Шабац

У светлости једне двадесетпетогодишњице

(1909-1934)

„Прогрес и цивилизацију раде гладни људи, а уживају их сити“

(Б. Кнежевић, „Мисли“)

Г. Мих. Николић „Зеленко“

        Сутра увече, како је то већ објављено, одржаће се у дворани Париза свечана представа поводом прославе двадесетпетогодишњице дилетантско-позоришног рада г. Мих. Николића – „Зеленка“. Тога Вечера, као и увек, када се дигне завеса и укажу „дражи преко рампе“, спонтано и одушевљено поздравиће наша позоришна публика, она нередовна као и она редовна, свога љубимца, који ју је кроз двадесетпет година свог пожртвованог рада умео да одушеви и засмеје до суза, истински и од срца. Његова улога увек је на позорници била одлично простудирана, везана са сваком гримасом и покретом.

        Не само наш град Шабац, него и Лозница, Богатић, Обреновац, Ваљево, Бања Ковиљача и друга околна места, пљескали су њему на отвореној сцени, а после спуштања завесе, пљескајући још громкије, поново га извлачили на сцену, да га још једном поздраве. То су за њега, „небригића“ и боема, који се зими грије уз кафанску пећ, били најлепши и најдражи часови. Они су значили одавање хвале и љубави према човеку за кога „даске што значе живот“ одиста и то и значе и за кога храм богиње Талије претпоставља још нешто више него светилиште…

        Свет је угледао пре четрдесети три године у једом малом селу, Доњој Буковици, у срезу азбуковачком. После завршене основне школе  учи терзијски занат у Шапцу. Још тада, тако рано, код њега се јавља нешто више и лепше од оне игле коју је имао у рукама. Крсмановићеви глумци га вијају кроз салу пуну публике, ћушкају га и избацују напоље. Он провирује кроз кључаоницу, заноси се, и сутрадан, у ставу малог глумца, хвали се пред друговима, прљавим шегртима, како је гледао позориште.

        Тако је он маштао и сањарио све до 1909 године када се, као калфа, члан радничке уметничке групе „Абрашевић“, први пут, појавио на даскама, док му је светлост са рампе падала на зажарено лице. Било је то у једном једночину „Калфа Сава и шегрт Ђока“, пре равно двадесетпет година. Почетак скроман, као што то увек бива, али светао и јасан. Пут је био прокрчен и жеља малог шегртчета, па после калфе, полако се остварљивала.

        Он је на радничкој позорници све до почетка рата. Тада долази ропство и интернирање у Цеглед, у Мађарску. Ту, у лагеру, 1915 године, с времена на време, под вођством једног учитеља, играју се комади из народног живота. „Зеленко“ је (ја овде употребљавам његов надимак по коме је он познат и сваком детету) био носилац главних рола, заједно са глумцем Мишом Милошевићем. (Поред  многих других позоришних комада играли су и „Зулејку“, „Босанску робињу“).

        После рата ступа „Зеленко“ у „Туцаковићево позориште“ у Шапцу, чији је редитељ, у оно доба био Душан Животић, одличан његов друг и пријатељ (који је 7 фебруара ове године прославио такођер двадесетпетогодишњицу уметничког рада, у Београду). Ту с њим играли, од познатих, Миша Паунковић, Лаза Тодоровић, Маринко Ђорђевић, чика Паја Станојевић – „Чамџија“ и други. Када је 1922 године отишло Туцаковићево позориште из Шапца у Смедерево, „Зеленко“ остаје у Шапцу да и даље проводи безбрижне и бесане ноћи у Камењаку. Тада су поново одобрена радничка позоришта и он се опет, са старим друговима, пење на радничке позоришне даске.

