Шабац
у старој штампи
У Шапцу је отворена кујна за сиротињу
Окружни одбор за Зимску помоћ отворио је у Шапцу кујну за исхрану шабачке сиротиње у којој свакодневно добија храну 350 сиромашних грађана. Ову кујну воде чланице Црвеног крста.
Ђачку кухињу у којој ће се исхрањивати 200 сиромашних ученика шабачких школа отвара ових дана Подмладак Црвеног крста.
Сиромашним заробљеницима упутио је шабачки Црвени крст за Ускрс 400 пакета.
У корист оболелог сликара Стевана Ј. Чалића приредило је Занатлијско позориште „Јанко Веселиновић“ врло успели концерт, како би се оболелом сликару омогућило лечење у санаторијуму. У истом циљу у дворани шабачке гимназије отвориће се на сам дан Ускрса изложба сликарских радова оболелог сликара.
Ново време, 16. април 1943.
Огласи у старој шабачкој штампи
Сими Димитријевићу касапину
Шабац
Ви сте Симо више пута нападали на моју кућу, и моје домаће, за шта сам вас опомињао неколико пута, но ви нећете да се оканете, а незнам шта сам вам учинио. То није лепо од једног грађанина нападати на моју кућу и домаће кад ја нисам код куће.
П.А.
* * *
ПЕТРУ САВИЋУ, кафеџији у месту.
Газда Перо! Твој син Милан остао ми је дужан од узете рибе 2 динара, које сам од тебе устмено искао. Зато те и овим путем молим да ми дуг платиш, како неби био принуђен другим путем тражити са дангубом.
ПЕТАР Ђ. ИЛИЋ
Шабачки гласник, 12. август 1884.
* * *
ТРОЈЕ ДЕЦЕ, ДВОЈЕ ЖЕНСКИ од 13-11 и једно мушко од 10 год. старости, сирочад без оца и матере, траже помоћи у добрим кућама.
Који би их ма и једно примити хтео, нека се јави
Живку Савићу
опанчару д. шор
Шабачки гласник, 15. јун 1889.
* * *
Кројачка радња у Шапцу
Карла Купке
За израду мушког одела има једног од најбољих кројача из Берлина, а ангажовала је и за женски крој две најбоље и опробане снаге из Париза и Лондона. Они ће при свом пролазу из Лондона узети слободу да посете поштов. Београђане са најновијим израђеним моделима по журналима, и са најновијим париским и лондонским мустрама, са израдом, како се може добити само у Лондону и Паризу, када се десет пута скупље плати, јер стоје са првим радницима у вези.
Мали журнал, 19. март 1896.
* * *
Шабачко Друштво
„за свадбарину, доживотну премију и посмртнину“
Јавља свима својим члановима из Ниша и околине, да г. Боривоје Карић из Ниша, није више друштвени повереник.
21 август 1900 год.
Шабац
УПРАВА
Народне новине, 3. септембар 1900.
* * *
Радионица шешира Милорада Ристића
Поцерска улица Бр. 102
Препоручује богат избор Филцаних шешира Врши преправку исти, врши преправку женских и израђује нове како из свих врста сламе тако и Филцаних велурских и.т.д.
по врло умереним ценама.
* * *
Част ми је известити поштовано грађанство града Шапца и околине да сам у Шапцу отворио
Кројачку Радњу
у Господар Јевремовој улици бр. 44
Радњу сам снабдео са најмодернијим штофовима Енглеским и Француским, а на лагеру имам и нашег домаћег штофа из Лесковачке фабрике од чисте вуне одличног за износ.
Израда и крој биће по најновијим модама и фазонима, нашта ћу обратити највећу пажњу, па ће поштована муштерија свагда бити потпуно задовољна, како са израдом; а тако и са ценама и израђеним послом свагда на време.
Миливој Мића Јовановић
кројач
Шабачки гласник 3. август 1922.
* * *
Окружна финансијска управа у Шапцу на дан 31. августа т.г. издаваће пред судницом у Мајуру под закуп државно имање звано „Алајбеговача“.
Ово је имање врло велико и уз сами је Шабац.
Привредници који га желе узети нека се за услове обрате окружној финансијској управи у Шапцу.
