Пишући о Шапцу после Првог светског рата, Младен Ст. Ђуричић бележи: „У мају 1920 године још је личио на Помпеју. Улице су биле као тек одгрнуте из лавине која их је вековима покривала… Преко разваљених зидина од домова у којима је певала срећа, штркља зова и кисело дрво. Из поцепаног и погорелог патоса млад орах стигао до тавана у једној соби, а у другој закаснела кајсија високо дигла своје рубине у цветовима. У трећој – трешња… Овде онде невешто исправљен зид а даском прекривен кров. Из њега се пуши и без димњака. На шум корака улицом иза склепаних врата појави се понеко мумифицирано женско лице, загледа се у пролазника као у чудо, па се врати у рушевине, као у гроб. Пустош и чамотиња… У центру вароши, на месту великог тржишта на ком је врило деценијама, калдрма заснала у трави!… Пред њом ћути изрешетана гранатама и картечем богомоља, у коју је Господар Јеврем уложио толико новаца и старања. Над њом штрчи пребијен и одеран торањ; а под њим црква-гробница као маузолеј усред ратне некропоље. А свуда около ње зија страшна јава из кућних гробова од које се трза залутали пролазник.“

        У такав Шабац допутовала је француска делегација да уручи орден којим га је, за страдања и херојство, одликовала Република Француска.

        Француски ратни крст са палмином гранчицом, уручен Шапцу 8. јула 1920. године,  било је прво од три одликовања које је Шабац добио после Првог светског рата. Ово признање, које има још једино француски град Верден, Француска Република први пут је уручила једном граду изван своје државе. Због тога Шабац називају и Српским Верденом.

        Према извештају Политике, некада лепи град који је „навукао језу“ срушеним кућама, 8. јула био је окићен заставама и зеленилом. На пристаништу су госте, који су допутовали засебним бродом „Војвода Мишић“, дочекали грађани и „нарочито образовани одбор“. Поздравио их је, на француском језику, адвокат Драгомир Петровић, а онда је поворка преко Баира и Мале пијаце дошла у црквену порту где су их чекали епископ шабачки Јеврем Бојовић, командант дринске дивизијске области ђенерал Пливелић и председник шабачке општине Милан Сотировић. Са њима, према проценама новинара, било је и око седам хиљада душа. Цео Шабац.

Пред рушевинама саборне цркве у Шапцу

        „Пред црквом, која на то готово ничим не подсећа осим именом, у једном оквиру пустоши и рушевина, под жарким зрацима јулског сунца и у најсвечанијој тишини Г. Де Фонтнеј је изрекао Шапцу поздраве, дивљење и част које му Француска шаље.“

        Виконт Де Фонтнеј свој говор завршио је речима:

        „Ја, ево, доносим вашој вароши овај Француски Ратни Крст начињен од бронзе од које је саковано наше победоносно оружје. Слава граду Шапцу који је заслужио да у историји светског рата буде поменут овим речима: Прослављен град; предмет непрекидних непријатељских напада још од првих дана аустро-угарских напада, у 1914. год., па до краја 1915. године. За то дуго време био је изложен ватри силне артиљерије свију калибера и у више је маха био поприште огорчених борби. Диван симбол јуначког отпора српског народа.“

Свечаност  уручивања француског одликовања

        У име Шапчана Ратни крст примио је Милан Сотировић, председник општине, истичући да нас је Француска прва разумела, прихватила и помогла за даљу бробу, „дала могућности и снаге да својим великим делима изненадимо свет“.

На путу за Француски клуб Шапчани гостима  показују рушевине града

        Француски посланик положио је венац на гроб мученика сахрањених код цркве, а затим посетио шабачки Француски клуб где га је поздравила Софија Ранковић. Ручак за госте приређен је у гостионици код „Белог крста“. Француски изасланик наздравио је српском народу, а захвалили су му се „г. М. Милинковић, професор, и Г. Гашић, апотекар“. После ручка гости су обишли варош „интересујући се за њене установе, прилике и невоље“, а онда су их Шапчани испратили до пристаништа.

