Шабац

        Када су сахрањивали Васу Андолију, 2. фебруара 1934 године у Шапцу, изгладнело и злопаћено тело Циганина – свирача изнели су из цркве, после опела, најугледнији шабачки трговци са тадашњим претседником Општине Петром Гроздићем на челу, а опроштајни говор одржао је, данас већ покојни, Љубомир Павловић, директор гимназије у пензији. Црква је била крцата, а у погребној поворци учествовало је 40 музиканата у народној ношњи, док су напред ношени орден Светог Саве петог степена и виолина. Тако је Шабац одао последњу пошту једном свирачу, последњем изданку своје и њихове славе. Било је у тој сахрани нечег симболичног: Шабац се, опраштајући се са Андолијом, за кога последњих година није марио, опраштао са самим собом. Са Андолијом ишчезао је са шабачке калдрме, последњи ехо старе веселе, тужне, родољубиве шабачке песме. Ишчезли су они који су с разлогом и поносом, певали: „Београде узалуд ти хвала, кад је теби, ето, Шабац глава!“

       
        Васа Андолија умро је у 82 години. Рођен је у Шапцу 14 октобра 1852 године, још у малим ногама латио се виолине. Његови родитељи, гоњени судбином намењеној Циганима, лутали су по Мачви задржавајући се најдуже у селу Дреновцу на Сави. Већ у шестој години знао је за жице и виолину. Ова му је била утеха и онда када је, чувајући туђу стоку по мачванским испашистима, обузиман самоћом осећао потребу за њом. Врло млад, у петнаестој години, постао је већ вођ дружине, која се створила у Шапцу задовољавајући потребе тадашњих угледних и севдалиски расположених имућних трговаца. Иако самоук убрзо је стекао „публику“, – леп, пријатан глас, урођени смисао за песму, једно танано осећање, омогућили су му брз успон. Био је дружељубив: свега две дружине имао је у животу, у првој остао је 16 година, а у другој 34 године. На крају остарео, изнемогао, остао је сам, свирао је ретко, више остављао утисак успомене, него човека, и … умро. Током рада са музикантима сарађивао је и са Чесима и „Швабама“, како је говорио. Сећао се радо неког Матиоза и неког Јозефа Шефера.

       
        Шабац је у време те луде младости Васе Андолије, био првенствено привредни центар, чувен широм Србије, а знатно и изван граница. Самуровићи, Солдатовићи (од ових нарочито је био чувен Тешман, чији је рад ушао у пословицу: „плаћа као Тешман свиње“) уз низ других, развили су послове и подигли на европски ниво. У Шабац се у тим годинама стицао сав трговачки свет Србије, ту пословао и проводио дерт. Андолија је са својом дружином преко њих постао чувен, прочуо се далеко ван шабачке калдрме. Па је често кретао, по позивима тих људи, на гостовања по Србији. Његова гостовања имали су карактер уметничких приредаба. Андолија је тим путем ушао у ред знаменитости тадашње Србије, постао њен први и најзначајнији музикант. У време родољубивог пласмања, које је клијало на тлу Србије и одјекивало по Босни „сиротици клетој“, по Војводини и свим србијанским крајевима. Андолија је умео да свој „репертоар“, претежно мераклијски, преиначи по потреби. Његова родољубива песма била је његова друга слава и прва трагедија. Због свог родољубља прогањан је уколико се усудио да пређе границу Србије. Но, то није ометало његов рад до те мере да би малаксао. Напротив, распиривало га је и он окован и прогнан из једног краја бежао је у други, на виолини носио црвено-плаво-белу тробојницу, на уснама родољубиву српску песму.

       
        По испитивањима г. др. Тих. Р. Ђорђевића („Наш народни живот“, књига шеста, Београд, 1932, ст 98) Васа Андолија је влашки Циганин. О томе г. др Ђорђевић вели: „Дружина Васе Андолије и друге циганске свирачке дружине које имају контрабасове и које се ван Шапца знају као шабачке дружине, нису из Шапца. То су дружине влашких Цигана из околине. Андолија је из Дреновца, а остале су дружине из Табановића, Дуваништа и других села око Шапца“ –

       
        Шетајући Србијом доспео је до Ниша. Слава Васе Андолије није остала незапажена. Чуо за њега и тадашњи српски кнез, доцније Краљ Милан, који је тада имао 24 године. Позвао га, те му је Андолија често свирао. Када је Краљ Милан понео знаке краљевског достојанства, Андолија са друштвом прати га по целој Србији и свира у Нишу, Ужицу и Ваљеву. Одушевљен родољубивом песмом Краљ Милан, реши да га пошаље у потлачено Скопље. У том циљу уговорише састанак у Шапцу, али како Андолија би спречен, Краљ Милан му посла по народним посланицима Сави Илићу и Фотићу 1450 динара. Но у то време умре у Скопљу тадашњи српски конзул Шапчанин Милосав Куртовић (један од првих пропагатора хипизма у Србији), и Андолија не оде. Доцније је, ипак отишао у Скопље. Посетио је потом, Суботицу, Пешту, Букурешт, Софију, Пловдив, Сарајево, Мостар, Загреб, и низ већих и мањих места. У Сентомашу – Србобрану први пут снимљена је његова песма за грамофонске плоче. У Сремским Карловцима учествовао је на преносу Бранкових костију. Пред рат је соколио Босном и Војводином. У Софији је у кавани неког Тодоровића свирао месец дана, а у Пловдиву 15 дана. Андолија се није сећао година, ни датума својих гостовања. Тек зна да је у Софију отишао препоруком тадашњег конзула Павловића, и да је у Београду провео целу 1876 годину свирајући код „Дарданела“, „Европе“, „Руског цара“ и „Коларца“. У тим данима, па и доцније, свирао је Јовану Ристићу, Гиги Гершићу, Николи Пашићу и низу тадашњих првих људи Србије. Остали су му у сећању њихови ликови из тих дана, до самртничке постеље: Јован Ристић, говорио је, био је увек озбиљан, Никола Пашић волео је да се свађа, док је Гига Гершић испољавао загрижљивост.

       
        Остала су му, канда, најдуже у сећању два догађаја: када је био у Мостару после свирке и песме у кавани, повлачио се у посебне одаје; где је, у уском кругу, свирао родољубиве српске песме. Запевао је једном у том друштву ону омиљену из тих дана „Аој Босно, сиротице клета“. Када су дошли носиоци окупаторске власти, успротивио се: „песма не убија никога, брате“. Ухапшен је и са целом дружином протеран у Србију. Онда се винуо у Војводину. Иако му је у Великој Кикинди, на пример, било наређено да штампа плакат на маџарском језику и да пева само уметничке песме, Андолија је штампао плакат ћирилицом и певао, пред дупке пуном двораном, родољубиве песме. Још за време концерта ухапсили су га жандарми и окованог спровели кроз редове публике, а потом протерали у Србију. Није се Андолија проводио боље ни на другим гостовањима ван Србије, која је он упорно и самоуверено организовао, па су му, најзад, власти биле дефинитивно забраниле улазак у Босну и Херцеговину. Андолија је у то време, у време Анексије и принциповског расположења омладине, умео да крепи и гали. Он је слат тамо где је сустали народни дух требало крепити, уливати веру. Његова мисија, ма колико то било чудно, била је значајна и ефикасна. Поробљеној Босни доносио је поздрав слободарске Србије. Није то њему требало, то излагање, то пркошење, између Саве, Дрине, Дунава, Тимока и Мораве, у том неправилном квадрату доцније продуженом на Југ, дало се живети и зарађивати. Је ли то био циљ тих генерација? Или боље само то?

       
        У Шапцу га затекао светски рат. Са поробљеним Шапчанима интерниран је у Арад, а потом у Цеглед. Свуда и увек са виолином. По рату вратио се у Шабац, свио разорено огњиште, окупио дружину уколико је вратила кости у ослобођену отаџбину, опет певао, разгаљивао, тешио обесињене мајке. Време се ломило над њим, кршило, године сустизале. Полако је тонуо, друштво га заборављало, повлачио се, ћелавио и седео, губио је глас, руке малаксале почеле су да подрхтавају. Ако је првих година по рату могао још једном да са нешто жара прокрстари отаџбином, у време прослављања десетогодишњице, лежао је у постељи, тамо на периферији Шапца, међу малобројним циганским уџерицама, увек бело окреченим, у улици Јанка Веселиновића. И одатле да изађе некоји пут: пред вече, тако да сасвира, сам самцит, да се деца пошале с њим, а он, љут, киван, да се врати кући у поноћ, свије уморно тело и чека судњи час.

       
        Из тих дана, ипак остала су два момента у сећању:

       
        Заборављене виолине сетили су се 1930 године. У низу шабачких грађана одликованих у то време, добио је орден Светог Саве петог степена и Андолија. Примио га је пуног срца, иако није имао да положи орденску таксу.

       
        Другом приликом чуло се за Андолију на једном концерту. Тада је убрао  последњи аплауз публике и добио последње признање.

       
        Старост је погоршао један други случај:  ујело га је псето за ногу. Са том ногом злопатио се, вукао по болници, и најзад, умро. Склопио је очи остављен, сав скрхан, заборављен, свео. Жалио се на оне који су дошли да даље проносе глас шабачке песме: „све наопако певају, покварише нам песму.“ А онда се јадао: „Е, да ми је само да у те људе уђе само наш дух.“ Није све то помогло: као да је „Маријана“ потисла ону „Аој, Босно, сиротице клета,“ а „Тужна недеља“ омиљену „Цар везира на диван позива“. Андолија је оставио лепу успомену у једном уском кругу, умро је не разумевајући време које је дошло, али и не жалећи за оним што је било. Умро је без наследника, а са њим је ишчезла и његова песма, последњи сведок старих, добрих времена.

       
        Андолија није уметнички псеудоним, како би се дало веровати. Он је припадао оном низу Срба чији су, преци, под зулумом Турака, променили веру. Често је говорио да је рођен у Китогу, великом забрану који је заузимао знатан део Мачве, и о коме има речи и у народној песми о боју на Мишару. Ту је заиста у данашњем атару Општине мајурске на месту званом „Циганишта“, била прилично велика насеобина Цигана. Одатле су их сељаци прогнали једне ноћи, јер су Цигани поткрадали сељаке. Сукоб је избио, ако је веровати угледном мајурском домаћину, покојном Илији Живковићу, због тога што су сељаци убили једног Циганина ухваћеног у крађи у кукурузима. После овог догађаја сељаци су се, наоружани вилама, мотикама и секирама, једне ноћи дигли, запалили циганске куће, па су ови били принуђени да се раселе: неки су отишли у Шабац, други у извесна мачванска села а знатан део, пак, купио на другом крају Мајура имање од покојног Милана Бугарског (крај данашњег табановачког пута) и тамо се населили. Андолијини преци утекли су у Дреновац, а одатле дошли у Шабац. Овде га је, кад је већ био познат свирач, прозвао „Ардолија“ неки, како је сам Андолија говорио, „Стефан, окружни начелник, после министар“. У то време живео је у Шапцу један месар под именом Андолија, висок, крупан, а како је и Васа Станковић имао сличну фигуру, – стасит, црн, крупан, – тај „начелникСтефан“ прозвао га „Андолија“, јер је „изгледао као прави месар Андолија.“

       
        Васа Андолија није био уметник. Он је био народни човек, тумачио је песму, онако како је народ хтео. То је најизразитији претстваник свога времена, расположења широких народних таласања и гибања. Он није самостално стварао, тумачио је друге, али на један начин који је захватао, носио. Лепу фигуру и пријатан глас употпуњавала је виолина са невероватном, самониклом осећајношћу и спремношћу. Ако ми данас ту уметност и таквог народног уметника не можемо да замислимо, не можемо да поставимо у оквир својих расположења, прохтева и хтења, он, постављен у свој оквир, у своје доба, зрачи, сведочи речито. Његова оскудна биографија била би употпуњена неком скривеном, забаченом плочом, са које би тај мртви глас поново запљуснуо свом елементарношћу онај нараштај који се чуди идолима и љубавима наших предака. Ми ћемо прећи преко тих чуђења, али она сећања Вељка Милићевића у „Опсенама“ на „чувене шабачке Цицвариће“, она непосредно, неком жалобном нотом пропраћена инспирација песме „Андолија“ Трифуна Ђукића, уз низ других сећања и лепог  портрета који је радио сликар Стеван Ј. Чалић отргнуће од заборава једно име вредно да се бар колико-толико упамти да се осветли. Његова песма „Пијем пијем…“ изгубила је данас свој смисао, али гледано како и тај чудни, плаховити, темпераментни лик, она више опомиње но што подсећа на једно време које је прошло, али које се није одрекло права на повратак. На шабачком гробљу Топола, у сенци ива, трули крстача Васе Андолије. Човек који је целог живота тешио друге, нашао је ту једну утеху: мир, покој и заборав, кад на овом свету нема друге.