        1925 године налази се у позоришту „Заједница“ Душана Кујунџића „Чиче“ (сада члана Народног позоришта Моравске бановине). Ту је, поред „Чиче“, играо све главније улоге: Хаџи Тому у „коштани“; Ариф-агу у „Зулумћару; Перу „Раца“ у „Шокици“ (ово му је била једна љубавна улога, пала „силом прилика“); Жику писара у „Сумњивом лицу“; Пинторовић-бега у „Хасанагиници“; народног посланика у истоименом комаду итд.

        Од 1926-1928 године опет је на радничкој позорници групе „Абрашевић“, од 1928-1932 године у Дилетантској секцији Шабачког певачког друштва „Занатлија“, а од 1932 до сада, где га је и затекло ово славље, налази се у Дилетантској секцији Шабачког певачког друштва.

        1932 година је иначе, кад је са једном већом групом дилетаната прешао у Шабачко певачко друштво, била најплоднија у његовом раду. Тада је, за време позоришне сезоне 1932-1933 године, у времену од једанаест месеци, под вођством вредног тадашњег претседника г. Душана Коњевића, приказано шездесетчетири представе. То је нешто више него успех, то је била година рада и самопрегалачког   са осталима по околним местима и играо у сваком комаду. Он је, са г-ђом Љубицом Цвијановић и г. Божом Матићем, сачињавао нераздвојни трио, који је био „глумачки мотор“, који је увек функционисао.

        Ова сутрашња представа има још један значај. Први је, горе наведени, „Зеленково“ славље. Други је значај у избору комада који се игра („Сумњиво лице“) и писца, Бранислава Нушића, који две недеље после ове представе улази у седамдесетпрву годину живота. И то, овом приликом, вреди истаћи и забележити.

        Треба се надати да ће сутра у вече доћи сви бивши и садашњи „Зеленкови“ сарадници на ширењу позоришне уметности у нашем граду, чланови бивше позоришне групе „Абрашевић“, чланови певачке и дилетантске секције друштва „Занатлије“ и Шабачког певачког друштва, затим многобројни наши Шапчани, пријатељи и поштоваоци слављеникови, који воле човека који је одрастао и развио се у њиховој средини, да му тада, на дан његовог славља, одају хвалу и признање за његов напоран и пожртвован двадесетопетогодишњи дилетантско-позоришни труд. То ће за њега бити највећа плата коју је икада у животу примио.

Подрински весник, 6. октобар 1934.

        Шабачки лист „Босна“ – гласник потлаченог српства, објавио је 11. јануара 1891. године вест да је умро др Лаза К. Лазаревић.

„Др. Лаза К. Лазаревић“

        Покојник се родио у Шапцу 1851. године, где је свршио гимназију. У Београду ступио је на великој школи у правни факултет, од куд је о државном трошку послат у Берлин, где је свршио медицину. Као свршени лекар настанио се у Београду ступивши доцније у државну службу.

        Др. Лаза Лазаревић био је искусан, научен и (нечитко) лекар а у књижевности српски приповедач првога реда. Српско друштво, српска књига и медицина оплакују у њему велики губитак.

Босна, 11. јануар 1891.

        Лист „Босна“ излазио је од 1889. до 1892. године, једанпут недељно. Власник и уредник био је Коста Јездимировић.

        На месту које се данас налази између зграда окружног суда и Начелства среза поцерског, находи се Конак Господара Јеврема Обреновића који је, после 1903 године, порушен без праве потребе, „уместо да нам као музеј чува старине и указује на прави расадник наше нове образованости“.

        На челној страни Дома Господара Јеврема Обреновића – који је народ звао Конак Господара Јеврема – узидана је 20 маја 1890 спомен-плоча или како се тада звала мермерна споменица, приликом прославе стогодишњице рођења Господара Јеврема.

        У унутрашњости конака, изнад собе у којој се родио Милош, син Јеврема Обреновића, а отац Краља Милана, била је узидана мања мермерна плоча на којој је стајала ова индикација.