Француска мисија на броду „Војвода Мишић“ пред полазак из Шапца
(Текст и фотографије у „Илустрованом листу“ бр. 18, октобра 1920, потписао је шабачки професор Мих. Д. Милинковић)

        Ратни крст  Чехословачке уручен је Шапцу 13. јуна 1926. године. Брод са гостима са кленачке стране приспео је у шабачко пристаниште уз звуке чехословачке химне, а „први се појавио чехословачки посланик г. Шеба са госпођом“. Међу високим гостима били су „војни аташе пуковник Мезл, секретар Мечл, потпуковник Котик и представници чехословачке колоније из Београда“. Са српске стране, краљев представник био је генерал Јосиф Костић, представник владе министар финансија Нинко Перић, представник министра војске генерал Милош Михаиловић и осведочени пријатељ српског народа др Арчибалд Рајс. Шабачку делегацију чинили су председник и одбор шабачке општине, велики жупан шабачки Васа Алексић, представници Сокола и свих културних и хуманитарних друштава Шапца.

        Високе госте на пристаништу је поздравио председник шабачке општине Милан Мика Ђорђевић, стари ратник који је као резервни артиљеријски официр био два пута рањен, а затим је поворка „кроз шпалир ђака, војске и народа“, кренула ка цркви где се после помена жртвама „изашло на гроб крај цркве у који су аустро-мађари сахранили сто шесдесет поубијаних жена, деце и некривих стараца“. У заједничком гробу почивало је и седам војника Чеха, које су Аустријанци стрељали као велеиздајнике. После говора шабачког епископа Михаила, Јан Шеба положио је венце, један у име председника Масарика, а други у име Народне скупштине Чехословачке.

Чехословачки посланик г. Шеба одлази на помен палим херојима града Шапца, иза представник Владе г. Нинко Перић, министар финансија, и председник шабачке општине г. Мика Ђорђевић
(Снимак: Ал Симић, Илустробвани лист бро 26, 27. јул 1926.)

        Након црквеног обреда, у сали хотела „Париз“ одржана је свечана седница општинског одбора на којој су усвојени предлози да се чехословачки председник Томаш Масарик и посланик Јан Шеба прогласе за почасне грађане Шапца, а Поцерска улица назове улицом председника Масарика.

        Пре него што ће предати одликовање, Јан Шеба је рекао да је улазећи у Шабац имао осећај који се јавља у побожном хришћанину када улази у храм. „После тога, г. Шеба је предао одликовање. Предао је г. председнику општине јастучић од беле свиле, на коме је уметнички извезен грб Чехословачке и на коме је био утврђен чехословачки Ратни Крст.“

        Свечана седница завршена је читањем поздравних телеграма српском краљу Александру Карађорђевићу и председнику Чехословачке Томашу Масарику, а затим је у „Народној гостионици“ приређен банкет на коме се говорило и наздрављало. Најбурније је поздрављен др Рајс који се сећао како је први пут „прекорачио на српско тле и када је зашао по Мачви да види она грозна свирепства непријатељске војске“.

        Карађорђеву звезду са мачевима IV степена, изасланик краља Александра Карађорђевића уручио је Шапцу 22. јула 1934. године, а краљ је град одликовао приликом прве званичне посете Шапцу 3. јуна исте године.

Краљ Александар Карађорђевић у Шапцу

        У сали хотела „Париз“, ађутант краља Александра, генерал Владимир Костић уручио је одликовање председнику шабачке општине Петру Гроздићу и том приликом рекао:

        „Господине претседниче, предајући вам ово одликовање, част ми је изразити вам жељу Њ.В. Краља да оно служи за пример будућим поколењима како се служило и жртвовало своме Краљу и отаџбини. Шабац је уистини град који је највише осетио ратне тешкоће, који се истински жртвовао и који ово одликовање потпуно заслужује.“

        У име Шапчана захвалио се председник општине Петар Гроздић и рекао да ће тај орден, уз још два одличја, Француске и Чехословачке, сведочити пред нараштајима о „високој части и јунаштву Шапца“, а затим је у хотелу „Париз“ приређен банкет.