Шабачки гласник, 13. мај 1937.

• Уз текст штампана је и напомена: Г. Радивоје Марковић, новинар из Београда, наш Шапчанин, или боље Мајурац, има у рукопису збирку написа из прошлости Шапца и знаменитим људима нашег краја. Та збирка остаје у рукопису, јер – нема издавача који би издао. „Шабачком гласнику“ г. Марковић је уступио занимљив портре Васе Станковића Андолије…
  
  

  Васа Станковић Андолија

  (Уз текст „Шабац се забавља“, штампаном у Илустрованом листу бр. 15, 17. априла 1927. године, објављена је и Андолијина фотографија, а као аутор потписан је шабачки фотограф Јован Ерић )

  

  Стеван Чалић: Андолија, уље на платну (1933)

–  Поводом данашњег концерта читаонице –

        На упадном плакату шабачке народне књижнице и читаонице међу редовима који означавају композиције Мокрањца, Дворжака, Маснеа и друге атракције садашњице, налазимо и име старог Андолије. Те вечери он ће нам и несигурним гласом и несигурном руком евоцирати прошлост. Кроз песме које су нестале са оним деценијама, у којима је живео стари Андолија, ми ћемо и несвесно моћи уочити разлику између два доба: времена старог Андолија, времена севдаха и богатства и данашњице која се у погледу музичких оријентација креће у оном зачараном кругу шлагера и класичних дела. Те вечери свакако осетићемо и нешто наше, нешто сродније, мада сервирано у доба кад се не копира повољно, јер свако доба носи и свој укус. Тим више је на свом месту да се изнесе дословце једна песма тог старог репертоара, репертоара старог Андолије. Кроз песму: „Род родила ранка крушка“, која је већим делом добила локалну боју, може се назрети то доба севдаха и богатства:

„Род родила ранка крушка под Милошчићем

Под њом седи младо момче Србину пева

У руци му тамбурица Берберевића

На тамбури златне жице  Паје бербера

Намигује на Полића – Шајиновића

Опасао шарен појас Ристе Бајића

Обуко̓ је дикли ћурче Јоце Полића

На глави му тулум фесић Јоце Гашића

На ногама мале чизме Мије Дражића

На рукама златне бурме Косте Спужића

У руци му шарен чибук Јове Јарића

А у другој златна кеса Ристе Јеврића

Кад ми јунак коња јаше Јаше Прокића

По њему је добар ћерсан Топузовића

По ћерсану златна аша Куртовића

А по аши кубурлије Тешмановића

У кубурма сребрњаци Ђоке Ђенића

Кад ми јунак пије вино пије Аце Чаркића

Кад уздахне запевати Миле Шанићу

Сва се кућа потресује Косте Џамбића“

        И, једно је неоспорно: намеће се двојак утисак: Они „стари“ „жал за младошћу и прошлошћу“, а они „нови“, резонерски закључују: „ипак је наше боље“. Јер, оно доба наших баба, кад су се на баловима пржиле крофне и играо само валцер до несвести, не шмекује данашњем нараштају чији се укус и живот изграђују и подешавају према захтевима модерног.

Подрински весник, 18. новембар 1933.

ћурче (ћурак) – кожух

фесић – капа као део муслиманске ношње

тулум – забава, дернек, шенлук

чибук – дугачка турска лула за пушење

аша – покривач за коња

кубура – мала пушка, пиштољ

        „Хајде са мном до Шапца“, рече ми пре неки дан један мој пријатељ, који је многе земље и мора прошао и коме је као и мени самом свако путовање мило. Не прође ни два дана, а већ се налажасмо на пароброду „Максимилијану“ идући у Шабац, а то беше ономад у среду.

        Јутро беше лепо а и пријатног друштва имадосмо, што је један од првих услова, кад се хоће да путује пријатно…

        Прво је питање кад се у коју страну варош долази, где ће се одсести. То је и наша прва брига била, кад смо у Шабац дошли.

        „У хотелу Европе, рече нам сапутник један: то је сасвим ново здање а и гостионичар је из прека.“

        Дакле у хотел „Европе“ упутисмо се пешице по лепом насипу, што са савске станице у варош води. Било је додуше код станице таљигаша, да се путници довезу у варош, али се ми не хтедосмо њима послужити, већ дадосмо мали наш пртљаг момку једном да га однесе до гостионице, која је и онако близу станице. Видели смо и неке каруце које чекаше отменог сапутника г. саветника. Како је леп ствар телеграф: неколико куцања а у далеком месту извештени су пријатељи о доласку милога госта, па му могу спремити сваку удобност. Али не само пријатељи бивају извештени, да дочеју пријатеље, већ се то чето догађа и са полицијом, која се извешћује о доласку неких особа које су достојне особитој њеној пажњи. Наравно ми се не бројасмо међу таквим особама а доказасмо тиме наше монархистичко мишљење, што одседосмо у „Европу“ а не у републиканску „Америку“ које име ткође једна гостионица у Шапцу носи.

        Чим уђосмо у варош одмах приметисмо, да је трговина главни фактор код Шапчана и ако је прва радња при доласку у варош крчма, где видесмо где гостољубиви гостионичар неке сељаке на коњу послужује насред сокака црвеником.

        Приспесмо у хотел „Европу“.  Лепа је то нова зграда на два боја са арабескама од гипса украшеном фасадом. Види се да газда од куће није штедео цигље кад је здање градио, које је необичне висине. Ми ступисмо у врло пространу кафану и кад смо искали собу одведе нас момак преко стрмених басамака од простих чамових дасака на горњи спрат. У пространом једном предсобљу чекасмо подуго, док је гостионичка служавка нашла кључ од собе, у којој ћемо конаковати. Неочешљана и одевена у хаљини од неизвесне боје и чистоће собарица, коју као да није природа особитом красотом обдарила, одведе нас у један салон са три прозора, који да је бољим и чистијим намештајем снабдевен био пријатно би било обиталиште за нас. Но овако беше у потпуној хармонији са спољашњошчу собаричином, о којој мој пријатељ иронички примети, да је дивна девојка. И гле, не прође ни четврт часа а она ти се појави у великом тоалету, очешљана, умивена, а што јој врат није дошао у додир са сапуном, то се ваљда мора краткоћи времена приписати…

        Колико смо се мучили док смо добили собу, још већа бејаше мука за вечеру. Бирташица мислећи ваљда, да смо голи синови, рече да осим мало лепца, ништа друго нема за вечеру и онако намргођена остави нас у соби. Међутим скидосмо наше гуњеве а млада кћи бирташичева, која је остала у соби да спрема којешта, опази на нама златан ланац од сахата као и господско рухо, које покриваше пред очима бирташице прости гуњац. Она истрча напоље, да каже мајци за нашу метаморфозу. Бирташица дотрчи сама, да се увери о речима девојкиним, но ипак је остала при томе, да осим леба и мало сира ништа друго за јело нема. Но ја потражим девојку, рекавши јој, да смо трговци што тргују храном и да нам је лађа са храном ту негде код адице; рекох јој још и то да ћемо се сутра кренути са лађом низ воду, и почем ми је рекла да има тетку у Черевићу, то ју ја позовем да може бесплатно до тетке на нашој лађи отићи… Не прође много а укусни говеђи паприкаш пушио се је на нашем столу, и бирташица са лепом својом ћерком зачини нам друштво при вечери…

        Први ми је посао био, чим смо се сместили, да видим варош. Неколико само корака од моје гостионице, а ја се нађох на раскршћу, где се стичу три широке, можда више од четврт часа хода дугачке улице, четврта пак је краћа, ужа а није ни права као остале три. Ја се упутих оном што беше преда мном; она води Поцерју, које се у даљини види. Одма до ћошка с леве стране лепа је катедрална црква, а до саме порте двокатна основна и женска школа. Ово је лепо двокатно здање од тврдог материјала и саграђено је пространо по укусној модерној архитектури. Мало даље од основне школе, одељена само неколицином приватних кућа налази се гимназија, а то је здање што је и веће и лепше од основне школе. Преко пута од гимназије епископски је дворац, који није фронтом са сокаком, већ лежи у дубини, а пред дворцем простире се лепа баштица, коју кроз раштркану ограду гледати могу.

        Од раскршћа на десно овако исто широка улица води. Господском је улицом названа, ваљда с тога, што је ту окружно начелништво и суд. Здање, у коме се та надлежателства, пространо је и на два ката по турском стилу. На ту форму су беговски дворови по Босни, само што имају на прозорима решетке. Рекоше ми да је то бивши конак кнежевог деде Јеврема Обреновића који је много година у Шапцу као губернатор живео.

        Још ћу један јаван завод да споменем, који не само вароши Шапцу служи на украс, већ би се њиме могле дичити и веће вароши. А то је варошка и окружна болница, коју сам походио усљед пријатељског позива г.  физикуса дра Пајића, под чијом ваљаном управом болница стоји… У једном усамљеном сокаку, удаљен од радинског метежа и ларме саграђена је та болница и сасвим је пространо ново лепо здање, веома високо с великим прозорима. Чело до куће које се подиже у средини, краси гвозден крст, те даје здању изглед као да је каква лутеранска црква. Болница се састоји из три велике одаје свака са осам гвоздених кревета са чистим намештајем, код сваког кревета има све потребне ствари за болеснике. Две су одаје за мушке а једна за женскиње. Осим тога има и помањих соба са два кревета за онакве болеснике, који су у стању платити већу таксу… Ходник је видам и висок за шетање болесника кад је време хрђаво, а који ће при лепом времену моћи уживати у башти чист божји зрак. Јер не само што болесници с фронта имају изгледа на баштицу, што се пружа пред прозорима болнице са сокачке стране, већ ће уживати и лепи парк од неколико јутара земљишта, који се иза болнице далеко пружа, но који се сада тек сади…

        Био сам у шабачкој читаоници, која је истина малена, али видео сам, да је добро уређена и да ту има скоро свију српских а и других словенских листова. Но опазио сам, да се ни у Шапцу тај завод не посећује, но из тога се не може закључити, да Шапчане не интересује што по свету бива, већ је та појава онаква иста, као и у другим местима н. пр. у Земуну, где публика непосредно држи листова или их налази непосредно по другим јавним местима. Рекао сам, да су шабачки сокаци ноћу прилично осветљени, и то понајвише од силних фењера што пред механама гору, а у свима тим механама и кафанам има по неки српски лист. Кафане су дакле и у Шапцу она места, где се понајвише новине читају и где се и дискусије о јавним стварима воде…

        У десет часова отпочело је јавно суђење. Окружни је суд у истом здању при земљи, у коме је на другом кату начелство. Судница је пространа и видна соба, од које је на једном крају у среди сто, покривен зеленом чохом. На једној страни дувара према уласку стоји неки кадетар, а то је седиште бранилаца. На другом крају собе према судском столу има две клупе за слушаоце. У прочељу собе на дувару портрети су владалаца династије Обреновића, од којих највећи представља кнеза Милоша у младим годинама са калпаком на глави и у атили; много је мања слика кнеза Михаила а најмања пак садашњег владајућег кнеза…

        Предмет парнице беше потраживање једног воденичара од 2000 дуката од дунавског паробродског друштва, јер му је пароброд „Јуно“ потопио воденицу…

        Колико нас је јавност суђења обрадовала, јер видесмо, да је и у Србији усвојено начело јавности при суду, толико нас је немило дирнуло, видећи толико сељака, који се хтедоше можда криво заклети. Тражити за штету 2000 дук. накнаде, која није више изнела од 50 дуката, то је појмљиво по рабулистичкој пракси, по којој се много тражи, а да се бар нешто добије. Али откуда толико очевидаца на гомили, који су се баш у онај час ту десили, када је пролазећи пароброд речену воденицу оштетио?

