапца склонио сина и ћерку шабачког диздара од сигурне смрти, покрстио их и дао у школу. После пропасти устанка 1813. деца су се вратила својој вери. Девојчица је убрзо умрла, а дечак, који је касније постављен на место оца, наставио да поштује Луку и његову жену Данојлу као сопствене родитеље. О томе је писао и оријенталиста и дипломата Ендру Арчибалд Пејтон (1811-1874), који је у Србији је боравио три пута, а своја сазнања и утиске објавио у неколико књига.

        У Шапцу је Пејтон боравио у августу 1844. године, непосредно пред Катанску буну, а био је гост Николе Нинића, помоћника окружног начелника, који ће, четири недеље касније, бити убијен.

        „Помоћник начелника ме је пратио приликом шетње кроз српску варош, а када смо избили на отворено поље, угледасмо шабачку тврђаву, део града у којем живе преостали Турци. Она је представљала линију неправилних шанчева, запуштеног изгледа, једва виших од околног тла. Простор између града и тврђаве зове се Шабачко поље, и за време буне био је поприште жестоких борби. Када се Сава у пролеће излије, најчешће је под водом.

        Прешавши преко трулог дрвеног моста јарак с водом, угледасмо један зарђао, неупотребљив бронзани топ, који је разметљиво господарио улазом. С леве стране, тврђава од четири бастиона повезаних зидом била је готово у рушевинама.

        Када смо ушли, једна кафана голих зидова, у којој је неколико одрпаних Турака пушило, употпунила је, заједно са прљавом улицом, слику карактеристичну за злу судбину ислама у Србији.

        „Ено кадије“, рече помоћник начелника, и ја сам очекивао да видим човека са турбаном од финог материјала, у пристојној одећи и достојанственог изгледа; међутим, са недостојанственом срдачношћу нас је дочекао човек џиновског раста, грубог изгледа, са сивим сељачким турбаном. Пођосмо за њим низ улицу, понекад прелазећи блато на комадима дрвета, понекад загазивши у њега; стигосмо до једног примитивног дрвеног киоска и, попевши се мердевинама, седосмо на ивицу прозора.

        Доле је текла мирна Сава. Погледавши кроз прозор, видех да је високи бедем, на којем је саграђен киоск, подигнут на тридесет до четрдесет стопа од воде, а међупростор је покривен чамцима извученим на суво; на њему су се градиле и поправљале барке којима се трговало на реци. Киоск у којем смо седели био је некаква кафана, и пошто је био рамазан, један каваз нас је послужио шербетом; судећи по изгледу, био је евнух. После су ми рекли да су Турци који су остали у тврђави тако сиромашни да немају пристојну собу у коју би ме увели.

        Затим у собу уђе Турчин око педесет година. Његова одећа представљала је нешто између пристојне и излизане отмености, а глас и понашање су освајали углађеношћу и уздржаношћу. Био је то диздар-ага, последњи потомак богатих Турака у граду: пре Српског устанка Шабац је имао двадесет хиљада Османлија; показали су ми крај са баштама, на другој старни Поља, где је било много богаташких вила које су касније спаљене.

        Наш разговор се ограничио на неколико општих опаски, пошто су били присутни и други, а диздар-ага обећа да ће ме сутрадан посетити.

        Диздар-ага ме испрати до капије и поздравивши ме отмено и учтиво, врати се у минијатурну тврђаву у којој живи готово сам. Животна прича овог човека је необична: његова породица била је исечена на комаде за време страшних догађаја 1806. године; тада још дечак, обрео се у српском логору. Пошто је био без заштитника, усвојио га је Лука Лазаревић, храбри Карађорђев командант, и крстио га именом Јован. Међутим, пошто су га Турци тражили после освајања Србије 1813. године, вратио се вери својих отаца.

        Вратили смо се у град, кад, угледасмо тог истог Луку Лазаревића, сада трговца и градског саветника, како седи на вратима свога дућана...

        У повратку упитах помоћника начелника да ли су Лука и ага још увек пријатељи. „До дана данашњег“, рече он, „без обзира на различите религије, ага сматра Луку својим оцем, а Лука агу својим сином.“ Онима који су живели у другим деловима Турске ова прича вероватно изгледа врло необична. Утврдио сам да агу подједнако високо цене и хришћани и Турци, због његовог великог поштења.“

        Психолози кажу да је то у људској природи и да, испод цивилизацијске углађености, јавна погубљења и данас имају неку дубоку привлачност. Кликом компјутерског миша, колико год ко пута хоће, у својој кући може да гледа како вешају Садама Хусеина, стрељају Елену и Николаја Чаушескуа, или како терористи одрубљују таоцима главе. Али, када није било новина, телевизије и интернета, јавност је на погубљењима била лично присутна. И не само одрасли, него и деца.