Крајем 2008. године, у центру града, подигнут је споменик ратних одликовања, рад вајара Милисава Томића, а сва три одликовања налазе се и на грбу Шапца.

        На сајту Завода за заштиту споменика културе у Ваљеву дуго је писало да је споменик у Текеришу „подигнут према пројекту архитекте Бојића“.  Могуће да је овај податак Завод преузео из „оригиналног научног рада“ објављеног у Гласнику Српског географског друштва 2003. године (свеска бр. 2), али оно што што нису знали у институцијама знали су сељаци у Текеришу. Спомен-костурница рађена је према пројекту Сергија Багенског, Руса емигранта који је живео, радио и умро у Шапцу.

        Иницијативу за подизање споменика дао је Пододбор Удружења резервних официра и ратника у Шапцу 1926. године, на челу са председником Удружења, резервним потпуковником Петром Гроздићем, а израду нацрта споменика и потребну грађевинску документацију поверио инжењеру Сергију Багенском, шефу Хидролошког одељења у Шапцу. Овај врсни стручњак пројекат је завршио до пролећа 1927. године и одмах је поднет краљу Александру I Карађорђевићу на одобрење и потпис.

        Земљиште за будући споменик поклонио је Цветко Живановић-Кукић, борац последње одбране у Првом светском рату, а радови су започети ударањем камена темељца у јесен 1927. године. Том приликом уграђене су две повеље, једна Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а друга Чехословачке Републике, јер су у костурници похрањени остаци преко три хиљаде српских војника, а са њима и кости припадника 28. прашког пука. Зидари су били из околних села, а радило се од јутра до мрака. Хроничар Милун Васић бележи да су градњи свакодневно присуствовали Сергије Багенски, Петар Гроздић, власт текеришке општине и солунац, учитељ Станко Росић. Зидар Радиша Васић из Горње Бадање сећао се да је Рус био посебно строг и „нагонио их да скидају са зида и по неколико стена, само зато што један камен, по њему, није одговарао“.

Подизање споменика у Текеришу и споменик данас

        Споменик Церској бици свечано је откривен на Видовдан, 28. јуна 1928. године. Споменик је открио краљ Александар I Карађорђевић, а осветио епископ шабачко-ваљевски Михаило. Свечаном чину присуствовали су чланови Владе, дипломатски кор и представници војске. Испред Чехословачке Републике присутни су били Јан Сирови, начелник Генералштаба, Јан Шеба, посланик у Београду, и војни изасланик пуковник Ондреј Мезл. Овом чину присуствовао је и велики пријатељ српског народа Арчибалд Рајс.

        Лист „Политика“, од 29. јуна 1928. године, опширан извештај под насловом „Откривање споменика церским јунацима“ почиње на 1. страни и већ у првом делу каже да је споменик „пројектовао г. Багенски, бивши руски министар грађевина“.

Споменик Сергију Багенском у Шапцу  пре и после реновирања

        Инжењер Сергије Багенски дошао је у Шабац као емигрант 1921. године. То сведоче уписнице Шабачке гимназије, јер је у ову школу уписао, школске 1921/22. године,  своју децу: синове Игора и Олега и ћерку Аркадију. Према подацима из претходног школовања њихове деце Багенски су, Катарина и Сергеј, дошли у Србију из Италије.

        У Шапцу је Сергије Багенски радио као шеф Ходротехничког одељења, а јуна 1930. године изабран је за директора уједињене Мачванске водне задруге. На тој дужности остао је до смрти, 13. новембра 1933. године. Сахрањен је на шабачком Доњошорском гробљу. Имао је 54 године и, према писању „Подринског весника“, важио је за веома цењеног становника града:

        „Пок. Сергија до вечне куће испратило је многобројно грађанство Шапца. Са балкона Суда општине, од покојника се, у име суда и одбора општинског, опростио г. Ђока Јовановић, управник Шабачке извозне банке, изневши услуге пок. Багенског, које је он добровољно чинио, како око подизања споменика на Церу, Гучеву и у Шапцу, тако и око подизања многих општинских објеката…“

        Последњи се, према писању штампе, од Сергија Багенског опростио „са пуним очима суза“ Петар Гроздић, председник шабачке општине.