        Ту скоро, када су се почели копати ровови и тражити склоништа, пронађене су у згради О. суда, тамо где се налази полицијски затвор, у једном забаченом углу, обе спомен-плоче.

        На већој, „мермерној споменици“, пише:

Господару

Јеврему Т. Обреновићу

1790-1856

20 маја 1890

У Шабцу Благодарна општина Шабачка.

На мањој спомен-плочи стоји овај натпис:

У овој соби рођен је

Милош Јевр. Обреновић

13 новембра 1829

        Спомен плоче су израђене од белог мрамора, а опточене гранитом црвенкасте боје. Димензије, већа 1 Х 0,61; мање: 0,73Х 0,50 м.

        Краљ. банска управа дринске бановине, одлуком VII број 20478 од 19 јуна, уступила је ове спомен-плоче Музеју Шабачке народне књижнице и читаонице.

        Тако су ове спомен-плоче, једини остаци чувеног Дома Господара Јеврема Обреновића, дошле у Музеј Читаонице, где ће се чувати у нарочитом оделењу: лапидаријуму.

        Музеј Шабачке читаонице обогаћен је овим важним приновама које поред надгробних споменика обор-кнеза Ранка Лазаревића и војводе Цинцара Марка, представљају и значе велику археолошку вредност за славну епоху наше историје, велике народне покрете I и II устанка.

Шабачки гласник, 20. јул 1940.

        Потребом великих оправака, које се сада врше код Шабачке цркве, у прошли четвртак отворена је и гробница у којој су сахрањени бив. епископи, а која се налази код северних врата, баш према туторском столу. И ако је протекло неколико деценија од како су у истој епископи били сахрањени, ипак су костури и лешеви лепо очувани. Једни су у седећем ставу, они раније сахрањени, јер је онда такав обичај био, а други у лежећем. На једном од ових последњих лепо је очувана камилавка, митра, одежда, чак и снажни бркови и брада. Благодарећи љубазности Њ. П. Епископа, господина Михаила, сазнали смо да су међу сахрањеним епископима у овој гробници: Герасим, који је био Шабачки епископ од 1832-1839 године. Родом је био из Видина. Као јеромонах Студенице, Герасим је у првом устанку пред опасношћу турске навале тело Светога Краља пренео у манастир Фенек, у Срему. У другом устанку покојни Герасим учествовао је у боју на Љубићу и био десна рука добошару Мелентију. Затим, у овој гробници је сахрањен и епископ Мелентије, родом из Вранеша код Чачка. Он је у Шапцу био владика свега 18 месеци. У истој гробници је свакако и епископ Сава.

        Њ.П. Епископ Шабачки г. Михаил отслужио је помен пок. архијерејима, прекадио и прелио мошти, па су мајстори продужили послове на затварању гробнице и оправци цркве.

Подринске новине, 13. септембар 1931.

        Отпочела је хајка на псе: стрводер лепо иде по вароши и хвата керове. Деси му се истина, да нечије куче ухвати два три дана узастопце, не што се за куче није платила општинска такса, но баш зато, што је куче исувише мирно па му дечурлија скидају и ланац око врата и маркицу, те јадни газда мора да плати по двапут за марку а и по двапут стрводеру.

        Ово се вели дешава у циганмали и тамо данас нема ни једног кучета у стрводерским колима.

        Ко ће још контролисати шта ради стрводер, кад је главно да у циганмали несме куче ни длака заболети, а у вароши нека кесе дреше.

Шабачки гласник, 19. и 20. март 1932.

        Као што је познато нашим читаоцима г. Аца Кнежевић индустријалац прошле године сазидао је двоспратни хотел на Мачванској пијаци, а на оном месту где су пре били Девет дирека или право звана Кнез Станкова кафана.

        Нови хотел кога је назвао „Југославија“ име које је потпуно заметнуло старо име Кнез Станкова кафана симбол је новог времена као  што је онда била и Кнез Станкова кафана симбол онда новога времена. – Ослобођена од турака, а сада Југославија након 100 година уједињења јужних словена.