        Јавна погубљења стара су колико и правосуђе, јер је казна пример другима, а колико су она била забава светине, која је крила страх и поданички менталитет иза хистеричног одобравања,  друга је тема. Намера ове приче је да сачува сећања неких старих Шапчана који су као деца гледала извршење смртне казне у Шапцу.

        Најисточнији и најузвишенији део Баира некада је коришћен за градско губилиште и скоро до седамдесетих година 20. века носио је назив Вешала. Данас је то део града где се налази отпад - предузеће Инос Напредак.

Vesala na Bairu

Вешала на аустријској карти Шапца с краја 18. века (Народни музеј у Шапцу)

        Смртна казна у Србији примењивана је од настанка модерне државе 1804. до 2002. године, када је укинута. До 1858. године смртна казна извршавала се: стрељањем, вешањем, ломљењем точком, проласком кроз мртву шибу и декапитацијом (одрубљивање главе), а у почетку је било и набијање на колац. До 1842. године за убице је била прописана еквивалентна смртна казна, што је значило да је убица имао бити убијен на исти начин на који је била убијена жртва.

        У причи и документу, у Мачви је сачуван догађај из 1837. године, када је смртна пресуда изречена шеснаестогодишњем Милошу Тимотићу из Штитара за убиство деветогодишњег Ивка Вуковића. Осуђен је да буде убијен онако како је он убио – ударцем секиром у чело. Казна је извршена 31. јула 1837. године, у присуству неколико села, а затим „ради примера народу“ остављен на точаку  у Китогу „на друму код Смиљанића црквина“ док није почео да се распада.

Presuda,

Судејско представљеније и пресуда Управитељног Совета за убиство дечака Ивка Вуковића (препис)

        Када је 1918. године створена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, у разним деловима нове државе остали су на снази разни правни системи и тек је 1929. донет  јединствен Кривични законик за целу земљу који је као једини начин погубљења прописао вешање. Изузетак су биле пресуде војних судова које су извршаване стрељањем.

        У Шапцу је, пред балканске ратове, иза Окружног суда подигнута зграда затвора у чијем дворишту је извршено прво вешање, 11. марта 1935. године.

 

Zatvor Sabac
Зграда и двориште затвора 1937. године
(шабачки Архив)

 

        Док су локалне новине о целом случају донеле само вест да су 11. марта у шест сати ујутру у дворишту затвора Окружног суда извршене смртне казне над убицама Фрање Дрера, „богатог сељака из Руме, Гигом и Рајком Петровићима“ и да се у истом затвору налазе још два осуђеника на смрт вешањем „чије се извршење очекује сваки дан“, да је Рајко преминуо после 15, а Гига после 4 минута, и да су сахрањени у болничком гробљу, престонички листови – Политика, Правда и Време, писали су опширно и са бизарним детаљима, а објавили су и фотографије и убијеног и убица.

        Новинари, којима је било дозвољено да ноћ пре вешања и по неколико пута улазе код осуђеника, бележе да су Шапчани цело поподне и ноћ доносили понуде, а Гига и Рајко са сваким разговарали, јели, пили и пушили. Са Гигом је била његова жена и старији син, а Рајку нико није дошао. У пола шест  Гига је скувао себи кафу и распоредио поклоне за друге затворенике да се наједу за његову душу, а Рајко је био немиран, плакао је и било му је жао што нико његов није дошао. Новинару „Политике“ је рекао да новине које буду писале о вешању пошаљу његовој жени у Инђију, јер се већ удала не могавши да сачека да буде обешен.

        Гига прича новинару „Времена“ да је његовој жени једна Циганка „још прошлог пролећа“  прорекла да ће остати удовица, а будућа удовица се погађа с представником погребног предузећа за његов сандук, као да он није присутан.... Окови с ногу скинути су им тек ујутру. Обојица тврде да су невини, али оптужница и пресуда причају нешто друго.