        Жао нам беше, што са таквим непријатним утиском оствисмо Шабац, који нам се онако допаде.

        (Писац је први пут у Шапцу, али има познанике који га позивају да овде отвори печатњу – штампарију)

Земунски гласник, август 1869.

Кафана „Европа“ на разгледници 1911. године

Обновљена  „Европа“ после Првог светског рата

        Кафана „Европа“ у Шапцу саграђена је седамдесетих година 19. века, по угледу на модерне западне салоне. У њој су се коцкали богати трговци, а свраћао је и краљ Милан да се коцка с Мачванима. Срушена је за време Првог светског рата, а обновљена после рата „као једноспратни салон на глагол“. Радила је до шездесетих година 20. века, када је уступила место осмоспратној згради „Зорка“.

        Још у првој половини прошлога века, под начелниковањем реформатора и „Господара Јеврема“ наш град, корачајући рапидно напред, сабирао је културне раднике и устаоце, привредне и извозничке интелигенције у засебну групу, за савремене друштвене подвиге. Та група је, с нешто права и доста потребе, образовала прву нашу аристокрацију, којој су припадали сви школованији чиновници од професора и адвоката до начелника, неколико углађених извозника и старијих трговачких фирми. У њихове домове су унети први клавири; у њима је, први пут на целом пространству полуострва проговорио западњачки укус на „немецком“.

        Касније та група, поносита са својих културних и материјалних успеха и начина живота вођеног на вишој нози, нарочито се ограђивала од осталог нашег друштва.

        У колико се живот више развијао, друштво снажило, ова је група расла, претварала се у класу, моћно утичући на друштвено васпитање, његову еманципацију и подстрек за радом и благостањем. Један појас је замењивао други, све напреднији и бољи. И тако су се развијала два Шапца, аристократски и плебејски, као два засебна света, али од којих је увек први био сјајан културни репрезентант овог другог, умни вођа и протектор његов. Шабачки плавокрвни понос пређе, широм целог народа у причу, последњих година прошлог века. А првих година новог века, одједном и неочекивано процевта!…

        Нико није осетио у Риму, кад је Рим, засићен, моћан и пијан, напустио свеколику утакмицу, заведен бесан забаве и сладострасним уживањем, а још мање, кад је Картагина спремила свога Ханибала, да јој поврати присвојено богатство и славу.

        И док је шабачка аристокрација полако али осетно напуштала Шабац, износећи из њега, у њему стечену новчану и у њему развијену интелектуалну моћ, тражећи бешње забаве у већим друштвеним центрима; Шабац је слабио са остатком малаксалих и безвољних снага, којима нове нису ниоткуд пристизале.

        Два друга, мање значајна суседна тржишта, дојучерашњи шабачки вазали, размахнуше снагом и везаше се пругама и бољим путевима, одвратише сав извоз од Шапца и успеше да пропагандом, културним и другим радним полетом скрену пажњу Централне Државне Управе, па чак и да привуку и војни гарнизон из Шапца.

        Остатак Оџаковића је очајно и немоћно запевао:

• Hanibal ante portais!

        Али ни тад Шабац не опреми своје Сципионе у сусрет дрском и једнаком Картагињанину. Па, наскоро и сами удес се окрете против њега и сав ратни бес се сурва на ово охоло гњездо. И пожар прогута у место Картагине – Рим!

*

        У дане опште Обнове очајно се говорило, да се на рушевинама Шапца никад више не може подићи онај горди град, који би морао заузети старо место у новој држави. Из рушевина се показују појединци, погружени и потонули у бол, заузети само најнужнијим личним пословима, или малене групице, безвољне и за какву ширу, друштвену акцију. Породице заосталих аристократа, заградиле су се у своје тамне, закрпљене и празне зидине, уздишући и подајући се сентименталности и сањаријама, с цигло једном протеклом одликом – охолости – данас толико несимпатичном и абсурдном.

        У разореној и пустој ваоши залутали странац, уместо подстрека болно узвикује:

• Беше!

*

        А да ли је тако?

        Није!  Наше категоричко: Није!

        Данас се још појединац крпи, сређује, прибира и спрема. Сутра ће, сутра мора, сређен и забринут у најнужнијем, у групу, из групе у класу. А с класом почиње она широка и благородна утакмица.

        Није, јер менталитет ове средине, у својој дубокој суштини није измењен, већ је карактер тренутно био ослабио.

        Ви, на које ће пасти страшна одговорност за будућа поколења, не поносите се више туђим, предачким заслугама, већ казујте брзо, што брже, своју реч. Прво и пре свега, тражите плућа Срему и Мачви – пругу за Јадранско море, кроз Шабац, за чије се пијаце морају чврсто припијати обе ове житарице: добрим путевима и великим мостовима. Уједињене крајеве ни воде више не смеју раздвајати. Подижите оборене културне тековине, стварајте нове, јављајте се што гласније, да се чује Ускрс србијанске Помпеје. Кроз свој орган „П. Весник“ стресајте традиције, заблуде, уображен, лажан и бескористан понос, смешан у данима најдемократскијих покрета у човечанству. И, снагом крви и зноја запечатите своју љубав за добро оних, пред којим ће те бити одговорни у неумитној друштвеној историји.

Подрински весник, 11. јул 1920.

• Аутор текста је Младен Ђуричић, књижевник и публициста, капетан речне пловидбе и писац прве енциклопедије речног бродарства. За време Првог светског рата био је дописник са Солунског фронта.

        Рођен је у Заблаћу код Шапца 1889. а умро у Београду 1987. године.

        У данима када се са пуно дубоког поштовања говори о напорима и о пожртвовању наших хероја на Церу и Гучеву, не треба пропустити прилику а да се не помене име последњега живога војводе Петра Бојовића, који је у тим операцијама не само учествовао као командант наше прве армије, већ је на данашњи дан 1914. године био и рањен.

        Командант једне армије, рањен, то већ само по себи много говори. А кад се напомене да није био рањен случајно у позадини, већ у првим редовима, чак и испред првих борбених редова, у претходници једне своје дивизије која је вршила напад, онда је то највиши степен личне, физичке храбрости једног од највиших команданата.

        У славној Церској победи терет надчовечанских напора носила је друга армија генерала Степе. А кад је са Цером свршено, онда је из састава те армије извучена Шумадиска дивизија I позива, која је за време Церских операција, у саставу друге армије, имала задатак да обрачуна са непријатељем који је прешао код Шапца.

        До Церске победе Шумадиска дивизија је вршила два напада на Шабац, али није успела да свој задатак успешно заврши. Када је рашчишћено са Цером, онда се хтело да енергичније притисне код Шапца, те да се доврши започето дело. Тада су Шумадиска дивизиија I позива, Тимочка II позива и трећи коњички пук, као једна целина „Шабачка војска“, дошле под команду команданта прве армије, онда генерала Петра Бојовића.

        Осмог августа Шумадиска дивизија имала је да изврши по трећи пут напад на Шабац. Напад је ишао и овога пута да се изврши у три колоне: десна, у правцу Церовац-Шабац; средња, у правцу Вукошић-Кулине-Шабац и лева, од Бунарине Мале, преко Варне и Јевремовца на Шабац.

        Надали смо се успеху, јер се непријатељ био повукао испред нас. Повукао се чинећи успут грдна недела.

        Кренули смо са претходницом леве колоне у шест сати јутра из Бунарине мале. У претходници је био један батаљон десетога пука првог позива и пета Шумадиска батерија под командом мајора Панте Ђукића. Са главном трупом претходнице јахали су командант десетога пука, потпуковник Владимир Туцовић и командант другог дивизиона артилериски потпуковник Петар М. Лазаревић. Наступали смо неузнемиравано, путем за Варну. Пред самим селом Варном, на путу наилазимо на једнога исеченога и унакаженога старца. Мало доцније наиђосмо на једну отреситу жену, мајку професора Милоша Московљевића.

• Шест синова сам послала у рат, рекла је она, мога мужа и нејач испратила сам у Ваљево, а ја сам остала да умрема на моме добру.

        Пет старица и њу непријатељски војници су везали и терали их до села Бојића.

        Када смо око десет сати стигли до варнанске цркве, видесмо да из цркве избија дим. Уђосмо унутра. Црквени зидови и споља и изнутра били су излупани пушчаним зрнима. А у цркву је продрло и два топовска зрна. Иконостас је био оборен на сред цркве и запаљен. На тој гомили видели су се и недогорели листови црквених књига.

        На сваком кораку наилазили сте трагове зверстава, која су била у стилу Прњаворских „јунака“. Најжалоснија и најодвратнија су зверства према невиној деци. Капетан Драгољуб Ћирић, командир чете у дестоме пуку, нашао је једно дете од пет-шест месеци, са распореним трбухом. Издахнуло је, јадниче, пред његовим очима.

        То су призори на које смо ми случајно, уз пут, наилазили. Нисмо имали времена да се нарочито задржавамо око тих ствари.

        Био је прошао један сат по подне кад смо се задржали испред села Јевремовца. Застали смо, јер су наше патроле наишле на непријатеља и отворила се узајамна пешачка ватра. Да би се стање што пре рашчистило, команданти наредише да из претходнице изађе митраљеско одељење и пољска батерија, те да се непријатељски делови, ако су слаби што пре потисну, а ако су јаки, да се одмах створи чврста основица за развој главне наше снаге.

        У тренутку док је ово наређење издвано и док су преко наших глава пиштали куршуми, зачу се бректање аутомобила. Зачудисмо се шта ће аутомобил ту, у домаку пешачке ватре. Но док смо се ми мучили да решимо ту загонетку, он је већ стигао до нас. У аутомобилу је био генерал Бојовић са командантом артилерије, пуковником Мирком Милосављевићем. Напред, крај шофера седео је генералов син, млади медицинар Бојовић, који је као добровољац дошао у армију.

        Генерал и пуковник изађоше. Док је генерал примао рапорт од потпуковника Туцовића, пуковник Мирко је, нешто у страни, разговарао са потпуковником Лазаревићем.

        Чуо сам како Лазаревић пита пуковника Мирка:

• Шта ћете ви овде?

        Мирко на свој уобичајени пажљив начин одговара:

• Како шта ћемо? Дошли смо да видимо ту нашу дивизију, за коју смо добили писмени извештај да је деморалисана и да се на њу више не може да рачуна.
• Зар на Шумадинце?!

        … Над нашим главама свирала су пешачка зрна, поред нас су прелазили митраљези који су добили наређење да изађу на положај. Кршни Рудничани ишли су поред својих коњића. Ишли су весело, одважно. Ишли и певали једну познату песму свога краја…

• Господине Лазаревићу, обрати се генерал потпуковнику Лазаревићу, хоћете да ми дате вашега коња?
• Изволите, господине генерале. Само вас молим да ми дозволите да некористим ваш аутомобил, докле то буде могуће.