        Хотел је заиста првокласан – потпуно модеран са лепом пространом кафаном, трпезаријом и салом за састанке; греје се парним грејањем, има свој сопствени водовод, купатило и 22 собе од којих су све намештене са целокупним комфором.

        Хотел је намењен трговачком свету.

        Овај нови хотел „Југославија“ отвориће се свечано у недељу 15. о. м. и при овом отварању нама дужност налаже да г. Ацу Кнежевића, као правог Шапчанина искрено поздравимо и честитамо, што је свом Шапцу дао један овакав хотел и ону празнину попунио, која се у Шапцу за један модеран хотел и осећала; и исти ће му и код покољења служити на част.

Шабачки гласник, 14 и 15 фебруар 1931.

        Онај чир у полицијској улици кафана звана Крива врба, затвориће се као кафана, а иста ће се реновирати и отворити један дућан и станови.

        Ова је одлука одбора општине шабачке за похвалу, јер се овим укида једна ноћна кафана.

 Шабачки гласник, 27. април 1924.

        Напомена: Крива врба била је јавна кућа, а Полицијска улица данас је улица Стојана Новаковића

Готов је мост којим ће Шабац

бити везан са Београдом

        Последњих година живо се ради на поправљању комуникационих веза за Шабац са околином. У низу тих радова постављен је нови и мост на реци Думачи, која се улива у Саву на четири километра од Шапца. Пут који спаја Шабац са Београдом прелазио је преко реке Думаче, на којој је био један дрвени мост, несигуран и склон паду за време великих киша, нарочито у пролеће, вода из реке преливала је мост и пут са Шапцем био је прекинут. Река Думача често је рушила тај мост, па је много пута поправљан и грађен нови мост.

        Најзад је и то питање правилно решено. Ових дана довршава се нови мост са подигнутим путем са обе стране. Тако ће главна и једина сувоземна веза Шапца са Београдом бити способна за саобраћај у свако доба године.

Политика, 5. септембар 1938.

У место воштанице Незнаном јунаку

са Думаче 

        Маја ове године ископане су кости нашег незнаног јунака, који је храбро пао 1914 или 1915 год. Он је један од оних 20 000 храбро палих бораца само на ратишту славног Подриња. Каже се да нема никаквих личних података о њему. Незнан је и то је све. Не, он је и сувише познат. Сви ми знамо њега и његове другове. Он је био познат чак и непријат. моритонима, који су са Саве сипали ураганску ватру баш на овог и остале познате борце, који су бранили свој напаћени град. И ако се незна његово име и презиме, ипак он има једно лепо име. Име које се даје само храбрим борцима кад падну под борбом и у борби. Није се могло наћи лепше име него незнани јунак. Такво име могу да понесу само међу храбрима најхрабрији. Такво име приличи само браниоцима нашег Вердена. Њихова храброст задивила је све, а запрепастила је К. фон Хацендорфа и Поћорека. На прагу је већ четврт века до почетка до сада најстрашнијег рата. И није чудо што се још и сада налазе кости незнаних јунака. И после 100 година њих ће потомство налазити.

        Овај наш Подрински незнани јунак, по други пут сахрањен 22 маја уз све почасти које војска и грађанство одаје храбрим ратницима. Његове кости смештене су међу његове ратне другове, са којима је увек био заједно, па и у данима најжешће борбе. Са њима је пао бранећи Краља и Домовину, па је ред да са њима заједно и почива у земљи која је толиком крвљу натопљена. Борци који су са песмом ишли у борбу а без страха у смрт, заслужују да буду поштовани. Ето омладини примера, како се несебично служи Отаџбина. Ето ђацима материјала за разне теме.

        Слава незнаним јунацима!

Шабачки гласник, 2. јун 1938.