Петар Гроздић, иницијатор подизања споменика на Церу

        Петар Гроздић, индустријалац, резервни пешадијски потпуковник, оснивач и доживотни председник Удружења резервних официра и ратника у Шапцу, председник шабачке општине од 1932. до 1935. године, био је иницијатор и главни сарадник на подизању споменика на Церу. Рођен је 1875. године у Жагубици, а умро последњег дана јула 1939. године у Шапцу. Сахрањен је у подножју споменика на Церу са свим војним и грађанским почастима.

        Учесник је балканских ратова и Првог светског рата где се истакао као ретко храбар официр. Та његова храброст донела му је девет рана и пажњу Краља Ујединитеља, наших и страних војсковођа. Одликован је многобројним високим одличјима нашим, француским и чехословачким. Али, све то заборављено је после Другог светског рата па је 1952. године Народни одбор Среза Јадарског тражио од Одбора шабачког да уклони Гроздићев споменик из Текериша. На то им је Народни одбор општине Шапца одговорио да без обзира што је Гроздић човек који је припадао монархији, не би било ни хумано ни човечно да се његове кости после толико година покрећу, јер је он био учесник Церске битке у којој је рањен на неколико места, а и сам споменик је подигнут његовом заслугом и на његову иницијативу. Тако је резервни потпуковник са 14 оредена, Петар Гроздић, остао крај својих сабораца на Церу.

        О греховима и заборавима могла би се написати књига и ја нисам имала илузију да ћу једним текстом у новинама било шта променити. Ипак, написала сам новински текст и истовремено званичан захтев Граду Шапцу да се грешка, која је учињена из незнања а институције озваничиле, исправи. То је и учињено званичним захтевом Градске управе Шапца да се као пројектант спомен костурнице на Церу упише Сергије Багенски.

        Овај Рус, који је у Шабац дошао 1921. године и ту остао заувек, као шеф Хидротехничког одељења, а затим директор Мачванске водне задруге, предводио је прву стручну екипу која је радила на заштити града од поплава градећи насипе на Сави. Био је један од ретких Шапчана који је сву своју стручност и људскост ставио на располагање граду. Град је увек могао да рачуна на инжењера Багенског, а он му се одазивао до последњег дана. На пример, када је у пролеће 1933. године у Шапцу формиран Тенис клуб, Петар Гроздић дао је плац, до баште хотела „Париз“, а план је урадио и изградњу игралишта надзирао Сергије Багенски. Без награде, наравно.

        Шабац га се годинама није сећао, а заборавиле су га и институције. На скидање прашине са имена и заштиту споменика Сергије Багнески чекао је цео један век.

Дуго путовање у завичај

Стојан Чупић

        Почетком 1984. године Скупштина општине Шабац добила је једну разгледницу са необичним податком. Сафет Хамзић из Зворника писао је да је пролазећи кроз Шабац видео да град има улицу Стојана Чупића и, каже, ако не знамо где је гроб српског војводе, он је у његовом дворишту. Шеф протокола ми је то рекао у приватном разговору, а ја сам одмах предложила Јовану Радосављевићу, дописнику „Политике“ из Шапца, да одемо у Зворник.

        У предвечерје рата, у којој ће се распасти земља, ја сам се са групом залуђеника почела бавити  Карађорђевим војводом и његовим правом да се врати у завичај. Моје незнање и наивност спасли су ме већих последица од оптужбе да србујем, а вишегодишње писање о Змају од Ноћаја започела сам 1984. године причом под насловом Кардаш чува Змаја од Ноћаја:

        „У зворничкој махали Шљивик 169 година почива војвода из Првог српског устанка Стојан Чупић. Од 1966. године гроб и споменик Змају од Ноћаја су у дворишту куће број 65, у Улици 19. фебруара, а обележје одржава домаћин Сафет Хамзић – Кардаш.