        Генерал узјаха потпуковниковога Дикана и крете у касу за потпуковниковим ордонансом, поднаредником Јеремијом Михајловићем. Пуковник Мирко, Лазаревић и генералов син седоше у аутомобил и изгубише се уз брдо, путем ка Јевремовачкој кафани.

        … Када сам стигао горе видео сам овакав призор: генералов аутомобил стајао је заклоњен иза кафане. Батерија мајора Панте Ђукића била је на једно сто педесет до двеста метара напред и десно од кафане. Десно, недалеко од првог топа био је смештен телефон између две хумчице. Ту је са картом у рукама стајао потпуковник Лазаревић.

        … Приђох.

        Оне две хумчице лево и десно од њега била су два свежа гроба са типичним ратним крстачама од необојених дасака. На једној је било написано: „Резерви потпоручник 2 чете 4 батаљона XII пука Тома Бркић“, а на другој само: Богдаш Стошић.

        У тренутку кад је први топ грунуо, десно од нас појави се генерал Бојовић. Долазио је из првих редова, у којима су биле развијене патроле са предњом групом претходнице. Потпуковник Лазаревић приђе генералу. И само што баци један поглед, рече му:

• Господине генерале, па ви сте рањени!

Погледах, низ десну ногу генералову сливала се крв. А и коњу је подливала крв под трбух.

• Ћутите, немојте само ником говорити, одговори генерал.

        Отпратише га до аутомобила и помогоше му да сјаше и да се попне у ауто.

Оде…

        Потпуковник Лазаревић прегледа коња. Био је пребијен лист од седла, и шестоструко превијено ћебе, па се на трбуху видела мала раница и око ње велики оток. Но још поднаредник Јеша није стигао ни да скине седло, а Дикан се изврте и угину. Зрно које је ранило генерала било је, без сумње, избачено из близине кад је имало толику пробојну снагу, да пробије генералову ногу, и толико дебелу опрему на коњу и најзад да убије и самога коња.

        … Тако је један командант армије, један генерал, сишао у најистакнутије редове својих војника да подигне морал и да по цену свога живота охрабри своје људе и допринесе извршењу општега задатка.

        Ради части, достојанства и славе наших дичних Шумадинаца, морам напоменути да они ни пре, ни после нису никада клонули духом ни малаксали моралом. И велики рат их је метнуо на достојно место и историја ће проценити праву вредност њихову у пожртвовању за Краља и Отаџбину. Али и војвода Бојовић у историји мора заузети једно од најугледнијих места и служити будућности и служити за пример до којих граница иде самопожртвовање једног од највиших команданата, када је у питању општи успех, част оружја и народни образ.

Политика, 21. август 1930.

        Фотографију рањеног генерала Бојовића, снимљену у јануару 1915. године, објавио је један француски лист

        Неки дан овдашњи хидротехничко одељак, у коме раде Руси, видели смо како нешто по Шапцу мере.

        Запитали смо их шта то мере и добили смо одговор: да мере за водовод Шапца, јер ће воду за Шабац довести из Саве за потребе Шапца, пошто кажу, вода у овдашњим артерским бунарима не ваља.

        На овај одговор ми смо се тако слатко насмејали.

        Вода у артерским бунарима неваља, вода од преко 100 и више метара из земље, а ваља вода из Саве.

        И то вели хидротехнички одељак, Руси, странци.

        Ми шапчани знамо врло добро, који пијемо воду из артерског бунара каква је, а хемичари опет знају каква је вода из дубине од 100 метара и вода из реке, која се мора дестилирати.

        Бога Вам господо из хидотехничког одељка ако немате каквог другог посла, оставите наше артерске бунаре на миру и водовод у Шапцу и боље би било да још који артерски бунар ископате.

Шабачки гласник, 24. мај 1923.

Ни хероји, ни кукавице, ни атеисти…

        Историски и политички услови играли су малу улогу у стварању толико популарне „Шабачке чивије“, него економски, тесно везани са географским. „Шабачка чивија“ је резултат једног посебног малограђанског живота, у коме је ситан прохтев био замашнији од неког значајнијег иживљавања, било на коме пољу духовне културе, например. Та теза давла би се пробијати простом чињеницом што је гашењем привредног просперитета Шапца угашено и културно стремљење широких размера. Али, насупрот томе,  на другој страни стоји чињеница, која претеже на теразијама истине, да је Шабац из своје послератне зачмалости успео да регенерише духовне снаге у последњој десетини поратних година, док је економски, безмало, још увек у декадентном добу.

        Шабац за своју стару славу, а и патње кроз историју, има највише да захвали своме богатом залеђу, а подједнако и своме географском положају. Вековни гранични град по своме изграђивању, распореду кућа, ширини улица, не носи обележје ни србијанске, а ни војвођанске регулације. Постоји једна неприхваћена, али и непроучена теза, – у сваком случају занимљива, – по којој је Шабац изграђен као типичан шверцерски град! То се огледа по дугим широким двориштима, која избијају на отворено поље, преграђена низом плотова, са зградама увученим у дну дворишта, и тако даље. Ми ту тезу, овде, не узимамо озбиљно, али је наводимо као интересантну претпоставку, ма да нам је јасно да је Шабац у својој прошлости, имао далеко већих врлина и далеко пречих послова од шверца, ма да нам је даље, јасно, да Шабац за своје планско изграђивање има много да захвали Кнезу Ивану Кнежевићу, легендарној личности, чију је болну животну причу потисла легенда. Он је ударио основ, који је доцније, разрадио, русофил широких словенских видика, културни пионир устаничке Србије у многочему, Господар Јеврем Обреновић, који се обрео у Шапцу већ 1816. године.

        „Шабачка чивија“ никла је заједно са старом шабачком славом, у време процвата, економског и културног, „српске Вандеје“.

        Личности „Шабачке чивије“ нису хероји, а ни светитељи. Они су, најпре продукти једне грађанске средине богатог поднебља, у којој се добро привређивало, па, следствено, добро и живело. Оне су се изврежиле из те средине у којој се видно подвајала грађанска класа од радничке (рецимо), у којој су трговац и занатлија нагињали селу, веома га поштовали, а радник живео од градског живља, србофилски расположеног, династички опредељеног. Личности „Шабачке чивије“ расположеног духа, веселе по природи, повијале су се између класа, глођући отпатке и оне са богаташких трпеза, и ону знојаву ситно-занатлску и радничку, али, највише исхрањујући се сопственим трудом. Нису то били комедијаши професионалног типа (са једним изузетком), били су то ситни људи, који су,  уз своје свакодневно привређивање, стизали и да се веселе и пошале, и на сопствени рачун и на рачун других. Зашто? За тај свет имало је то својих дражи то га је држало, носило, била је то слава која – данас нам изгледа – ништа не значи, али која је тим људима – намеће се утисак – годила. Оно надмудривање ситних људи играло је и ту извесну, можда, и пресудну, улогу, прелазило у навику, постајало пасија. Кад се говори и размишља о тим људима треба увек водити рачуна о њиховом друштвеном положају. Нису то биле распикуће, маколико их „чивијање“ дражило. Они су својима оставили леп иметак, у сваком случају показали се добри грађани.

        Али ти комедијанти нису хероји, нису ни кукавице, а ни светитељи или атеисти. Нимало није херојски пошалити се на рачун онога ко није кадар, већ по својим својствима, да се одупре. Није нимало херојски што су „шабачки чивијаши“ комедијали најчешће са сељацима, који нису били вични, а ни менталитет им није допуштао да се упуштају у такву „борбу“, невитешку, беспосличарску, са „варошлијама“, који, на крају крајева, живе од милости села. Кукавице? Нису ни то били „шабачки чивијаши“, јер се кукавичлук не јавља нигде у њиховим „чивијама“. Светитељски ореол нису заслужили, а атеизам нису проповедали. Онда шта су? Доколичари свога типа.

        Главна личност међу „шабачким чивијашима“ је Мика Крстић, звани „Точкоња“, који је умро у педесетој години, у Шапцу, 1906. На шабачком гробљу званом „Топола“, на Камичку, његов гроб обележава мали, мермерни споменик, који‚ „диже своме мужу, а и себи за живота супруга Бојка“. „Точкоња“ је био занатлија, те је жени и деци оставио једну кућу, малу, у Забранској улици у Шапцу, па и нешто уштеђевине која се налази и данас у једном шабачком новчаном заводу. „Точкоња“ се лепо одевао. Здрав, плећат, великих бркова, крупних црних очију, остављао је утисак импозантног чаршилије, који није воњао на празилук. „Чивијашење“ га је стало лепих пара, а каткад излагао се и опасности, извлачио „дебљи крај“. Када је једног сељака обрукао на шабачкој пијаци овај га је наоружан секиром, тражио три дана по Шапцу. Његове „чивије“ расправљао је и суд, међу којима је чувено „шабачко поравнање“, чија природа не допушта да се овде саопшти.

        Илија Божић био је професионалац, мађионичар, чувен широм Србије, редован посетилац и аниматор маса на свим вашарима. И Бранислав Нушић диже спомен његовом имену у „Општинском детету“. Божићеве „чивије“ нису резултат духа, већ резултат заната. То је битна разлика између њега и осталих шабачких „чивијаша“. Веле да је једног пазарног дана на Камичку „пустио воду“, која је растерала престрашене сељаке. Другом приликом дошао је на пијацу и од једне сељанке купио јаја.  „Бојећи се“ да му сељанка не прода покварена јаја, разбио је, пробе ради, једно јаје, и из њега извадио – дукат! Када је сељанка то видела, није хтела јаја да прода, већ је, брже-боље, напустила пијацу и ван града полупала сва јаја, у којима, јасно, ништа није нашла. Божић је по шабачким кафанама „вадио“ пилиће из чаша вина, „пуштао“ пацове, мишеве и тако даље. Посао му је донео лепе зараде, по вашарима, преславама, по којима је крстарио широм Србије, лаковерни свет посећивао је његове „представе“. Од тих зарада Божић је деци оставио леп иметак, лепо их васпитао, те и данас има родбине у Шапцу и знанаца у целој Србији. Каваница у Камењаку и данас сећа, оне који то знају, на Илију Божића и његово доба.

        Тихомир – Тиха Манојловић и Цвеја Павловић су „чивијаши“ мање популарни од „Точкоње“ и Божића, али, можда, најбезочнији и најдуховитији. Када је вођен Руско-јапански рат, они су, преко бирова, сеоских добошара, лугара и осталих, обзнанили селима да је у рату Јапан изгубио све мушкарце, те да се траже мушкарци који ће поћи у Јапан, где их чекају велика имања и богате жене. „Преглед“ рекрута за Јапан вршен је неколико дана у једној шабачкој перифериској каваници на опште увесељавање Шапчана, поготову оних доконијих. За њих се везује и она смејурија са недужним сељаком коме су пре рата плаћали за „псето од кога се прави помада“ 250 динара, па с њим терали шегу и, на крају, платили казну. Обојица су били трговчићи, прилично имућни, те им је лепа имовина остала, као једино сећање потомству, које је, на срећу, заборавило њихове „подвиге“, те се није трудило да их подражава.

        Док је „Точкоња“ радио сам за себе, често подржаван и финансиран од имућнијих грађана, дотле је Божић издвојен, некако, из тог искључиво шабачког миљеа, и Тихомир Манојловић и Цвеја Павловић радили су заједно, те су творци најбољих, најдуховитијих „шабачких чивија“, иако најмање познати. Пореклом са села, они су осећали све сељакове слабости, осећали су његов страх, ону бојазан у општењу, у додиру с градом. Баш то познавање допуштало им је најчешће пошалице, то познавање навика и људи. Ми бисмо имали разлога да се данас гнушамо над појединим „чивијама“, које имају и своје добре стране. Ако је раније сељак имао обзира према граду, данас га нема. Чини нам се да је у околини Шапца знатним делом то баш последица шегачења „чивијаша“, који су опаметили сељаке у низу прилика.