        Општина Шабачка има у улици Стојана Новаковића један плац, који се у Шапцу зове „Општински чардаци“ с тога што су на њему некад постојали Чардаци у којима је била Кошевска храна. То је некад било, сада је на њему неколико зграда: једна шупа, штала, радионица и Дом за изнемогле сиротне старце и старице. У шупама су смештене разне општински алати и ствари, као и ствари примљене на име репарације. Оне, које нису могле стати налазе се у авлији.

        Да не би ове пропале, општина прави још једну зграду; али баш ћемо једну да проговоримо. Све што се ради у овом плацу ради се без икаквог плана.

        Зашто се од зграде, која је с лица и служи за спрем, не преправи зграда са 3 велике собе за спавање служитеља, но сваки спава код своје куће и на случај несретног случаја немогу се скупити. Простора има довољно и врло мала преправка треба па би се имао стан. Зашто се у плацу испод бунара, ка кући Милорада фијакеристе не подигне једна зграда велика око 20 метара, а широка око 8 метара, а висока 6 метара а може се продужити и на лице сокака, у којој би се могли сместити сви алати, све справе, и све остале општинске ствари. Ова зграда неби требала, да јефтиније кошта, да буде од тврдог материјала, но може од мешовитог. На овај начин општина би имала све у свом реду: и служитеље на лицу места и ствари и остало све у једној згради.

        Општински одбор требао би да дође и види чардаке и видио би највећи неред и разбацане ствари које куда.

Шабачки гласник, 19. април 1925.

        Г. Паја К. Куртовић, апотекар извештава грађанство, да дозвољава да се могу у цркви на доњошорском гробљу задужбини поч. Мих. Куртовића вршити опела и парастоси, и то бесплатно, једино што се има да плати осветлење у полелејима, које може највише да кошта до 20 динара.

Шабачки гласник, 17. септембар 1938.

Како изгледа једна представа пластичног филма

Филмски глумци који са платна силазе међу биоскопску публику

Нови утисци у биоскопској дворани

        У нашим биоскопима даваће се још ове јесени први аудиоскоп или пластични филм, који је израдио „Метро Голдвин“. Један такав филм, први те врсте, стигао је (у) заступништво „Метро-Голдвина“ у Загребу, и оно га је приказало најужем кругу у свом атељеу.

        Пре него што смо ушли у дворану, добили смо картонске наочари, са зеленим и црвеним окнима од целолуида. Секретар нам је објаснио на брзу руку, да филм постаје пластичан само ако се гледа кроз те наочари.

• С наочарима видећете слике у три димензије. Имаћете утисак као да се људи крећу по дворани. Не треба да се уплашите!

– Чега би се имали плашити?

• Замислите да неко пружи руку и хоће да вас стегне за гушу. Тешко ћете издржати да се бар не тргнете… Уосталом видећете.
  
  

„Сад ставите наочари“

        Филм је почео да се одвија као и сваки други. Лав „Метро-Голдвина“ отворио је два три пута чељусти. Али је остао на свом месту. Секретар нам је објаснио да лав није пластично снимљен.

        Затим се појавио један господин и на дуго и широко објашњавао нам на платну како треба да посматрамо филм: „Црвено стакло држите на десном оку“. У помоћ му је дошла и једна девојка, која је са затвореним оком покушала да провуче један штапић кроз прстен.

        Млада девојка кретала се на платну само у две димензије. „Сви наши напори да је видимо у трећој остали су узалудни. Мислили смо да је грешка у наочарима. Међутим девојка је нажалост припадала старом филму.

        Онда је дошло објашњење техничке природе:

        Трака је снимљена на принципу два објектива, Дакле: принцип човечијих очију. Наочари уједињују слике и добија се утисак треће димензије“.

        Најзад појавио се натпис: „Сад ставите наочари!“

Две главе, две руке, две ноге – све двоструко

        На место јасне слике на платну се појавила слика какву обично добијају слаби фотографски аматери, кад помакну апарат: две главе, две руке, две ноге – све двоструко. Управо онако како пијаница види предмете.