Сафет чува Змаја од Ноћаја

        Од свих подринских војвода из Првог српског устанка најмање се зна о Стојану Добриловићу Чупићу кога је песма прозвала Змај од Ноћаја. Најмање се зна о његовим првим годинама живота. Нигде није забележено када је рођен и ко су му родитељи. Преме неким подацима рођен је у Пиви као унук неког Тоде Добриловића. У Мачву је дошао као дечак и своју даљу судбину повезао са судбином Мачве. У Салашу Ноћајском (Али-агином салашу), здрав, леп и вредан Стојан Добриловић допао се богатом Страхињи Чупићу који га је усинио и држао као рођеног сина. Први српски устанак затекао га је као богатог трговца. Међутим, после првог сусрета са Карађорђем  Петровићем, у ваљевској нахији, оставио је трговину и богатство и сав се предао борби за народно ослобођење. Био је страх и трепет Турцима. Учествовао је и у познатој бици на Мишару, а биографи казују да је био храбар и да се истакао јунаштвом.

        Заробљавање и убиство Стојана Чупића тумачено је на разне начине. Од тога је прављена легенда. Најчешће се помиње податак да су га издали мачвански кметови. На превару су га довели на Дрину и предали Марјаш-паши са речима: ‚Ево хајдука који замеће крајину, више крајине неће бити.’

        Београдско ‚Време’ објавило је септембра 1929. године интервју са неким Јоцом Јовичићем из Зворника, који је наводно био најстарији човек на свету и имао 134 године. Био је двадесетогодишњак када је почео Други српски устанак. Једног дана позвао га је Мемед паша и саопштио му да је послао писмо Стојану Чупићу да дође у Босну како би се споразумели да заједно ударе на Швабе. После неколико дана дошао је заиста Чупић и лепо су разговарали, али већ сутрадан јављено му је да је Стојан ноћас напрасно умро. Јовичић га је сахранио. Имао је око врата модрице.

        Сафету Хамзићу причали су људи да је Стојан дошао у Зворник прерушен у просјака. У градској капији препознале су га беговске слуге и обавестиле бега. Овај им наредио да га на леп начин доведу, после га понудио вечером и смислио убиство.

        – То је била крупна људескара и нико му се из беговске куће није смео супротставити. Убили су га на превару. Конопац су провукли кроз решетке на прозору, набацили с леђа, а овамо тројица затезала. То ми је лично причао покојни Видак Ковачевић код чијег су оца сутрадан дошли  и рекли: Ено, умрло вам је Влаше у беговој кући. Прејело се.

        Сафет Хамзић имао је седам година када је 1938. црквена општина у Зворнику подигла споменик српском војводи. Пре тога памти да је гроб био обележен обичним дрвеним крстом. И памти да су мештани избегавали да касно ноћу пролазе крај гробља, а децу плашили Стојаном Чупићем. Шљивик је данас насеље нових кућа. Ту је и Сафет подигао кућу 1966. године, а у дворишту крај самих врата у кућу, остао је споменик Стојану Чупићу. Тако је почело својеврсно дружење човека и споменика.

        – Људима је у почетку било мало чудно. Било је и таквих који су ми плашили жену и децу. Ја сам се заинтересовао за тог човека. Од онога што сам учио у школи пре рата остало ми је да је био јунак своје нације. А онда видим да улице у Београду, Шапцу и Зворнику носе његово име. Значи, био је напредан. Купим књигу и почнем се распитивати код људи – прича Сафет који је својој жени једноставно објаснио да је Чупић отимао од богатих и давао сиротињи.

        Сафет Хамзић, необичног надимка Кардаш (друг, пријатељ) акшамлучио је годинама крај војводе. Уређивао гроб, садио цвеће, а трешњу је одсекао да корен не поткопава плочу. Комшије на празник пале свеће. Волео би, каже, да и он негде остане крај оваквих људи.

        Ове године прича треба да се заврши.

        – Долазили неки људи из Београда. Хоће да га дижу. Авлија ће ми без њега бити крња, али да би ми бар успомена остала позвао сам свог абаба Перу да фотографише. Те слике послао сам скупштинама општина Богатић и Шабац и Месној заједници Ноћај.