        Поред набројаних главних „чивијаша“, у Шапцу их је било још, доста, као што је било доста зеленаша и свега онога што се јављало у Србији ослобођеној од Турака, али културно заосталој, привредно уназађеној. „Шабачким чивијашима“ долазили су у помоћ и разни дошљаци, те гости са стране, у првом реду Ваљевци, са чувеним коцкаром свога времена „Калабом“, и осталима.

        Карактеристично је за „шабачке чивијаше“ да су се временски заједно јавили, па заједно и нестали. Остало је за њима низ анегдота, које треба забележити, јер су добра илустрација политичких, привредних и културних прилика Подриња и Шапца у једном раздобљу које треба проучити. Ако се већ то хоће, онда се не може мимоићи ни „шабачко чивијашење“, које је чак ако се узме и као зло, имало својих добрих страна. Последица има и тај шеретлук шабачких доколичара, који су време убијали на један оригиналан начин, што је оставило трага и до наших дана, а што може већ сутра бити заборав. Вредно би било предухитрити заборав, док још има живих сведока и свежих успомена.

Правда, 6. јануар 1939.

        Аутор текста је Радивоје Раћа Марковић (1909-1979), чувени спортски репортер, иначе рођен у Мајуру код Шапца

Како живе и како се забављају „мали људи“

Пијана игра на периферији Шапца

        С јесени, кад оспу прве кише и раскаљају прљаву шабачку калдрму, мења периферија града своје свакидашње лице. Суботом и недељом нарочито. Нестаје оног обичног мртвила, повучености у угнуте кућерке, трчкарања лево десно „трбухом за крухом“, Из Циган-мале, са виолинама испод похабаних капута, измиле црнпураста лица шабачких Цигана – свирача. У први сумрак преплаве она град, завирују у сваку кафану, свирају и певају за који динар.

        Сезона „кромпир – балова“ почела је. Прве јесење кише донеле су и нове жалости и нове радости. Свет са периферије почиње да се трза из свакидашње учмалости.

        Негде на крају Камичка из једне кафане, бруји нескладна песма. Улазе и излазе људи разних старости, у сељачким опанцима и гуменим чизмама, поцепани и искрпљени; мајке довеле ћерке на „бал“, скупиле се уз зид, срчу кафу и пијуцкају шљивовицу. Измешао се и ускомешао народ. У једном углу музика. Виолине старе, стружу гудала по излизаним жицама. Голобради дечаци и брадати старци, песма и подврискивање. Мајурци предњаче. То је њихов „реон“…

        Иза келнераја стоји он, точи пиће, шљивовицу највише. Бивши адвокат. Некада је заступао овај народ на суду, бранио га, а сада га услужно двори.

• Газда, још један сатљик!

        И он трчи, објашњава се, послужује. Заузима опет своје место иза келнераја, пере чаше, точи пиће.

        Пијаних много. Један потеже нож из џепа и он, бивши адвокат, налази се у гужви, мири и умирује…

        У једном углу старо канабе. Из града залутала нека годпода да виде свет са периферије; увалили се међу расклимане федере и посматрају њихово весеље.

        А пијани се сваки час хватају за гуше, гурају, вичу, псују.

• Не бојте се ви ништа! – Док сам ја ту не сме нико да вас дирне. Плаше се они, знате, мене. Био сам ја три године на робији… Само ви уживајте!…

        Кад је он отишао, прилази други са навученим шеширом над очима, подбулих подочњака и скупљених веђа.

• Лаже! Није он ни видео затвора. Воли само да се хвали. Видећете како се он мене боји. Јер, знате, ја сам одлежао четири године на робији. А нисам био крив; шта ћете! Не бојте се ништа док сам ја ту!

        Мали Милош из Циган-мале, онај што је био у Енглеској за време рата, пијано се клати на својим кривим ногама, хвата се за задњи џеп, извлачи оданде стегнуту песницу, подиже је у вис и пишти кроз зубе:

• Псииии… Ко ̓оће да га убијем?! Псиии.

        И шири празну руку.

• Ићи ћу ја опет у Енглеску. Чим букне рат!

        У другој соби развило се коло. Ознојено тело њишу се у складу, заносе се, превијају. Вришти народ, поскакује, љуља се. Млекарице из Ливада и Мајура, девојке с периферије у хаљинама од старе свиле, сељачке скуте и раскопчани копорани. Мала Циганка, с набреклим стомаком, удара бесно у дахире, а зној јој пара пудер с лица. И коло за колом, игра за игром. Без умора, без предаха, игра се продужује у кишну ноћ.

        А сутрадан јављали су дописници београдских листова својим редакцијама: „На перферији Шапца дошло је ноћас до крваве туче… Двојицу, тешко рањених, пренели су одмах у болницу.“ И тако даље.

        Кад је бал – нек је бал!

Шабачки гласник, 4. новембар 1939.

        На крају улице Стојана Новаковића налази се једна жута кућа у коју је Шабачка општина сместила најсиромашније и најбедније старице и старце, да ту проведу своје последње дане. Има их овде који су Шапчани, неки су из ближе или даље околине, али их има и таквих који су овамо дошли на рад пре много година из многих крајева наше државе и ту их је затекла старост, измучене и изнемогле. Они су задовољни овде, јер су нашли уточиште у последњим данима. За њих се брине сама Општина. Дала им је и једну куварицу. Она је овде нека врста старешине. Иначе они сами одржавају ред. Сами чисте собе, свако око свога кревета, који су збијени, ко има још снаге тај сам себе и пере. У самом „азилу“ има их двадесетшест, десет старица и шеснаест стараца.

        Чудне су и страшне њихове судбине. Већина је њих без икога свога, па ако неко и има некога тај се за њих не брине више. Сав њихов живот представља један неисписани роман, ужасан и стваран.

        У женском оделењу неколико старица. Мршаве, упалих образа пуних бора. Печат судбине. Пар њих су тешко болесне и леже. Обазриве су и не воле баш много да ми причају. Боје се да им се што не деси.

        Једна дрхти и треби печени кромпир.

• Из Босне сам ја, синко. Дошла сам овамо као дете. Прала сам веш по господским кућама. Сад нема ко да ме храни…

        Она прекида и слатко пљаска суви кромпир у устима.

• Мало хлеба и кромпира, па доста!
• Мој је муж болестан већ осам година, обраћа ми се друга. Сав је отекао. Имам унучади и за њих носим храну кући…

        Jeднa стaрицa, пoвeзaнa у дeбeлу мaрaму, стоји мирно код топле пећи и ћути.

• Е, кад се сетим мог некадашњег живота! Сад је све прошло! Два су ми сина погинула у рату, муж ми је пропао у бежанији, зет погинуо, а ћерка одмах некако после рата умрла. Никога свога више немам.

        Питам како им је сад овде.

• Ко рекне да је рђаво, гре̓ота је! Добро је, добро је! Не моремо се покудити углавном. Шта би радили да смо на сокаку!?

        Тако оне све кажу.

        Старци се збили крај прозора, гледају у неку децу. Сви се туже на ратове.

• Они су нас упропастили. Неки изгубио сина, неки брата. Сад остали сами, без помоћи.

        Један старац, каже да је Личанин, већ је шездесет година у Шапцу. Тридесет година је служио у Општини. Био је ватрогасац, а после је чистио општински парк.

• Имаш ли кога свога? питам га.
• Имам једног сина. Мангупира се онде у Шапцу. Некад ме обиђе…

        Други старац је из Херцеговине. Раније, док је било снаге, радио је на Сави. Није бирао посао. Немилосрдно је трошио снагу, јер на старост тада није мислио, а требало је и живети. Пре неколико година избацио га је газда на улицу. Потуцао се и просио…

• Страшан је то живот. Само да већ једанпут дође та смрт…

        На једном кревету тресе се нека прилика. Требала би да личи на човека. Зарасла брада подрхтава.

• Он је болестан, господине. У ратовима је страдао.

        У собу улази друга укочена прилика. На око изгледа још јака.

• Ја сам био шустер на Камичку. Баш на Велики Четвртак стрефио ме шлог у целу леву страну…

        Замислио се за моменат…

• … Кад сам дошао из рата сви су ми били помрли. Још у рату добио сам реуматизам… Шта би радили да нема овога! Скапали би негде за плотом.

        И тако се ређају историје ових живота. Све горе и страшније. Болесни, изнемогли, сакати, презрени. Прави божјаци. Они смрт жељно очекују. Она ће донети смирење свима њиховим патњама. Измучени животи биће сретни кад не буду више ништа осећали…

• Један по један нестајемо!

        А многи већ чекају да попуне њихово упражњено место. И тако увек.

Подрински весник, 30. март 1935.

Телеграм

Шабац, 9. априла, у 10 сати и 40 минута пре подне.

        Њихова Величанства Краљ и Краљица и Његово Височанство Краљевић, приспели су синоћ, у 5 часова, у најповољнијем здрављу. На целом путу од Београда до Шапца, на Умци, на Баричу, на Забрежју, на Скели, на Ушћу, на Новом Селу, на Орашцу, многобројан народ: старци, жене, деца, стекли се на обалу савску и песмом и свирком, заставам, цвећем, пуцњавом из прангија и безграничним „Живели“! поздрављали су свога љубљеног Краља, Краљицу и Краљевића. Нарочито се одликовао поп Радоје из Барича с његовим сељацима. У ваљевском округу коњаници, а у шабачком на колима утркујући се дуж обале лађу, која је возила Њихова Величанства. Многобројна депутација шабачка на нарочитом падоброду „Патају“ изашла је у сретање Њиховим Величанствима и дочекал их између Београда и Обреновца и одатле до Шапца узастопце пратила свирком, песмом и грувањем из једног топића; на обали савској у Шапцу небројен свет, из Шапца и из целог округа, дочекао је Њихова Величанства бурним одушевљеним усклицима, а народна војска свима војним почастима. После кратког поздрава од начелника окружног и претставника општине, Њихова Величанства са целом свитом отишли су најпре у цркву, где их је владика поздравио кратком беседом; затим су одсели у конаку владичанском који су врсни Шапчани дивотно спремили и наместили. Краљица је одмах примила подружину женског друштва, и потом депутације женске из срезова, сваку понаособ. Пријем ових депутација био је особито дирљив. По познатој својој доброти, Њено Величанство Краљица не само да је ове депутације љубазно и снисходљиво примила, него је, по народном обичају, са сваком се сељанком пољубила, са сваком поразговарала, тако да су многе од радости плакале. Краљевића су обасули разним поклонима: чарапама, појашчићима, пешкирићима, и другим ручним радовима сеоских жена. У 7 часова Краљ и Краљица шетали су пешке по Шапцу, праћени, и на овако широким улицама на сваком кораку притешњени непрегледним гомилама света, који је, као из једног грла, громко клицао „Живио“! и „Живели“! Свет се управо гушио тискајући се да види Краља и Краљицу. На неколико места, Њихова Величанства морали су притицати у помоћ избављајући децу, жене и старце које је талас света обарао. На сваком кораку истицали су се сељаци, старци и жене, да пољубе руку Краљу и Краљици. Њихова Величанства са сваким од њих милостиво су говорила, нарочито са децом. Свет је просто очаран љубазношћу Краља и Краљице. У 8 часова ручак на коме су, осим свите, били: владика, командант дивизије и окружне војске, начелник, посланик Топузовић, госпођа Ј. Поповићка и госпођа Бадемлићка. Владика је напио здравицу Краљу и Краљици у смислу хришћанских врлина. Краљ је отпоздравио, казавши какви су били стари служитељи цркве и проповедници хришћанског морала и захваливши Шапчанима на овако ретком срдачном дочеку. Топузовић је наздравио Краљевићу желећи му да од Оца наследи Србију у старим Краљевинским границама њеним. У 9 часова многобројна бакљада састављена из најодличнијих грађана свију редова, с  музиком на челу дошла је пред двор да поздрави Њихова Величанства. директор гимназије Козарац говорио је у име грађанства красну патриотичну беседу; Краљ је, са доската дворског крепким гласом а са правим одушевљењем, с речитошћу којој равне нема, једном сјајном импровизацијом тако захвалио и одговорио, да су хиљаде света које су га слушале биле не само потресене него очаране. Многе су се сузе радости пролиле а бурним одушевљеним усклицима није било краја.