* * *
Мирка моја жена стара 52 године раста средњег, по народности турска циганка, лица бело-плава, очи црнка ношња циганска, на Ивањски петак отишла је од мене у госте њеним ћеркама у округ ваљевски па се од тада незна где је, што се мисли да је мене у намери напустила ради скитње.
Позивам је да се иста врати на даље продужење брачног живота иначе за њу не одговарам ни морално ни материјално.
Милан Павловић
циганин из Јазовника
* * *
Ковачки момак потребан је који зна ковати нарочито сикире
Ковачкој радњи
Преки шор бр 100
Шабачки гласник, 10. август 1922
* * *
Кафана и пивница код ДЕВЕТ ДИРЕКА
(Кнеза Станка кафана на Мачванској пијаци)
Ова кафана, која је била у старини дика и понос шабачког веселог друштва; у којој је се песма и шала а чувене севдалинске песме наших неумрлих Цицварића до зоре разлегале; у којој је брат Србин уз веселу песму, добро вино и мезетлуке, сневао о прошлости за славу Србинову, дочекала је да данас прве шабачке мераклије у њој још веселије запевају и нашале.
Ја сам се спремио за друге зимске ноћи да се одазовем њеном имену и снбдео сам је са свима нашим пићима:
СТАРИМ И НОВИМ ВИНОМ
поцерцем, неготинцем, смедеревцем, сремским и вршачким, и страним финим винима.
Добром шљивовицом и љутом ракијом, пеленовачом. клековачом, вишњовачом и малиновачом.
А нарочито обраћам пажњу на наш
ДОМАЋИ КОСТ
који ћу давати и у кафани и ван кафане.
У свако доба мезелуци, ћевапчићи, ражњићи и шкембићи.
Ко хоће да старо шабачки мераклијски проведе да га нико неузнемирава, ко хоће да добро једе и пије ево му прилике код
ЧИКА ЈАЊЕ
Шабачки гласник, 22. октобар 1922.
* * *
НОВО ОТВОРЕНА
Д Р О Г Е Р И Ј А
ПАЈЕ К. КУРТОВИЋА
ДИПЛОМИРАНОГ АПОТЕКАРА НА МАЧВАНСКОЈ ПИЈАЦИ
Снабдевена свим лекаријама, специјалитетима. Израђује по рецептима помаде, има Љубичицу крем Јанковића, Нарцис Окановића, Ђурђијанка Викторовића, Нобилијор крем, Лио крем; Лилија Ранковића, Француске кремове, Симон, Беатрис, Виолет, Помпеја, Флорами.
Све врсте пудера, руменила, велики избор колонске воде, мириса, брилиантина, сапуна.
Каландонта Кушаковић, Сарг, Ито, Пебеко, Бато, Др Пиер, Жипс, Дантон, Гликодонт.
Шампони више врст, за црну и плаву косу, као и боје за косу.
Прибор за маникирање ноктију, за бријање, чешљеве више врсти и друге потребе за улепшавање човечијег тела.
Изврстан Адрија чај, Рума, Коњака, Ликера: Гриот, Бенедиктин, Шатрес, Коантро, Шери-бренди, Кајсије, и Вишње.
Француског вина Бордо за болеснике и све минералне воде.
Француски какао Каобонија за слабуњаву децу и разна млечна брашна за храњење мале деце.
Више врста крема за обућу.
Шабачки гласник, 29. октобар 1922.
* * *
Велики избор
Собног намештаја као: Трпезарија, спаваћи Соба, Плехани Кревета, Карнишни за Завесе, Чивилука, распарни Шифоњера за веш и одело, Греденца посебни, расклапајући Астала, Столица прави Тонет и Драва, дечији Кревета са и без мадраца, Колица дечији, Огледала у раму и без рама у свим величинама. Нарочито за кафеџије већи избор столица за кафане и надлештва, као и већи избор седишта за старе поцепане столице, писаћи столова у свим демензијама са чојом и без чоје.
Радња прима целокупан столарски посао, као и сваку врсту оправке фотела, канабета и дивана са тапацирањем и фарбањем истих.