        Слике трепере и хтели не хтели морате ставити наочари. Чим смо метнули наочари слике се уједињују и добија се утисак пластичности. Изгледа нам као да су слике осветљене и као да се све збива око нас.

        Један аутомобил јури баш испред нас преко моста. Нама се чини да смо иза саме каросерије и да нас засипа прашином. Срећа је што јури у противном правцу. Затим се појављује једна девојка на љуљашци. Љуљашка као да је окачена у сали. Дође вам воља да је зауставите. Али кад сте већ посегли руком она се удаљује.

Шале пијаног човека с публиком

         Дотле иде све у реду. Међутим, одједном излази на платно једна пијаница. Љуља се с лева на десно. На столу пред њим налази се боца са сифоном. Он испија један шприцер. Онда одједном окреће сифон на гледаоце и почиње да нас прска.

        За трен ока били смо сви на ногама.

        Пијаница се искида од смеха. Изгледа да је знао за овај ефекат. Смејемо се и ми. Нисмо ништа друго ни могли. Али пазимо сад на њега. Чим пружи руку за чашу, а ми поскидамо наочари. И не може нам ништа.

        Трик је пронађен и сад смо већ сигурни.

        Секретар нам каже:

        Јесам ли вам рекао? Ја сам гледао филм већ неколико пута. Ипак кад год окрене сифон, ја се тргнем.

Пред пушчаном цеви

        Са пијаницом је било и којекако. Јер утисак је да нас је попрскао содом. Уосталом то се врло често деси и без пластичног филма. Онако у природи кад је друштво весело.

        Тежа је ствар била са једним разбојником. Место сифона имао је пушку. Чим смо се срели, он је почео да се цери, гледајући нас пажљиво да му не умакнемо, онда је полако дигао пушку и наслонио нам је право на груди.

        Столице у дворани почеле су да шкрипе. Сви смо се затурили назад. Али пушка се непрестано продужавала. Онда је настало једно увијање ђа лево ђа десно. Но ни то није помогло. Побећи се није могло…

        У таквој ситуацији предали смо се судбини. Чекали смо кад ће да окине па да се срушимо. Међутим, он нас је циљао неколико секунди, па пошто је видео наше стање, дигао је пушку у вис. Били смо спасени.

        Најзад је отишао. Али ми то нисмо видели, пошто нико више није имао наочари на носу. Чак ни секретар. Он је већ раније био скинуо и није преживљавао последње часове. Човек се бранио скидањем наочари. То смо и ми даље практиковали. Чим наиђе мало шкакљивија ситуација, а ми наочари доле.

        Међутим се деси да нас изненади. Тако излазе неки гимнастичари и играју се лопте. Ми лепо гледамо и занимамо се спортом. Одједном, паде једном нешто на памет и завитла лоптом по сред нас. Као муња сви смо се сагли, да нам неразбије главу. И тек после тога сетили смо се да смо могли скинути наочари. Али не може човек да се тренутно сети.

Кућа мистерија

       Филм је имао само триста метара. Али ни до краја филма нисмо навикли да се не трзамо приликом разних сцена. Ма да смо знали да нас лопта неће погодити, ни сифон поквасити, ни разбојник убити, ипак нам се чини као да ће се то догодити. Имали смо утисак да се налазимо у зачараном замку.

        Публика пластичног филма мораће да се навикне на неке ствари. На пример да се држи мирно ако неки разбојник сиђе с платна и почне да пуца у публику, ако букне пожар у дворани или ватрогасци окрену шмркове у партер. Замислите само кад неки миш са штапића чаробњака скочи усред дворане. Која ће се дама уздржати да не цикне?…

        Због тога је добро што нису измислили да се филм гледа без наочари. Бар за прво време док се свет навикне. Јер у том случају било би гужве и завлачења под столице. Овако јест да се рука умори држећи наочари, али само их скинеш и одбијеш непријатеља.