        Шабац се сав лепршао у заставама. Куће, прозори, дућани, све је то окићено. Четири триумфалне капије, пирамиде, многобројни транспаренти: осветљење јединствено, Шабац је у томе далеко претекао Београд. Весеље и игра сву драгу ноћ. Данас тако исто топови и прангије непрестано грме. Многобројни одлични гости из Митровице, из Руме и других суседних места из Угарске. Две три стране банде.

        Оволики силни свет још никад се није у Шапцу слио, а овако срдачног и сјајног дочека, оваквог одушевљења и опште радости још никад човек није видео.

        Четири пароброда погођена су да прате сутра Краља до Обреновца а Краљицу и Краљевића до Београда!

Српске новине, 10. април 1882.

Шабац, 16. фебруар

• Ја сам Александар Тирнанић, играч југословенске репрезентације. У Београду имам две куће, а иначе сам машиновиђа на државним железницама.

        Тако се у Шапцу представљао један врло препреден варалица коме се ни сада не зна право име, нити одакле је, мада је већ неколико дана у притвору Окружног суда у Шапцу.

        Почетком фебруара он се нашао у Шапцу. Узео је стан код једне сиромашне породице и претставио се као Александар Тирнанић, чувени футбалер. Требао је у Шапцу да нађе три жене и два мушкарца за чишћење кола са платом од 960 динара месечно. За ту услугу није тражио ништа, сем да положе по 50 динара за таксу. И сиромашни свет, примамљен овом платом, давао је новац за таксе, па нешто и на част. А онда градска стража затражила легитимацију и ухапсила га. Затим се уз плач ређале пријаве сиромашних грађана, који су сањали о месечној плати од 960 динара.

        Пред истражним судијом г. Богданом Гајићем, он прича:

• Зовем се Велимир Богићевић, а рођен сам у Шапцу. Отац ми је био активни капетан I класе, али је погинуо 1914. године. Био сам у Скопљу осумњичен за неке крађе, али су ме ослободили, као невиног. Из Београда ме је протерала полиција у Шабац са 95 динара. Док је трајао новац, био сам поштен, а онда сам морао да варам, јер пре свега треба јести.

        На суочењу дело признаје и каже да се служио именом Александра Тирнанића јер познаје његовог брата Миодрага, који је дуже времена са њим био шофер.

        После тога променио је исказ и рекао да је рођен у Данилов Граду, да је учио шест разреда гимназије, да се зове друкчије и да је 1927. служио војску у Љубљани, у Дравској неборачкој чети. Отуда је побегао и крио се неко време по Румунији под другим именом.

        Скоро свакога дана он мења исказе. Уопште се до сада није могло утврдити ко је, нити одакле је. Истражни судија г. Гајић послао је писмо Среском суду у Скопљу, као и неким казненим заводима у земљи, тражећи од њих извештај.

Политика, 17. фебруар 1935.

Шабац, августа

        Они који су 1914 године имали 10-13 годин најмање су били свесни ситуације у којој се налазе. Сада већ људи у четрдесетим годинама прибирају своја сећања и покушавају да догађаје саопште онако како су их и доживљавали. Један од њих, Петар Савић, сада кројач, имао је тада 12 година. Иако се пред крај рата у својој 15 години одметнуо, у његовом сећању догађаји се одмотавају као неки филм који је више весео но што је страшан.

• Тога дана играли смо се рата. Војводе су изигравали: Мика Бала, Никола Ћоса, Воја Чалда, Бора Армуникаш, Бошко Мајмун и још неки које сам сада заборавио. Ту не изостављам комору у коју су спадали „мали клинци“ који су вукли старе шерпе пуне каменица. Одједаред се зачуо пуцањ. Нисмо се уплашили, јер смо мислили да је нека светковина, али нисмо знали шта онако звижди. Међутим, то су гранате већ почеле да падају на други крај града. Ускоро затим почеле су да трче жене и да нас траже. Прва је дошла жена Марка Шокца запевајући: – Ајој, Миле, Шваба баца бомбе и гранате сви ћемо да изгинемо! – Тек тада смо сви побегли кућама, а тамо су нам родитељи причали страшне приче о томе како су гранате разнеле неке људе.

        Те прве гранате направиле су праву панику. Добошар је ишао улицом и саопштавао људима да се крију, а звона су звонила. Људи и жене сакупљали су се по кућама и беспомоћно расправљали шта да раде. Док су деца безбрижно спавала, старији су се целу ноћ договарали шта да раде и како да сачувају своје и животе своје деце…

• Пошто је бомбардовање било престало, ми смо и заборавили на оно јучерашње, већ смо се сакупили на зборном месту, па са обручима ајде мало до привреде (Ратарске школе). Радознало смо посматрали затворенике који су са оковима бежали из апса и звечали улицом. Један од њих отео је пушку од неког нашег трећепозивца, који је био на улазу у варош и са пушком побегао у своје село. Доцније смо сазнали да је из Салаша, јер је тамо ајдуковао и тукао Швабе све до пред долазак наших, када га је издао неки Бата Крунић из истог села, те су га Швабе убиле.

        Он даље прича како су сва деца потрчала да виде како изгледају Швабе, када су чули да су Аустријанци ушли у варош. Аустриска извидница зауставила се пред кафаном некога Мике Мијатовића, који је говорио женама да машу белим марамама.

• Док су Швабе пиле пиво опкољени децом и женама, један наш коњаник пројурио је у галопу, а они га нису ни приметили. Одатле је швапска извидница пошла центру вароши, а ми деца смо трчали за њом. Али кад су почели да пуцају у Преки шор на наше војнике, ми смо се разбегли. После тога наишле су и њихове трупе, које су почеле да купе и терају у цркву и друге зграде. Отварали су радње, купили ствари, бацали их по улицама, пили и просипали вино и ракију. Официри су улазили у боље куће, а домаће нагонили. Један официр ми нареди да похватам неке патке и понесем за њим на пијацу. Док сам ишао за њим, њихови војници су лежали на улици и одмарали се, а нико ме није дирао.
  
  
• Али кад сам се вратио скинули су ми качкетић и набили до рамена неку шубару. Иако нисам ништа видео, морао сам тако да идем, а они су се смејали.

        После тога, Аустријанци су купили старије људе и дечаке преко 15 година и затварали их у цркву, а жене и деца крили су се по подрумима. Скупљало се у подруме по неколико породица па заједнички очекивали судбину.

• Прву партију која је била затворена у цркви отерали су у ропство, а другу су стрељали и затрпали у заједничку раку поред саме цркве. Као трећу партију, затворили су у цркву нас децу и жене. Извлачили су нас из подрума и терали тамо. Патрола је дошла и нашој кући. Сестра ми је била на самрти и били смо јој запалили свећу. Истерали су нас све и оставили само мајку и сестру која је умирала. Нас су са осталима отерали у цркву.

        Из разрушене цркве која је, како неки тврде, била минирана, они су посматрали један заиста дирљив призор. Били су немоћни да помогну, али је бес и жудња за осветом обузимала и ове малишане, чији су оцеви тамо на Церу гинули у одбрани слободе своје деце. Петар Савић и данас са узбуђењем то прича:

• Догурали су једног чичу на штакама. Био је у грађанском оделу, а на глави је имао српску војничку шајкачу. Знали смо га као инвалида из ранијих ратова, јер није могао на ноге већ је ишао на штакама. Као и раније у слободном Шапцу, на грудима је и овога пута имао много ордења, које је добио као храбар борац у прошлим ратовима. Они су га боли бајонетима, а он је викао из свег гласа: – Живео Краљ Петар! Живела слободна Србија! Борите се, браћо, не дајте Србију Мађарима!…

        Ми, дечаци у цркви плакали смо од узбуђења и почели да вичемо: „Живела Србија!“, али су нас мајке хватале за уста и тукле. Одмах су га ту убили, а мени је и данас жао што не знам како се он звао. Истина, виђали смо га раније врло често на улици, али смо га знали само по штакама и ордењу…

        Мало затим, истерали су их из цркве и затворили у двориште жандармеријске касарне. Стражари су их ту чували, а гранате које су наши испаљивали падале су лево и десно и цреп са порушених кућа падао је међу њих.

• Једнога трговца жена, када су је потерали, понела је из радње скоро пуну корпу чоколаде да јој се у невољи нађе, јер хлеба није било. Чим би пала граната, жене су лезале на земљу и прикривале се као нојеви. Ми смо то искоришћавали. Чим би пала граната и жена тога трговца са осталима пала по земљи, неки Светозар, опанчарски шегрт, завлачио би руку у њену корпу и вадио по једну чоколаду. Тако је нама сваки пуцањ гранате доносио по једну чоколаду, којој смо се радовали више него ичему другом. Сада већ покојни Драгутин Гуцонић имао је некога штиглица који је певао. Он га је стално дизао на неки прутић за који је био везан, а ми смо се окупљали око њега и увесељавали се том песмом док су око нас прштале гранате. Иза нас била је ископана велика рака, као она код цркве у коју су били закопани они што су раније стрељани. Говорили су нам да је та рака била спремљена за нас, али ми се на то нисмо обазирали, већ смо се весело забављали са штиглицем…

        Ту су преноћили ноћ. Нису ни приметили кад је нестало стражара. Нико се није мицао из дворишта, плашећи се да их стражари кушају. Само Јелка, мајка пок. Михаила Шкорића, узела је једно дете на леђа и отишла својој кући која је била у близини. Тамо је скувала пуну неку шерпу попаре и донела је у двориште. Слатко су то појели, али се нису удаљавали, плашећи се стражара који су већ вероватно били с оне стране Саве.

• Деца се и овде нису плашила. Нас неколико извукло се из дворишта жандармеријске касарне и пошло кућама. Ја сам још с капије викао мајку, а кад сам ушао унутра, нашао сам сестру мртву на столу и мајку где нариче. После неког времена, чуло се на улици – Ево наших!… – Погледао сам и видео нашу коњицу. Двојица су улазила унутра, а пуно их је било иза барикада, које су Аустријанци направили на крају вароши од шифоњера, ормана, јастука и другог намештаја. Радовао сам се и трчао улицом дерући се „Ево Срба, иду опет наши!…“ жене се много плашиле и умиривале ме говорећи да су то преобучене Швабе које нас кушају. Тек кад су наши повикали: – Не плашите се сестре, ми смо Срби! Има ли овде Шваба?… – оне су почеле да их грле и љубе плачући.

        После сат-два, када је ушла наша војска у Шабац, патрола се разишла по кућама и све изгонила да беже у околна села, плашећи се поновног бомбардовања.

• И ми смо побегли у Штитар, а сестру оставили мртву на столу са упаљеном свећом више главе. Кад смо се сутрадан вратили, наши војници су је већ били сахранили у цвећу покрај куће…

Политика, 17. август 1939.

Ваде се посмртни остаци

        Удружење резервних официра и ратника, које код наше цркве подиже Споменик са костурницом, вади посмртне остатке Шабачких грађана погинули приликом првог упада Аустро-угарске војске, а сахрањени код цркве.

        До сада је извађено преко 80 лобања међу којима има и малих дечијих, што је јасно да су овом приликом поубијана и мала деца.

        Приликом вађења налазе се разне ствари као и новац а и по које парче од хаљина,које није још иструлило.

Шабачки гласник, 18-19 новембар 1931.