        Глигорије Гига Петровић протеран је из Америке, јер се бавио „разним хохштаплерајом“. Настанио се у Руми и отворио кафану. Али, слаби послови и мала зарада „навели су га на размишљање како на лак начин да дође до новца“ и решио је да превари неког богатог сељака. Нашао је Циганина Рајка Петровића, окретног и довитљивог џамбаса, који је добро познавао румске богаташе. Изабрао је Фрању Дрера, као најпогоднију личност. Знао је да је Фрањо богат, прост и похлепан на новац. Рајко му је обећао сто хиљада вешто фалсификованих новчаница за десет правих. У кафани код Гиге Рајко је Фрањи показао праву новчаницу као фалсификовану и овај је пристао. Размену је требало да обаве у Шапцу, где су сва тројица пошла возом и где су Рајка и Гигу чекали саучесници. На путу према мосту, где је требало да размене паре, убили су Дрера у првом врбаку и бацили у Саву.

        Новинар „Времена“ пише да је око 1200 Шапчана хтело да гледа извршење смртне казне. Још у три сата по поноћи „опсели су тротоаре око судских зграда“, а многи су чекали у кафанама које се те ноћи у Шапцу нису затварале.

        „Нешто пре шест часова у судском дворишту поред осталих чиновника и шефова надлештава налазе се г. Обрен Гавриловић, државни тужилац, и одређене судије г.г. Станислав Стојановић и Богдан Гајић. Тачно у шест часова доводе Рајка Петровића.

        Судија г. Стојановић саопштава пресуду, а свештеник г. Драгић Михаиловић га исповеда... Затим господин Харт задовољава правду, срески лекар г. Русо констатује смрт.

        Одмах доводе Гигу...“

        Судија наређује да „сваки обешени има да остане по тридесет минута на вешалима“.

        Божићни број  Шабачког гласника 1939. године, под насловом „Касација је оснажила смртну пресуду Станимиру Шешићу“, подсећа читаоце на злочин каменорезачког радника, који је у октобру 1938. године „извршио насиље над осмогодишњом ћерком г. Јосифа Блажанина, каменоресца, а затим искасапио његову жену Анку“. Станимир је пред судом признао „оба дела, бранећи се да је то учинио из освете своме послодавцу г. Блажанину, који му није хтео набавити радничку књижицу и који му је плаћао и сувише малу дневницу“. Суд је, међутим, утврдио да је Станимир извршио оба злочина из освете према Анки што му „као примерна мајка и супруга није одговарала на његову љубав“ и осудио га на смрт. Погубљен је 22. априла 1939. године.

        Репортер Времена провео је ноћ пре погубљења са осуђеником и забележио да је са друговима  „уз гитар“ певао Адио Маре, а тражио је да му доведу и Цицвариће. Од новинара је тражио да напише да је био храбар, али је овај забележио да је пред погубљење, док га је прота Драгић Михаиловић исповедао, заплакао. „Затим је државни џелат Харт са својим помоћником извршио правду. То је било у 5.07. Казна је извршена у присуству судије Окружног суда г. Станислава Стојановића“. Смрт је, после десет минута констатовао срески санитетски референт др Хаим Русо.

        Сви догађаји бледели су у сећањима Шапчана осим слике џелата Драгутина Харта, коме су углавном знали само презиме, и његовог ритуала. На смакнућа је долазио у црном оделу, у цилиндру, с белом кошуљом и рукавицама. По извршењу казне Харт је на тело убијеног ритуално бацио беле рукавице уз реченицу: „Ја нисам крив за твоју смрт“, а онда би се окренуо представницима власти и рекао: „Славни суде, правди је удовољено!“

        Потврда за њихову причу може се наћи у Хартовим интервјуима, где је детаљно описивао свој посао, и схватити зашто су од свих учесника те језиве представе запамтили само лик џелата.

 

Sabac-ZatvorЗграда затвора срушена је шездесетих година прошлог века,
а на том месту данас су гараже, паркинг  и стамбене зграде Трга ђачког батаљона

 

        Краљевина Југославија имала је у служби три званична државна џелата: Алојза Сајфрида, Флоријана Маузнера и Драгутина Харта.

        Први југословенски џелат био је Аустријанац Алојз Сајфрид, који је рођен 1856. године у аустријском градићу Брун ам Гебирге. Живео је у Сарајеву, а када се пензионисао вратио се у родно место где је умро 1938. године. О његовом приватном животу не зна се много. Према једној новинској вести из 1900. године, он се у Босни оженио кротитељицом змија, а новинар помиње и сина, сликара аматера, а описује га као младог човека, маленог раста и „прилично грбавог“. Алојз Сајфрид био је писмен, говорио је немачки и српски, а волео је да свира на цитри. У Србији је највише запамћен што је 1915. обесио тројицу осуђеника за сарајевски атентат на принца Фердинанда.