        То је први филм који је снимљен тако и пуштен у саобраћај. Он је нека врста пробе. Иначе, ма колико да је занимљив, он технички не представља нов проналазак. Добијање пластичности с наочарима двобојних стакала је позната ствар. Али у филмској производњи није употребљивана израда на тој бази.

Шабачки гласник, 26. новембар 1936.

Г. Младен Ђуричић пише у хроници „Књижевног полета“

 између осталог и ове редове:

        „Газим затравилом пијацом невидим рушевине. У мени још живи весела и моћна варош из дана мога школовања.

        … Сутон, лак и благ, нигде као ту, Живим од мелодија што струје њиме. У врху сваког шора иста слика: накривљеног шешира, пресамићен или у загрљају са другарем, подврискује браца. За њим тужи виолина. У позоришту Руцовић тумачи: ђацима „Обилића“, одраслим „Авети“. У гимназији Нинко Перић дању замењује наставнике, ноћу спрема господску децу! И тако се школује… Светле каване. Коцка се и просипа злато. Бесни трговци, на коњима ускачу у пивнице: место клозет папира служе се новчаницама… Сву ноћ сетно звони из далека; шкрипе кола. Зором закрчене улице, пуне опанчарске, абаџијске и бакалске радње… Осваја дан: Цицварићи лудују од севдаха. На дерт су ноћас узели новац од богаташа; сад га расипају по исту цену…

        Једино ако би могло да те спасе штампано слово, мој граде. У тузи да те здружи, у болу сједини; од бола мач да скује и оживи велику успомену, да их не избаци нов напор и нов скок у живот, ради живота. Као што су некад поробљеној шумадиској раји јадикове гусле ковале будућност, теби је данас потребан лист да те гане и расплаче. Биће већ времена кад ће и грмети из твоје душе.“

Шабачки гласник, 13. октобар 1929.

        На последњој својој седници општински одбор је решио да Шабац од сада буде град.

Шабачки гласник, 9. и 10. септембар 1933.

        „Нема онога ко живи у Шапцу, а да незна „Пају каламуњу“ музиканта. Није он познат као политичар, ни као књижевник, ни привредник, но зато, што они грађани, који устају рано имају да га свако јутро виде пијаног са његовим ћеманетом, како иде улицама и на сав глас пева. И тако и зими и лети. Али и њему дође крај. На први дан Ускрса, пошто је свирао и напио се, отишао је кући и како је био жедан оде на бунар да захвати воде, али сантрач мали, а глава тежи земљи и наш ти Паја преко сантрача па у бунар где је нашао и смрт.

Шабачки гласник, 30. април 1924.

        Послератно време поред многих зала, донело нам је и једно друштвено зло, које је захватило великог корена у народу. Ово зло највеће је у варошима, а веле, да га има чак и у селима.

        Мислимо на ванбрачно живеће. И заиста Шабац је пун оних који ванбрачно живе. Живи православац са мухамеданком, мухамеданац са римокатолкињом и тако даље.

        Ми тврдимо да у Шапцу има најмање 200 пари који живе ванбрачно, да не бројимо и оне из Авде Карабеговића улице, Циган мале, који су већ у томе загрдили.

        Ко је крив за ово? Криво је на првом месту послератно стање и друштвени морал, а после они који живе овим животом, и најзад сами они који овакав живот толерирају, мирно ово зло гледају очима.

        Да они предузимају мере да се ово зло спречи, сигурно би надлежне власти и поступиле и сузбијале ванбрачни живот.

        Правдање да не знају који су то што ванбрачно живе, лак је изговор.

        Ми овде стајемо и надамо се, да ће све власти и свештенство настојати да се ово зло једном искорени.

Шабачки гласник, 10. септембар 1938.