        У уторак, 24 о. м. пре подне, десио се један немио догађај над Шапцем. Један авион, кога је пут навео преко Шапца, због дефекта на мотору пао је у центар вароши на једну кућу. У авиону су се налазили тројица авијатичара, г. г. Никола Крстић (Шапчанин) и Љубодраг Андрејевић потпоручници и Франц Облак, поднаредник. Пад је наступио услед квара управљача, који се десио када су били над Савом. Авијон је јурио у правцу Шапца и пад је био неизбежан. Авијатичари су гледали да падну на улицу Владе Јовановића пошто је било најзгодније. Међутим, свет је потрчао улицом да види авион који лети ниско, и спречио његов пад на самој улици. Тада су авијатичари предали судбини своје животе, да би избегли жртве грађана; нису се спустили на улицу, већ су пали на једну кућу, која је испражњена дан пре овог случаја.

        Сва тројица авијатичара рањени су и пренети у окружну болницу, одакле су у петак по подне пренети у београдску болницу.

        Витешко држање наших младих авијатичара, дирнуло је сваког грађанина, када ни један од њих није дао знаке бола, већ на против, неустрашивост бораца и браниоца наше простране домовине.

Радикал, 29. април 1928.

• У великој несрећи било је и мало среће. Авион је пао на кућу Михаила Јевремовића коју је, због реновирања, испразнио дан раније. Мотор авиона налазио се у кухињи, труп у соби, а реп је висио над шапјзом.
  
          Никола Крстић волео је небо колико и оно њега. До почетка Другог светског рата био је у посадама још три авиона која су пала. Умро је 1991. у Београду у 86. години.Љубодраг Андрејевић умро је 1984. у 80. години и сахрањен у Земуну.
  
          Францу Облаку лет до Шапца био је последњи, јер се од повреда није опоравио. Умро је 1929. године у Београду, где је и сахрањен. Гроб су му прекопале немачке бомбе 1941. године.

        Њ. В. Краљ Петар II, на своме научном путовању, посетио је у четвртак, 10 о.м., Шабац.

        Њ. В. Краљ је са Својом свитом стигао у Шабац, са Цера где Је обишао споменик и бојишта из 1914, око 3 часа поподне. Њ. В. Краљ је затим направио излет по Сави, на моторном чамцу. Увече је Њ. В. Краљ преноћио у Својим спаваћим колима, на жељезничкој станици.

        У петак, пре подне Њ. В. Краљ је обишао војне установе у Шапцу, а потом споменик на Мишару. Поподне Њ. В. Краљ се је одвезао у Бању Ковиљачу.

        На целом путу, и у Шапцу, народ је приредио бурне овације Своме Младом  Суверену.

Шабачки гласник, 12. октобар 1940.

        По броју кафана Шабац не заостаје за Краљевом. На 15000 Шапчана долази преко 130 кафана. То значи да сваки 115 Шапчанин држи кафану. Не може се рећи да све оне раде добро. Како која. Понајбоље раде оне са „девојкама“, а њих има доста. Остале раде добро, с обзиром на друге радње у данашње време.

        Јер Шапчани су навикли да добар део свога времена проведу у кафани. То им је остало у наслеђе од предратног благостања. А предратно материјално благостање овога места створило је од кафане појам заједничке куће. Кафана је служила за састанке, шале, коцку. Тада се често дешавало да се у кафани за карташким столом постепено гасила богатства и стварала друга. Пре рата, Шапчани су кафану, заједничку кућу, много волели. Поред вицева и коцке, у њој се често ковали и смели политички планови. Многи угледни Шапчани су у кафани дочекивали често и Божић и Ускрс, те највеће хришћанске празнике када су људи обично код својих кућа. Истина, сада није у свему тако, али ипак кафана друкчије сматра но у другим местима. Ретки су људи који после напорног дневног посла не оду у кафану: да прочитају новине, измењају мисли о пословима, о политичкој ситуацији.

        Иначе, увече се редовно не потроши много. Обично се пије кафа, јер шољица кафе у Шапцу стаје свега један динар. А уз ту кафу се понекад разговара и до поноћи. После напорног дневног посла, кафана је за овај свет једина могућност да се разговоре, измењају мисли.

        Коцка је и данас у Шапцу јако развијена. Пре неколико година, довели једног странца пријатељи да му покажу ноћни живот Шапца. Провирили су у једну кафану, а он кад је видео карте, молио је да иду у другу. Није желео да иде у кафану где се коцка. У другој се десило исто. Тако и трећа, четврта и остале. Уморан од лутања, зажмурио је најзад и улетео у једну кафану добацујући пријатељима:

• Ја вечерас не бих ни могао наћи кафану у којој се не играју карте…

        Колико је коцка развијена у Шапцу, сведочи и то што се овде чак и шах игра у паре. О билијару и осталом не треба говорити.

        Иначе, Шабац има велики број кафана које су одлично уређене. Странцима у том погледу стоји доста њих на расположењу. Али од свих једна се нарочито издваја. Не по уређењу или нарочитом конфору који посетиоцима стоји на расположењу, већ по томе какао се већина Шапчана у њој понаша. То је „Касина“ која је постала таквом због свога закупца г. Милана Бањца. Он је резервни официр, општински одборник, ловац, спортиста и члан скоро свих осталих шабачких удружења.

        У његову кафану гост улази скоро као у своју кућу. Може да седи по цео дан, да учествује у свакој игри, а да не потроши ни динара. За цео дан проведен у кафани он неће чути оно облигатно:

• Шта жели, господин?

        Често неки сврате, затраже шах, одиграју по неколико партија и оду, а не потроше ни динара. Закупац г. Бањац поздравља их као своје најбоље пријатеље, па им чак и „кибицује“. У том погледу предњаче студенти, најслабије муштерије. Они су скоро сви код г. Бањца у кафани свако пре подне и пред вече. Један Шапчанин, кад му је син матурирао, рекао је:

• Ја мом сину не дам да студира.
• Зашто?
• Зато што ће, чим се упише на права, одмах да оде у студентски дом код Бањца.

        Док су раније кафане имале посетиоце међу политичким присталицама партије којој и кафеџија припада, данас је то врло редак случај. Занатлије имају свој дом, где се већина њих састаје, остајући подуже сваку ноћ у кафани дома. Остале кафане подједнако посећују: трговци, интелектуалци и занатлије. Кафане на периферији махом раде са сељацима. Што пазаре петком, кад је пазарни дан, то им је скоро све. Зато кафеџије са периферије обично кажу:

• Ми живимо од петка до петка, од јесени до јесени. Ако јесен није добра, онда ни нама нема ништа. А кад има, сељак хоће и да потроши.

Ове кафане најтеже пролазе у зиму и пролеће.

• Сељак дође мокар, преноћи на столици, покрај пећи осуши обућу, а многи од њих не потроши ни један динар. Нема, а не можеш га убити кад нема. Њега се не тиче што и ти треба да живиш…

        Тако се у ове дане жале скоро све периферијске кафеџије…

Политика, 25. јануар 1938.

Истинит догађај из старог Шапца

у албум г. Раши Милошевићу

        Лепо наш народ каже: „док једноме не смркне, друоме не може да сване“, јер збиља, нема те несреће или зла које може да спопадне једног човека, а да се њиме други неко не користи. Ако те спопадне нека несрећна болештина и не знаш куд ћеш и шта ћеш, ту је лекар да види вајдицу. Ако те снађе неко зло од рђавих људи, ту је адвокат да се користи твојом несрећом, а већ о томе кад ти умре жена (с којом си десет година живео и која се била сва погрбила и сасушила радећи и бринући за твоју кућу), а ти узмеш после годину дана младу и лепу девојку – о томе и да не говорим. Њој јадној, твојој покојној, смркло је, а теби и твојој млади – нарочито њој – свануло је. Једном речи, свако зло има своје добро, ако не за оног кога је зло снашло, а оно за његовог ближњег, што је готово све једно за поштена човека, који се држи Божије заповести: „Љуби свог ближњег као себе сама.“

        Да седнем и ово напишем, наводи ме једна прича, коју ми је испричао мој спољни сарадник г. Пл., писац чланака „Хаос у Монополској Управи“. Прича, која није само прича, него опис једног истинитог догађаја, који се одиграо некада у Шапцу, а који веома лепо илуструје горе цитирану народну изреку: да ником не може сванути док се другом неком не смркне.

        Ево шта ми је испричао мој сарадник:

        Неки Дима Љочић, бивши шпекулант из Шапца, а потом продавац земичака, водио је парницу са Куртовићима за једно повеће имање, за које је ваздан тврдио да је његова својина.

         Не лези враже, он ту парницу изгуби. Он је сиромах понови, али опет изгуби.

        Једнога дана, оставши без иједне паре у џепу, са женом, двоје мушке деце и једном девојчицом, позајми од једног свог пријатеља пет талира.

        Са тим новце оде у цркву, нађе црквењака пок. Мићу Ђенића, па му га преда са налогом: да великим звоном огласи смрт једне женске.

        Црквењак, као и сваки други црквењак, сакупи мангупарију и распали у сва звона.

        Цео се Шабац узбуни, а нико не зна ко је то умро.

         У томе времену био је у Шапцу прота пок. Јова Новаковић. Он је становао одмах до саме цркве, где је сада општинска судница. Чувши и он звона, позове Мићу црквењака и запита га:

• Бога ти, мићо, ко је то умро?
• Не знам, одговори Мића.
• Па како не знаш, Бог ти судио, кад знаш да умрлог треба завести у књигу умрлица.

        Црквењак слеже раменима па одговори:

• Ама дође онај Дима Љочић, даде ми пет талира и каза да огласим једну женску, а ја се не сетих да га даље питам.
• Трчи, Бог те убио, вели прота, па га питај која је то женска умрла.

        Мића отрча Дими и запита га за име јадне умрле жене.

• Па ко може да умре други, него правда, вели љутито Љочић. – Јест, правда је умрла и њу данас сахрањујем.

        Сиромах Мића врати се као без душе и каза проти шта је у ствари, а прота о томе одмах извести окружног начелника.

        Тада је у Шапцу био окр. начелник пок. Мића Аћимовић, старац пок. Косте Павловића званог – Костаћ паша.

        Он одмах пошаље два пандура да дотерају Диму.

        И истина, саслушавањем се утврди да је заиста Дима Љочић платио пет талира да се огласи и сарани правду.

        Како је Дима тим својим поступком направио иступ, кажњив по закону, то га начелник осуди на 25 батина с тим да сам изнесе мацке на шабачку пијацу.

        И тако јадан Дима Љочић доби 25 батина на сред пијаце за то, што је платио велика звона, да њима огласи и сарани правду.

        Тај Дима Љочић, што је на такав демонстративан начин огласио и саранио „правду“, отац је г-ђе д-р Драге Љочић, таст г. Раше Милошевића, навела ме је на резоновање о томе, како никоме не може да сване док се некоме не сркне. Сиромаху Дими сркло се зато што је једног момента нестало правде у Србији, те је услед тога изгубио и имање и добио батине, а његовом зету г. Раши Милошевићу свануло је у једном истом таквом моменту када је у Србији нестало правде, те је стекао и леп положај, и с њим и лепо имање.

        Стари Дима земичкар резоновао је: кад у овој земљи ја и поред суда и закона изгубих своје имање, те сад морам да продајем земичке да бих изранио себе и децу, а то све зато што у овој земљи нема више правде, онда бар да обзнаним то целом свету, те да људи знају да је правде нестало, те да се према томе управљају – и сиромах Дима уради тако али му тада смрче, јер му оцепише 25 батина на сред шабачке пијаце.