        Флоријан Маузнер именован је за државног намештеника крајем 1922. године и службовао је шест година. Рођен је 1872. у селу Јалжабет, округ Вараждин у Хрватској. За разлику од свог претходника, био је неотесан и незанимљив. У школу није ишао, а да чита и пише (латиницом) научио је у војсци. Умро је изненада од срчане капи 1928. године, док се налазио у гостима код брата, такође сарајевског стрводера.

Krvnik_Dragutin_Hart

Драгутин Харт

        Последњи југословенски државни џелат био је Карло Драгутин Харт, рођен 1879. у једном селу у срезу Карлин у данашњој Чешкој Републици. По народности је био Ром. У Сарајеву се обрео после Првог светског рата, вероватно као демобилисани аустријски војник. Његово чешко име Карел у Босни се изговарало као Карл или Карло, а он сам га је касније посрбио у Драгутин. Асистирао је џелатима Сајфриду и Маузнеру, а после Маузнерове смрти постављен је на његово место. Живео је у Сарајеву, био ожењен и имао четворо деце. Од првог смакнућа 1925. године до почетка Другог светског рата, до када му је трајала служба, обесио је преко сто људи. Према писању НИН-а 1954. године, Драгутин Харт дочекао је дубоку старост.

rusenje zatvora

Рушење затвора у Шапцу

        У књизи „Казниона: књига о зеничком затвору“, забележено је сведочење Драгутина Харта о извршењу смртне казне, онако како су памтили стари Шапчани:

        „Када добијем службену обавјест о дану и мјесту, спремим се и крећем. Са мном путује и мој помоћник. У коферу носим гардеробу коју обавезно облачим, при извршењу.  То су црно одијело, цилиндар-шешир и бијеле рукавице. Рукавице мијењам при сваком извршењу. Стража затим доводи осуђенога из ћелије у којој је провео своју последњу ноћ, а предсједавајући утврђује његов идентитет и поново му чита пресуду. Тога часа ја и мој помоћник приступамо осуђеном, преузимамо га од страже и водимо под ступ. Ту му страга вежемо руке, а помоћник му затим помаже да се попне на столац. Ја се за то вријеме успињем на мале лојтре или на столац прислоњен уза ступ. Лијевом руком прихваћам осуђеног, а десном руком му стављам омчу око врата и одмах затим набацујем маску преко главе. Сви присутни шутке стоје и скидају шешире. Истога часа мој помоћник измиче столац испод ногу осуђеног, хвата га рукама испод кољена и једним трзајем повлачи према земљи, док му ја закрећем шију. Када установим да пулса више нема, скидам рукавице и бацам их под ноге осуђенику и кажем: ‚ја нисам крив за твоју смрт’.“

        Џелат је долазио дан раније, а уколико није могао да преноћи у згради суда, одлазио би у хотел где се представљао под лажним именом, као трговац.

ПРИЧА ПРВА - забележена 1986. године.

        Персу Стевановић, рођену Спајић, у Текеришу једва још памти стари Војислав Стевановић, али о њој годинама ни са ким није разговарао. Персин брат и сестра одавно су умрли, муж такође, а кћи Живка, удата за Боривоја Петковића у Трбосиљу, мајку није запамтила. Међутим, пре 11 година у Текериш је дошао солунац Милета Милутиновић из Седлара, села у општини Свилајнац, донео један пешкир и оживео причу о Перси, Церској бици и људима Текериша.

        До куће осамдесетогодишњег Војислава Стевановића и данас се долази пешке иако је нову кућу зидао пре 20 година. Ни асфалт ни аутобус и веза са градом нису убедили старца да се „не измиче“ толико у брдо. Преживео је два рата, а далеко од пута често је спасавало главу. Међутим, од смрти се у Текеришу, посебно у Првом светском рату, тешко бежало. Били су преровани и земља и небо, народ се дао у бежанију, а гомиле лешева развлачили су свиње и пси. Глад и немаштина. И војска гладан и поцепана – од државне одеће тек понеко имао шајкачу. У том крвавом котлу, ноћу између 15. и 16. августа 1914. године пала су рањена и два борца Другог прекобројног пука Комбиноване дивизије. Допузали су некако до куће Тихомира Стевановића који је са породицом био избегао. Већ сутрадан нашла их је аустријска тројка, једног убила, а тешког рањеника Милету Милутиновића поштедела. Све су то после чули укућани, али рањеника нису нашли. Већ га је била однела српска војска.