        Тако је почела новинарска прича.“

        Прича о војводи, од првог сусрета са гробом у Зворнику, учинила је од мене саучесника у борби да се врати кући. Због таквог става у редакцији су ме оптужили да србујем, али ја сам и поред тога отпутовала у Зворник када су ископаване кости Змаја од Ноћаја. Осим Јоце Радосављевића и мене, тамо је била још само једна телевизијска екипа из Новог Сада.

Чупићи износе споменик и посмртне остатке Стојана Чупића из дворишта Сафета Хамзића у Зворнику августа 1988. године

        Стојан Чупић пренет је у Салаш Ноћајски 21. августа 1988. године. Својим рукама преносили су га потомци: Светислав, Бранислав, Стојан, Обрад, Милутин, Драгослав и Петар Чупић.

        Гробно место Змаја од Ноћаја било је заштићено бетонском плочом испод које је био ред камења, па ред дебљих дасака. Међу првим костима Чупићи су извадили надлакатну кост која је потврдила да је војвода био изузетно крупан човек.

        Данас почива у порти цркве која је саграђена на његовом некадашњем имању и на темељима цркве коју је сам био подигао 1811. године.

Задужбина Стојана Чупића,  подигнута 1811. године  у Салашу Ноћајском

Црква у Салашу Ноћајском данас и гроб Змаја од Ноћаја у порти цркве

        У свом Салашу, после 173 године, војвода је „затекао“ 80 Чупића, а међу њима два Стојана. Једном је било 60, а другом девет година. Али сви су све знали о Стојану Чупићу. Описивали су га (по Милићевићу) – растом висок, у појасу танак, а плећат, осредње коштуњав, дугих насмејаних образа, великих смеђих бркова. Био је човек веома речит, говорио је и много и лепо у Београду на скупштинама, па је Карађорђе, који је био ћутљив, једном рекао: „Коекуде, ко ми надговори Чупића и натпише Молера даћу што затражи!“

        Био је весељак и прзница, човек „склопљен од свега што је запаљиво и експлозивно“. Таквог га чувају и на слици, једној јединој, јер, веле, Стојан Чупић и Карађорђе нису дозвољавали да се сликају па их је живописац овековечио кришом.

        О јунаштву и бојевима Стојанови Чупићи посебно воле да причају: кад је после жестоког разбијања Турака на пољу у Мишару одјурио у Мачву да „дочекује бегајуће Турке“ па посекао и чувеног Мулу Сарајевског, за кога песма каже да и „цару уме судити“, па како је исте, 1806. године, на Салашу Црнобарском разбио Мехмед Капетана и сав му плен, који је од Срба запленио, отео. Посебно воле причу о боју на Новом Селу, где је Чупић, са Поп Луком, Турке разбио и где је погинуо турски јунак и поглавар Пејза Мехмед-Ага. Овде је Чупић задобио коња Пејзе Мехмед-Аге па га после Пејзом звао.

        Много прича о много бојева, јер до 1813. редак је ма и најмањи бој био око Дрине, а да у њему Чупић није учествовао. Много је остало и у песмама, а Чупићи још све допуњавају и причама својих деда. Ипак, све приче су увек помало наслоњене на легенду. Тако Константин Ненадовић пише да је Стојан, док је лежао у тамници, помајчио Али-пашину мајку да га избави и живот сачува, а ова му то и обећала. „Но њега ноћу из тамнице Турци  тајно изведу, гајтаном га удаве и на ђубриште га мртва и гола, само у гаћама, баце, кажу да га је Али-пашина мајка оплакала и да га је у хришћанско гробље саранити дала.“

        Гроб Стојана Чупића дуго је био обележен једним бором, а према писању сарајевске „Просвете“ 1930. године, „заузимањем г. пуковника Јеремије Шестовића, метнута је крстача на његов гроб“. Осам година касније „Политика“ пише да ће време сатрти гроб Змаја од Ноћаја – „изнад сломљене старе ограде уздиже се поред гробља један борић, а о накривљеном крсту виси плехана табла на којој је исписано име овог народног јунака“. Исте године црквена општина подигла је споменик који је освећен 6. септембра „у присуству претстваника власти и свих културних и просветних установа и великог броја грађанства“. Чинодејствовао је прота Драгомир Остојић, на јектенија је одговарао грађански хор, а по завршеном обреду говор је одржао Бошко Ковачевић, старешина Соколског друштва. Споменик су, са посмртним остацима војводе, Чупићи пренели у Салаш. У Зворнику Сафет је намеравао да засадити бор и опет обележи место где је 173 године почивао Змај од Ноћаја.