СОЛИДНА ИЗРАДА, ЦЕНЕ БЕЗ КОНКУРЕНЦИЈЕ.
Браћа Ф. Свејковски
столари – Туткалићи
Шабачки гласник, 7. јануар 1923.
Кад се Шабац претвара у Београд
Суботом и недељом у Шапцу има више Београђана него Шапчана
Кад неки Београђанин донесе одлуку да у суботу изјутра крене за Шабац, то још не значи да ће он уопште успети да доспе до срећне околности да укорачи у брод, а још мање да ће у суботу бродом стићи у лепи град на Сави.
Под нормалним околностима кад човек хоће да крене, пословно или тек онако, провода ради, у Шабац, онда је довољно да има намеру и новац. Данас, међутим, имати жељу и имати новац не значи и то да се може стићи у Шабац. Пре свега, да би се стигло у Шабац, треба кренути, због ниског водостаја, малим бродом са београдског пристаништа у седам часова изјутра. Тако је по реду вожње и тако гласе сва обавештења телефонска или скупљена на лицу места. Али, ако се невични Београђанин, који има најтоплију жељу да сркне мало мачванског ваздуха (и свега осталог што може тамо да се добије), ослони на обавештења, онда са 100 од сто сигурности може да се рачуна да у Шабац те суботе неће стићи.
У том погледу наићи ће наивни Београђанин на многобројна и врло разноврсна изненађења, од којих је најглавније то, да ће, у шест и по часова изјутра, уверен да долази још увек сувише рано, наићи на масу света која стрпљиво чека пуштање на брод. Ако успе да се убаци у ред, и даље је још сувише далеко од тога да може прерано да се зарадује: стати у ред за брод, не значи још и бити на броду. Па, ако се и приближите самом броду, нисте ни мало сигурни да ћете тог јутра и отпутовати, јер се скоро редовно, нарочито суботом изјутра догоди, да бар 100 Београђана, жељних Шапца, остане у Београду.
Остали, са више среће, који су успели урођеном вештином и довитљивишћу или пуком случајношћу да се докопају брода, ни једног тренутка не смеју да буду претерани оптимисти: бродови (иду по два са по једном дереглијом уз то) ма да плитко газе, ипак не газе толико плитко да би у свакој прилици могли да избегну насукавање.
Бродови за Шабац, мали и приватни, крећу у седам часова, већ како је прописано, и то је једино сигурно: све остало остављено је случају и провиђењу. Кад ће се стићи у Шабац то нико живи не би могао да каже, а понајмање капетани бродова, који, као бродарци, што је познато, спадају у присталице сујеверја више но ма која друга професија.
Ако се, после дванаесточасовног пловљења, пуног занимљивих појединости и изненађења ипак стигне у Шабац, онда може да се каже да су путници тог дана имали много среће. Али, нико се не буни, свак стрпљиво чучи у неком кутку брода (њих је мање, јер је мање и простора) или дереглије (њих је знатно више) и стојички подносе ударе судбине.
Суботом Шабац се претвара у мали Београд
Али, ма да путовање бродовима има толико много изненађења, пријатних или непријатних, а све због ниског водостаја, то ипак не значи да су бродови једино средство које лиферује Шапцу Београђане, ма да то на први поглед изгледа. Ко зна на који начин, али Шабац у суботу у подне почиње да мења свој свакидашњи изглед: лепи град правих и чистих улица, али ипак паланка, претвара се полако у врло живу велику варош. Док преко недеље на улицама човек срета само позната лица, суботом и недељом као да Шапчани волшебним путем ишчезну, а уместо њих појаве се потпуно нова лица: Београђани.
Београђани разног пола и узраста, али Београђани очигледно. То се јасно види и по оделу и по ужурбаности, која је, зачудо, помешана са извесним лењим и спорим кретањима (која су, у суштини само нека врста осматрања и професионалног „њушкања“) и по понашању и по врло тајанственом држању. Па и по одевању.
Ранијих година Београђани су у провинцији падали у очи својим претерано модерним оделом.