        Завршио се рат. Стевановићева задруга се изделила, а Перса умрла 1921. године. Имала је 23 године, сина од пет година и ћерку од два месеца. Њен девер Војислав сећа је се као плаве, развијене девојке, али начете грудобољом. Била је паметна и писмена. Војницима је читала писма, чак је и латиницу знала. Тихомир се после оженио и добио још четворо деце. Персин Милисав умро је у 17. години, а њена Живка данас има 65 година, четворо деце, деветоро унучића и шесторо праунучића.

        На прославу 60. годишњице Церске битке, 1975. године, једног учесника довезао је унук, а овај понео пешкир да врати власници. Председнику месне организације бораца у Текеришу стари борац испричао је да је још 1914. године тај пешкир узео из сандука са девојачком спремом и завио ране. Носио га је кроз многе бојеве, чувао у миру и често планирао да врати. После шест деценија дошао је поново у Текериш, причао са људима, посетио шуму Ранковачу где су га Швабе раниле, тачно означио где су били ровови, а у дворишту Стевановића одмах приметио да нема старог храста.

Mileta Milutinovic

Милета Милутиновић

        Почетком септембра 1975. године у шабачки музеј донет је пешкир на коме је девојачком руком извезено: Перса Спајића ђевојка, сретан ти празник и добро јутро добри домаћине. Заведен је под инвентарски број I/145, а у службеној забелешци остало је записано ко га је донео и зашто. Међутим, у Текеришу је све то сада прича, људска прича о чудним путевима живота, коју је пре 11 година почео један Седларац чији се пут једном укрстио са путевима људи из Текериша, а завршио у родном крају децембра 1981. године.

ПРИЧА ДРУГА – бележена до 2016. године.

        Милета Милутиновић умро је децембра 1981. године,  Војислав Стевановић неколико месеци после разговора за новине, а Живка Петковић четири дана по објављивању текста у „Гласу Подриња“ 1. маја 1986. године – на Ускрс, 4. маја 1986. године.

Peskir devojke Perse-1

Пешкир Персе Спајић - Живка Петковић, Персина ћерка

        Пешкир девојке Персе постао је експонат сталне поставке Народног музеја у Шапцу, а поводом стогодишњице од почетка Првог светског рата причу су оживели медији, а најчешће су је завршавали да Перса нема потомака. То није тачно, јер је њен унук Милан Петковић, који живи у Шапцу, потражио аутора  прве приче из 1986. године и донео податке о четири унука, десет праунука и 11 Персиних чукунунука.

        После Персине смрти, њен муж Тихомир оженио се Катом Ђермановић из Горње Бадање која му је родила шесторо десе, четири сина и две ћерке.

        Персина Живка удала се 1937. године за Боривоја Петковића из Трбосиља и родила четворо деце: Иванку (1943), Миланку (1945), Милана (1947) и Милоша (1950).

        Народна изрека каже да се највише лаже уочи избора, током лова и после риболова. Али, у лажним обећањима понекад може бити и зрно доброг.

        Када је после мајског преврата 1903. године, у коме су убијени краљ Александар Обреновић и краљица Драга, устоличен краљ Петар Карађорђевић, Шапчани су се потрудили да буду међу првима који ће поздравити повратак династије Карађорђевића. У додворавању новој власти, удворице су у Београду срушиле „крвави“ дворац у коме је убијен последњи владар династије Обреновић, а у Шапцу конак Јеврема Обреновића. Шапчани су имали идеју и за већа рушења.

Tvrdjava na staroj razglednici

Тврђава на старој разгледници Шапца

        „Мали журнал“ у броју од 22. јануара 1904. године доноси вест да се „до јуче у Београду бавила депутација шабачких грађана, која је излазила са својим молбама пред три министра: просвете, привреде и војног“. Шапчани су од министра просвете тражили да се њихова гимназија од шесторазредне претвори у потпуну осморазредну и да се заједно школују и мушка и женска деца. Од министра народне привреде тражили су да се раније дато обећање о отварању пољопривредне школе „приведе у дело“, а најзанимљивија је била молба коју су упутили трећем министру:

        „Од министра војног тражили су, да се рушевине данашњег шабачког града уступе у својину општини шабачкој, која би порушила остатке овог негда тврдог града и на том месту подигла нову велику зграду за шабачку царинарницу.“

        Задовољни Шапчани вратили су се „с многим – обећањима“. Сва обећања, срећом, нису испуњена.

        Новији пример је насеље Бенска бара које је осмишљено Генералним урбнистичким планом из 1964. године, а који су радиле архитекте Слободан Јањић и Угљеша Богуновић. План је урађен у стилу „модерне чији је основни принцип комплетно негирање традиције, прошлости и историје“ и предвиђао је рушење целог центра. Срећом за Шабац, тај план није у потпуности спроведен.