Гроб Стојана Чупића 1938. године
(фотографија објављена у „Политици“)

Крај споменика Змаја од Ноћаја
у дворишту Сафета Хамзића 1984. године
(Снимио: Ј. Радосављевић)

        Стојанови Салашани више пута покретали су иницијативу да се посмртни остаци пренесу у завичај, а први иницијатор, одмах после Првог светског рата био је, кажу, деда Мића Чупић, кожувар. Иницијатива је обнављана и 1967. и 1974. године, али се одустајало због формалности које је требало обавити.

        Преношење посмртних остатака Стојана Чупића у Салаш Ноћајски нису инцирали само Чупићи. Према писању „Политике“, поводом освећења споменика војводи у Зворнику 6. септембра 1938. године, а који је „подигнут из средстава Соколског друштва, Православне црквене општине и добровољним прилозима грађанства“, извештач овог листа текст завршава реченицом: „Овим је, најзад, изгледа скинуто с дневног реда питање преноса костију покојног Чупућа у Ноћај, што је тражила Шабачка народна књижница и читаоница да би очувала успомену на овог великог заслужног народног јунака из борби за ослобођење.“

Споменик Стојану Чупићу у Салашу Ноћајском,
 рад вајара Станимира Павловића

        У оквиру прославе 175-годишњице Другог српског устанка,  10. јуна 1990. године, бисту Стојана Чупића открио је солунски ратник Предраг Секулић, а говорио генерал Стеван Мирковић. Ја сам добила захвалницу и последњи пут срела Сафета Хамзића. На новоустановљеној манифестацији „Дани Змаја од Ноћаја“ била сам само једном, 1993. године.

        Не знам у каквим су везама остали Чупићи са породицом Сафета Хамизића или Алије Узановића, тадашњег директора Центра за културу у Зворнику, који им је много помогао у процесу добијања дозволе да војводу врате кући. Рат је покидао многе везе и пријатељства.

        Априла 1992. године, телефоном из Малог Зворника јавио се Мујо, Сафетов син, да ми пренесе поздраве од оца. Збуњена питала сам бесмислено да ли им је још исти број телефона, незнајући да тада у Зворнику више није било Муслимана. Дуго сам се распитивала о Сафету и тек неколико година после рата чула да је Сафет умро у Тузли, у избеглиштву.  Не знам да ли је стигао да посади бор у Зворнику, али да се пита Змај од Ноћаја, сигурна сам да би Сафету засадио бор у Салашу Ноћајском. Војвода је пример националног јунака, а његов трагичан крај опомена да су неслога, размирице и издајства чинили ружну страну наше борбе за слободу. На потомцима је сада да јасно разаберу и поуке и поруке војводе Стојана Чупића.

        На крају улице Анте Богићевића, скоро на раскрсници са улицом Вука Караџића у Шапцу, стоји камен (са нечитким текстом) за који је везана легенда која се препричава од времена Јеврема Обреновића.

Најстарији шабачки споменик: Кумов белег из 1830. године

        Прича каже да је један Мајурац, по некима звао се Радован, за сеоску преславу, Младу недељу, позвао у госте родитеље своје девојке, а како је био сиромашан, претходне ноћи је од комшије украо јагње. Али, комшије га открију и пријаве „шефу пандура“ Марку Штитарцу. Видећи пандуре око куће, младић побегне у шуму Китог, код раскршћа лозничког и мачванског пута, успуже на највиши брест и сакрије међу гране. Мало касније сиђу с пута и дођу под брест Турци („девет босанских Турака у богатом оделу и под оружјем“), јер су у то време Турци радије коначили у Китогу него да у касне сате пролазе кроз Мајур, који је био легло хајдука.