Београђани су давали тон. И пример. А данас, у провинцији, а нарочито у Шапцу, ако видите даму у поцепаним чарапама са безбројним закрпама и закрпицама, петљама и петљицама (тако да изгледају као да су по неком новом и до сада непознатим десену „штрикане“), у тешким ципелама са искривљеном штиклом, у пуловеру, скромној хаљини и с марамом на глави, а руксаком на леђима, онда знајте да је дотична дама грађанка Београда. Исти је случај и са господом: искрпљене панталоне, тешке цокуле, шарена кошуља, раздрљене груди, посавијена леђа: ето вам Београђанина у Шапцу.
Суботом, дакле, Шабац се претвара у мали Београд. Кад стигне брод, онда је Шабац, уистину Београд: на улицама од тог тренутка па до понедељника има више Београђана него Шапчана. Шапчани то знају, па се зато суботом повлаче у своје домове или у околину. Из практичног разлога: чудо једно како су Шапчани, за последњих неколико месеци имали прилике да упознају своје многобројне рођаке и пријатеље из Београда. Многи шабачки домови, гостољубиви, претварају се суботом и недељом у праве правцате туристичке домове, препуне руксака, врећа, куфера и завежљаја. Они, мање гостољубиви преко суботе и недеље опусте.
Суботом увече у Шапцу је немогуће наћи и једну једину постељу у хотелима, кафанама, механама за сеоске домаћине и приватним „свратиштима“. Све собе су заузете, јер обично, спавају по двоје у кревету. Често и по троје, па чак и четворо, кад пригусти, па се приближи полицијски час, а соба за преноћиште нигде не може да се нађе.
Одмах по доласку Београђани почну да се распитују где могу да се нађу, по повољној цени, животне намирнице. Шапчани то знају, и зато и сами петком и суботом пре подне покупе сва потребна обавештења, да би могли да их пруже својим гостима и познаницима. То распитивање за оне код којих би могло да се купи кромпир или пасуљ, поврће или воће, мед или сланина, постала је права суботња професија Шапчана, јер тешко оном Шапчанину, који свом рођаку из Београда из прве не би могао да пружи потребна обавештења: тај би шабачки грађанин и домаћин, у том случају, могао да рачуна с тим, да му гост из Београда прекрши обичај и остане у посети чак и у понедељак, па можда и у уторак, а то је скопчано с многим непријатностима сваке врсте.
Гостољубивост шабачких домаћица
Шапчани иначе имају суботом и недељом још једну свету дужност: у суботу увече и у недељу у подне и увече они спремају читаве мале гозбе, које се отварају по правилу речима: „Знамо да сте тога жељни, па смо вам спремили…“ Спремили и то: редовно неко јело које Београђани воле, али немају прилике да ту своју љубав изразе.
Недељом изјутра, пошто су покупљена сва потребна обавештења, Београђани, у већини случајева у пратњи својих шабачких домаћина, крећу „на посао“, снабдевени кесама и руксазима, новцем и прохтевима. У недељу, тако Шабац личи на неки туристички Београд: пуно Београђанина туриста, па не зна човек шта прво да помисли: да ли су Београђани населили неко туристичко место или је Београд претворен у туристичко место.
У понедељак Шабац се поново претвара у Шабац. До идуће суботе. А Београђани сада само моле бога да надође Сава, колико да може да крене „велика лађа“! Што се пак Шапчана тиче, могло би се рећи да су њихове молитве у том погледу у супротности са молитвама Београђана. Из разумљивих разлога, јер је, кад саобраћа велика лађа, и велика навала гостију.
Српски народ, 24. октобар 1942.
Велисопедско друштво у Шапцу
Ономад смо из Шапца добили телеграм где нам искају да пошаљемо тамо један примерак статута Срп. Велосипедског Друштва, јер су неки ради да и тамо оснују тако друштво а данас читамо у шабачким листовима, да је био први скуп ради оснивања друштва и да је резултат повољан. Добро би било да грађани и у другим местима оснују овако друштво, јер је велосипедски спорт и леп и врло користан по здравље и због уштеде времена.