        Зет тога Диме, г. Раша Милошевић, коме је услед мрака, који је пао на очи његовом тасту на шабачкој пијаци, свануло у памети, овако је пак резоновао: Док сам био млад и луд, ја нисам умео да се користим несрећом мога таста. Он је, сиромах, огласио свету да је правда умрла, па му оцепише за то 25 врућих, а ја, будала, запео да васкрсавам покојницу, те одох у казамат и, у мал̓ , и колац не умастих на Карабурми. Шта ће ми то? Сваки човек треба да се користи искуством другога, јер док једном не сркне, другоме не може да сване. Мој таст, место да је ћутао кад је видео да у овој земљи нема правде, па да је потражио пута и начина да се том околношћу и сам користи, потегао па дао пет талира да се удара у сва звона како је правда умрла и – зато му оцепише 25 батина. Е па лепо. Ја видим да и сада правде нема и због тога ја изгубих и младост и остадох го ко пиштољ. Али ја нећу да то оглашавам звонима, него ћу лепо да ћутим и да гледам да ту околност да у земљи нема правде, искористим за свој рачун, па да после, под старост, не продајем земичке…

        И г. Раша Милошевић, зет јадног Диме Љочића тако је и урадио. Баталио је своје младићке идеале, савио грбачу и пред „тиранима“ и пред „реакционарима“, па се лепо догурао до највеће касе у краљевини Србији и сад ту пали и жари до миле воље. Што је његово то је само његово, а што је монополско то је и монополско и његово. Цео свет виче на неправду која се врши по земљи:  цео свет оглашава да је правда умрла, само г. Раша, зет на шабачкој пијаци ишибаног Диме ћути, глади браду, и користећи се тиме што правде нема, одваја из монополске касе беле паре за црне дане, да не би продавао земичке као јадни Дима Љочић

Правда, 10. јун 1910.

        Његово Величанство Краљ, примио је данас у 11 часова пре подне, депутацију града Шапца, која је донела сватосвски дар Њиховим Величанствима. Депутацију предводи г. Анта Љотић, преседник општине шабачке, а у депутацију су г.г. Љуба Станојевић, адвокат, Милош Радојковић, трговац, Пера Х. Поповић, апотекар, и Данило Ђорђевић, трговац-

        Као што смо већ својим читаоцима јавили, сватовски дар Шапчана је сребрна вазна. Вазна је врло лепе и елегантне израде и замисли:висока је 75.80 сантиметара, а лежи на кадифеном постољу; горњи део вазне држи на својим крилима двоглави орао, који носи у кљуновима по миртову златну гранчицу. На горњем делу вазне, на дршкама, с једне и с друге стране, седе виле, од којих једна држи у левој руци гусле а у другој златну миртову гранчицу; друга вила држи у десној руци књигу, а у левој такође миртову гранчицу. Једна од ових вила представља песништво друга Историју.

        Испод спуштених миртових гранчица налази се рељефна слика Њихових Величанстава у венчаном оделу, а ову слику окружује леп златан венац од миртових и растових гранчица. Изнад главе Њих. Вел. налази се круна. На другој страни горњег дела налази се рељефна слика Милоша Великог и Војводе Луњевице, која представља руковање. А поред њихових ногу стоје зобнице с талирима, на које војвода Луњевица руком показује. Ова рељефна слика окружена је врло лепим златним ловоровим венцем.

        Доњи део вазне има тип елипсиног стуба, на ком су с једне и друге стране два позлаћена поља окружена рамом у облику елипсе, а рам је од лепих арабески у рељефу. На овим пољима су исписани стихови Д. Брзака:

Из питоме Мачве бурни шуме гласи:

Живео нам Краљу, и Краљице мила,

Нека круну вашу вечна љубав краси

Да Србија буде што је некад била!

На другом пољу ови су стихови:

Кад се љута битка била

 
Један другом бесте друг

Сад вас судба ородила

 
То вам Српство враћа дуг.

        Испод рељефне слике Њих. Величанстава налази се на доњем делу вазне рељефна група народа округа подринског, која представља поздрав Њиховим Величанствима. – С друге стране доњег дела налази се рељефна слика улице Господара Јевр. и улице Краљице Драге у Шапцу.

        Испод овога, около целе вазне, стоји натпис старословенским словима: Грађани града Шапца Њиховим Величанствима Краљу Александру I. и Краљици Драги. 29. јула 1900. г.

        Ову вазну израдио је по замисли Пере Х. Поповића, апотекара у Шапцу, г. Јозеф Абел, златар у Бечу.“

Мали журнал, 15. април 1901.

        Овогодишњи тродневни панађур у Шапцу био је посећенији него и једне од ранијих година. Првога дана, на Малу Госпојину, пре подне продавала се стока, а поподне слегло се на вашар врло много народа. Никад до сада није дотерано толико стоке на панађур, нити је било толико света на вашару. И то је један од доказа да Шабац постаје све више економски центар за цео крај с ову и ону страну Саве и Дрине.

        Према вођеним општинским статистикама, на вашариште је дотерано 5045 комада крупне и 1896 комада ситне стоке. По процени, сва стока дотерана на вашариште вредела је укупно 10,854.300 динара. Од тога је продато на вашару 1.561 комад крупне стоке преко годину дана старости; 279 комада крупне стоке испод годину дана старости; 371 комад свиња преко годину дана старости; 342 комада назимади оваца и коза; и 348 комада прасића, јарића и јагањаца. Сва продата стока укупно је вредела 3,753.200 динара. Наравно ова цена је просечна и приближно тачна, јер се није могло тачно да бележи, пошто се шта продаје, већ је узета за поједину врсту стоке најнижа и највиша цена, па је нађена средња вредност. Коњи су, например продавани од 1.500 динара комад па до 5.000 динара.

        Занимљиво је подвући да се на вашару трошило као никада раније. Према општинској статистици, на вашару је заклано и поједено 302 прасета, јагањаца и оваца. Шабачке кафеџије са шатрама на вашаришту не могу да се пожале на овогодишњи вашар. Они су нарочито добро прошли. Још првога дана нестало је пива у целом Шапцу, па су овдашње кафеџије морали да шаљу камионе у друге градове по пиво. И остало пиће добро се трошило.

Подрински одјек, 6. октобар 1940.

Шабац, 3. новембра

        Јутрос око 8 часова појавио се на хоризонту један војни авион типа Потез, који је ускоро почео да крстари над Шапцем, и то са мотором који је с времана на време потпуно обустављан. Многи грађани уплашили су се од авијона који је летео изнад самих кућа бојећи се да се не догоди каква тежа несрећа. Сећање на авион који је због претеране смелости пилота доживео катастрофу у пролеће ове године још увек је у живој успомени грађана и отуда овај старх при данашњој појави војног авијона. Око 9.30 авијон се спустио на касарнско поље, о чему је одмх извештен командант војног округа пуковник г. Тодоровић. Председник аеро-клуба известио је команданта места о смелим акробацијама које су вршене, као и томе да је пилот поднаредник у врло напитом стању, а исто тако и његов пратиоц наредник метеоролог.

        Нешто касније грађани су их сусрели кроз варош где се проводе под утицајем пића. Помоћник команданта, потпуковник г. Антић са дежурним официром војног округа ставио је авијон под стражу, а пилота и пратиоца упутио у команду места, где им је, како сам обавештен, саопштено да се не смеју дизати док се потпуно не истрезне, тојест до сутра ујутру.

        Међутим, око 11 часова авијон је поново био над Шапцем и наставио своје смртоносне акробације. Паника код грађана који су знали да су путници авијона у напитом стању, сада је кулминирала. Поновно појављивање авијона на врло малом растојању од кровова бацала је многе грађане у необичан страх. Многи су почели да беже. Ситуација је била слична оној када су за време рата непријатељски аероплани кружили изнад Шапца. Авијон је често пута јурио највећом брзином поврх самих кућа и спуштао се међу њих, а некада је изненада заустављао гас тако да се веровало да је катастрофа неминовна.

        Како се авијон дигао кад је био под стражом, за то су се сви интересовали. Изгледа да је пилот некако обмануо подофицира који је био на стражи, затраживши од њега да му дозволи да само испроба мотор и да се увери да ли му елиса правилно функционише. Поднаредник са страже то му је дозволио и том приликом пилот Гаврановић искористио ситуацију, дадне гас мотору и нагло одлети у ваздух, а тада настави своје изазивачке вратоломије, док је свог пратиоца наредника оставио доле.

        Грађани су оштро протествовали против оваквог поступања са стране пилота. Неки су долазили код вашег сарадника и тражили интервенцију јавности. Неки одважнији и преплашени решевали су се да пуцају на авијон. Веома је непријатно било нарочито када је авијон са притајеним мотором летео изнад самих кровова.

Политика, 4. новембар 1928.

        У Шабачком гласнику навео сам да је Шабац имао, више бара, барског земљишта. Навео сам да је од 1807-1809 год, регулацијом Камичка западни део Шапца ослободио воде тада на гласу шапчанин Јован Манојловић. Али преко свега тога остало је у Шапцу још бара. Остала је велика Бенска бара, једнолика, преко зиме и с пролећа под водом преко лета у ритовима, пуна комараца и других гадости. Кад је 1904 и 1905 извршена регулација Шапца на Бенској ћуприји, бара је пресечена на два дела, на бару око парка и на бару испод Карађорђеве улице.

        Обе су баре дошле неким чудним случајем у средину вароши, скоро су обе подједнаке, а обе нису у целости ни општинске ни приватне. Скоро у подједнакој мери су приватне и општинске. Ово је врло важан факат с којим се мора рачунати при насипању, пошто општина не сме насипати само своје баре а приватне остављати него све заједно. Да се наспе бара око парка треба 116000 m³ а да се наспе она испод Карађорђеве улице 215000 m³, свега 331000 m³. Овим насипањем добило би се око парка 41760 m², а испод Карађорђеве ул. 110719 m², укупно 184269 m². Од овога је општинско 93219m² а приватних 91050 m². Од ових општинских добило би се чистих 51459 m², а остатак отишао би у улице, паркове и скверове.

        Настаје питање којим би начином могли насути баре. До данас могла би се јавити ова 2 начина. Насути их багерованим савским шљунком или чистом земљом довученом са стране. Шљунка има у Сави доста, треба га багерима извадити, до обале довући и на њу избацити. Код овог начина имају 2 тешкоће. Багери не могу радити стално и на једном месту, они би избацивали шљунак растурено и не онако као на ниској десној страни. Избагеровани шљунак, чим се изнесе из воде и постоји на земљи цементира се и после се мора разбијати. Ова органска мана и растурање по великој дужини чини да се мора бегати послугом шљунком. Кад се обрачуна пошто би се избагеровао, пренео и у бару сасуо 1m³ шљунка, налазимо да треба 14 дин.

        Други начин засипања бара био би довученом земљом са стране. За овај циљ негде на Бећином брду, око Летњиковца треба купити 8 ха земље. Кота Шапца је 78:50 а Бећиног брда 85 m. па кад се та разлика у висини скине и свуче у баре, даће нам толико земље да би нам испунио обе баре. Од Бећиног брда до бара поставиле би се шине и вагонетима земља би се свлачила. Када би се добили вагонети и шине и наместили, када би се откупило и земљиште и узели радници за копање 1m³ у баре изручене земље стајао би 12 дин. Отуда је овај начин за препоруку и треба га усвојити.

        Истина је да би приватни морали платити сваки свој насути део. И кад би се то извело и наплатило, кад би се отворили паркови, скверови и улице, па и то попунило и калдрмисало, општинско и приватно чисто земљиште добило би високе цене. Општина данас нема никаквог прихода од тога земљишта, а кад би га после извршеног насипања продала по 25 дин. од 1 m² добила би 1,300.000 динара, добила би више од половине издатог новца на насипање свог дела.

        Стати не би требало. Баре су ругло Шапца, легло зараза, срамота пред путницима и странцима. Треба их склањати. Ко их буде уклонио, даће Шапцу тип модерног града.

Истина, 5. април 1931.

• Аутор је Љубомир Павловић (1865-1936), покретач многих културних и друштвених дешавања у Шапцу, директор гимназије од 1919. до 1924. године, председник шабачке општине од 1929. до 1931. године, сарадник Јована Цвијића.
  
  
• Засипање бара у Шапцу започело је тридесет година касније.