        Скривен у крошњи, Радован је слушао шта причају Турци и одлучи да оде у Шабац и обавести Марка Штитарца како су ови кренули да заједно са шабачким Турцима убију господара Јеврема и да им носе писмо упућено из Сарајева. У поноћ, док су Турци чврсто спавали, тихо се спустио са бреста, пронашао Марка Штитарца и испричао му шта су Турци говорили. Овај га је саслушао, а затим затворио рекавши да ће га пустити и опростити му учињену кривицу ако се обистини шта је говорио.

        Турци су дошли у Шабац и пријавили се Штитарцу као босански трговци стоком. Марко их је лепо примио и сместио у механу. Следеће ноћи и сам се затворио у празну одају до њихове собе, да би кроз танак зид слушао шта говоре. Слушајући њихово договарање разабрао је која је права намера њиховог доласка. Љут на господара Јеврема што је убрзавао исељавање Турака из Подриња, босански везир их је послао да на сваки начин убију подрињског команданта.

        Не извештавајући никога, Штитарац је друге ноћи одабрао девет својих најпоузданијих пандура и сваком понаособ извео и предао по једног Турчина са строгим наређењем да га изведе у околну шуму, убије и укопа. Не знајући један за другога, пандури су по тамној ноћи развели Турке, побили их и по шуми закопали. Марко је слушао, али је набројао само осам пуцњева.

        После три месеца донео је Султанов татарин писмо кнезу Милошу са питањем шта је било са босанским трговцима који су дошли у Шабац и ту им се изгубио сваки траг. Милош је упитао свога брата Јеврема, а овај капетана Марка. Верујући да је неки од пандура одао тајну и сетивши се да је оне ноћи чуо само осам пуцњева, Штитарац следеће ноћи узме сву деветорицу и пође са њима у шуму. Сваки је откопавао гроб у који је закопао убијеног Турчина и показао његово тело. Последњи је остао пандур Живан, Штитарчев кум, и он је довео капетана и своје другове под старе крстове где је тешко распознавао заравњени гроб. Пандури су брзо откопали гроб, али су у њему угледали храстову кладу. Живан је одмах признао да га је Турчин подмитио дукатима и почео молити кума да му опрости. Али, капетан је остао неумољив. По једној верзији сам је из своје кубуре пуцао у кума, а по другој наредио је да га убије пандур Илија Ранковић. Поврх ниске хумке и мртвог кума оставили су храстову кладу.

        Године су пролазиле и овај догађај заборавили су Маркови пандури, али га није заборавио напрасити капетан. Осетивши да му се ближи смрт, Штитарац је наредио пандуру Ранковићу да изнад гроба убијеног кума постави камени споменик као опомену, и то је урађено 1830. године. А стоји и данас – кумов белег.

        Првог специјалисту хирургије Шабац је добио 1905. године када је у овај град дошао др Михаило Дуњић.

Рођен је у Крушевцу 1874. године. Гимназију је завршио у Чачку,  студије филозофије и биологије у Београду, а Медицински факултет у Грацу. Хирургију је специјализирао у Берлину. Нешто више од две године радио је у пожаревачком крају, а онда дошао у Шабац где је провео цео радни и животни век. Шеснаест година био је управник шабачке болнице.

Др Михаило Дуњић

        Др Михаило Дуњић био је свестрано образован (говорио неколико језика), лекарском позиву потпуно посвећен и велики хуманиста. Био је оснивач и председник Друштва за заштиту здравља у Шапцу које се бринуло о Летњиковцу, опоравилишту за слабуњаву децу отвореном 1. августа 1906. године.

         За време Првог светског рата био је начелник санитета прослављене Дринске дивизије, са њом прешао Албанију и учествовао у пробоју солунског фронта. Умро је 1937. године и сахрањен на Доњошорском гробљу у Шапцу.

Градску кућу Шапчани и данас зову Дуњића кућа

        Кућу у Шапцу саградио је преко пута ондашње болнице и у њој је до 1977. године живела његова супруга Босиљка. Шабачка општина откупила је Дуњића кућу 1983. године и, после доградње и адаптације, 1988. отворила је као репрезентативну градску кућу.