Мали журнал, 9. јул 1896
Свилоделије у Србији
У Шабачком окружју дрвета дудовог налази се и подрањује се. У Мачви има га особито око Дрине и белог и црног. У Срезу Посавско-Тамнавском сасвим мало, а у Поцерском нешто више. У вароши Шабцу има 123 дудова бели. Само у Шабцу одрањују се бубе свилене, и свила на чауре продаје се. У целом пак овом окружју, изузимајући предречене вароши, бубе свилене неране се, нити се свила добива.
Србске новине, 20. септембар 1846.
Једна интимна историја
Сваки писац има једно време у животу кад завршава своје изграђивање, кад његови погледи на свет и књижевност добијају одређени смер. То време, или каткад само један моменат, од пресудног су значаја за формирање једног писца, тад он претрпи углавном све утицаје, или бар највеће и најважније, тада обележава свој књижевни пут. За Лазу К. Лазаревића, „српског Тургењева“ – како је не једанпут назван – то време било је његов боравак у Берлину од 1872 до 1876. Ту се он и тад формирао у писца којег и каквог га ми познајемо. Лазаревић је тад у Берлину преживео и један интимни роман, једну несрећно завршену љубав, која је оставила дубок траг у његовој души и која га је нагнала да узме перо у руку и да напише прву приповетку.
Лазаревић је био већ свршени правник кад као државни питомац пође почетком 1872 године у Берлин да студира медицину. У Берлину је провео без прекида до јула 1876, кад је због рата у Србији морао да се врати у земљу, да после рата поново оде у Берлин и да се отуд врати у Београд 1879 као лекар и – приповедач. И то не као макар какав приповедач и са макар какавим почетничким приповеткама: прва његова штампана приповетка била је једна од најбољих у целој српској књижевности XIX века, то је Први пут с оцем на јутрење, или како је Лазаревић првобитно назва: Звона са цркве у Н… Али прва његова написана приповетка била је Швабица, постала 1875 године у Берлину, за живота пишчева нештампана. Претпостављало се да је та приповетка аутобиографска и да је Лазаревић није хтео штампати да не би износио пред јавност једну сасвим интимну историју. Али у коликој мери, ова приповетка била Лазаревићева исповест, није се доскора могло утврдити.
Приповетка Швабица је једна нежна и сентиментална историја. Дешава се у Берлину. Главни јунак је студент медицине. У облику писама пријатељу јунак приповетке нам описује своју љубав према кћери газдарице пансиона у којем он станује. Љубав се развија лагано и остаје чедна до краја. Кроз целу приповетку у јунаку се одиграва борба: он осећа да су свет којем припада она и свет којем припада он тако далеко један од другог да заједнички живот не би био могућан; она не би могла живети у његовом свету, а он је везан веома јако за тај свет породичним обавезама којих не може и неће да се одрекне. Он зато најзад савлађује своје срце и раскида са вољеном девојком.
Можда би ваљало на овоме месту рећи да је Швабица, и поред местимичних неуглађености и развучености добра приповетка. Можда ови његови недостаци долазе отуда што је Лазаревић није био сасвим умио и очешљао, није је био спремио за штампање.
Да ли је Лазаревић у Швабици описао свој доживљај?
Оскудно је и недовољно било све оно што смо доскора могли претпоставити о томе. Је ли доста често спомињани Лазаревићев берлински доживљај била каква истинска љубав или само студентски несташлук? И да ли томе треба придавати већи значај?
О „Швабици“, тој особи која је занимала све историчаре књижевности који су размишљали и писали о Лазаревићу, врло мало података може се напабирчити по пишчевој преписци. Једна је појединост из Лазаревићева писма од 6 октобра 1873. Ту он мајци јавља да је стигао у Берлин после дугог путовања по Немачкој, да је нашао стан у једном пансиону, „мало се раскомотио и наместио“. „Могу вам се само хвалити – вели он даље. – Газдарица ми је необично добра и уредна жена. Она има једну ћерку, једног сина доктора, који не живи овде, и два сина овде, један је неки чиновник у министарству, а други је официр, потпоручник“. И даље набраја ко је још с њим, како се храни, како све то добија за врло ниску цену и те мисли о пансиону завршава овако: „једном речи, ако устраје овако, и ако она (тј. газдарица) не подигне цену, ја се не дам шале одавде истерати. Најгоре ми је само што морам пазити на себе, а ви већ знате да сам ја стари трајало“. Као што се види, она ћерка је споменута узгред, уз другу децу. У преписци Лазаревићевој не срећемо се више с њом. Али још нека места из преписке могла би се односити на ту љубав. У једном писму сестри Лазаревић се грдно спрда на свога зета Милорада Шапчанина што му је обећао зимски капут па није послао, и љути га што капут хоће да му сашије у Шапцу код неког Томе или Јевте, па да то буде џак а не капут, „кад овде, вели, могу да скројим лепше и јевтиније и онако како се овде носи. И што да ја носим онако како нико други не носи. И ја сам млад човек, и мени се иште лепа хаљина и обућа и капа“. Па писмо завршава: „Срамота ме од укућана; гледају ме као каквог крајњег убожара, а ја нисам више ђачић коме подноси да се обуче како хоће“. Нису ли ти „укућани“ у ствари она једна газдаричина ћерка? Брига да буде пристојно одевен и да не личи на „убожара“ показује да се велики преокрет десио у Лазаревићу, ономе младићу који је коју годину пре тога преводио Писемског и Чернишевског, који је мислио да књижевност треба да показује „пут којим се долази до друштвеног благостања“, који је био секреар „Побратимства“, где се највише расправљало о реформисању друштва. Биће да је ту промену код Лазаревића и Шапчанин осетио, те му у једном писму пребацује да не троши новац „на ово и оно“. Лазаревића је то грдно расрдило. Најзад, претпоставља се да се ове Лазаревићеве берлинске љубави тичу и речи које је он написао по повратку у Берлин 1878: „Квартир сам нашао за се („чист рачун друга љубав“)“. То би имало значити да је свршено и с пансионом и са газдаричином ћерком.
По причању Ватрослава Јагића, великог слависте, који је од 1874 године живео у Берлину и у чији је дом Лаза Лазаревић чешће свраћао, видимо да је Лазаревићева „Швабица“ заиста постојала. „Била је лепушкаста и мила. Чак више мила него лепа“. Јагић се сећао и Лазаревићеве унутрашње борбе кад је хтео да донесе решење хоће ли се овом девојком оженити или не. Јагић је више волео да се Лазаревић не ожени. До тог убеђења дошао је и Лазаревић. „Мени је ње било жао“, говорио је Јагић, „али волео сам жалити њу него њега“.
Све ово ипак није било довољно да би се могло рећи је ли Лазаревић у Швабици описао свој доживљај. А било је још неких појединости које би упућивале на то. Подаци о девојчиној браћи налазе се и у преписци и у приповеци; рефлексије Лазаревићеве о српско-турском спору који ће ускоро да се претвори у рат налазе се такође на оба места. Затим у писму мајци од 18-IV-1875 Лазаревић прича о једном Русу којег учи немачки („јер он говори врло рђаво“), а „он мене као бајаги руски“. Тај Рус се налази и у Швабици. То је онај симпатични Туманов, који чита Проту Матеју Ненадовића.
Све те појединости могао је, међутим, Лазаревић унети у приповетку, па да ипак главне личности и догађаји из приповетке буду измишљени. Тек недавно су пронађени нови подаци који су сасвим другу светлост бацили на читав овај Лазин доживљај, а тим и на Швабицу.
У збирци Лазаревићеве породице нашле су се две фотографије: једна представља неку Ану Гутјар, а друга Сергија Туманова (издао их је др Милош Ђорић). И наједном се показало да ће газдаричина ћерка Ана из Швабице бити та Ана Гутјар. На слици се особито јасно виде њене фине, нежне руке (сетимо се Лазаревићевих речи из приповетке: „Ах, побратиме, знаш ли кака јој ручица!“) и достојанствен став (у приповедци: „Поносита као…“). А на слици запис Лазаревићевом руком: „Берлин 1873-1876“. Тумановљева слика претставља брадоњу, дакле заиста човека „с дубоким басом и још дубљим брковима“.
Проналазак ових фотографија помогао је г. М. Селесковићу да пронађе све што нас занима у вези с нашим Лазаревићем, управо све о Ани Гутјар. Тачно онако како је Лазаревић испричао у приповеци нашло се и у подацима о породици Гутјар: ту су и г-ђа Паулина, власница пансиона, и њен син Курт, „доктор који не живи овде“, и Паул, „калкулатор у министарству“, и Георг, официр, и најзад главна личност: Ана. У приповеци она има двадесет и четири године, пева, јунак приповетке је прати на клавиру, веома је озбиљна. А права Ана Гутјар? Родила се 1852 у породици која је већ имала много деце (отац јој је био лекар), као најмлађа остала с мајком да јој помаже у вођењу пансиона и маштала о великом животу: учила је певање и желела као и једна њена старија сестра да постане оперска певачица. Таква је била за Лазина боравка у Берлину. А већ нешто касније она постаје чланица хановерске опере, а онда и дружине Немачка опера, која је путовала по свету и ширила немачку музику. Ана путује по европским земљама и стиже чак и до Америке. Кад је напустила позорницу, настанила се у Енглеској као наставница певања и умрла 1928 године. Рођаци кажу да је била веома интересантна и паметна жена, пуна хумора, добра срца, чврста карактера, али можда и сувише енергична и несхватљива. Зато се ваљда није ни удала, а била је „омиљена, па чак и обожавана“. Али нашто даље причати каква је остала у успомени код своје породице? Читајте само Лазаревићеву Швабицу па ћете је видети потпуно.
Сад кад знамо да је приповетка Швабица скроз аутобиографска, сем завршног писма (XIII), које је машта, можемо лако разумети зашто Лазаревић ову приповетку није штампао.
Љубав према Ани Гутјар био је доживљај који се веома дубоко урезао у Лазаревићеву душу. Можда баш зато што се тако морао свршити. „Сетих се кад сам јој главом лежао у крилу… Око нас шума и чисте стазе. Као да чујем Лабу, а детао негде кљуца, и у ушима ми зуји, и ја гледам горе и видим само небо и њу! Сав свет је она, и она сав свет!…“ Овако се Лазаревић сећао те своје љубави чак 1888, а Ана је тада била славна оперска певачица и путовала по свету. Можда је и она у срцу носила и намерно сакривала од своје родбине неугашену успомену на једног Србина.
Познато је како је Скерлић жестоко напао Лазаревића због поступка јунака Швабице. По томе је наш велики критичар закључио да је и Лаза био онакав као што је био Јанко у приповеци Ветар: „малодушан, слабе воље, роб јаке и заповедничке матере, не знајући ни сам шта хоће ни камо тежи“.
Лазаревић је у одлучноме тренутку донео одлуку да се не ожени Аном Гутјар, свестан да је тај брак, поред све искрене и нежне љубави не би довео до праве среће ни њега ни њу. (Рекли смо већ да је тога мишљења био и Јагић). Он је овако, као глава породице, одговорио потпуно обавезама и завету који је дао оцу „пред његовом вечерњом молитвом“. И тако се сестри заклињао у писму од 23-VIII-1872 да ће сав свој живот посветити њој и осталој својој породици, тако је поступио и у тренутку када се можда имала решити његова срећа. Зато у његовом поступку никако не треба гледати слабост, а најмање страх пред мајком-тиранком, како је хтео Скерлић, него свестан потез једног чврстог карактера који уме да жртвује своју личну срећу за срећу своје породице.
После свега што смо сазнали о Ани Гутјар, поступак Лазаревићев је још оправданији. Јунак Швабице, размишљајући о женидби, замишља како би изгледала Ана као његова жена, у његовој породици, у његовој средини. И види је увек тужну, несрећну. Кад знамо чему је тада истинска Ана тежила, ово још боље разумемо. Заиста, зар би једна девојка, која се већ увелико носи мишљу да постане нешто велико, да изађе на оперске даске, да осваја свет, зар би она могла бити срећна кад би напустила све те снове, отишла у Србију и постала жена једног српског лекара, па макар како он био добар и драг? До разлаза је морало доћи, јер би иначе једно морало бити жртва.
Све ово што испричасмо нека послужи још једном као доказ да посао историчара књижевности није само пуста жеља за чепркањем и цепидлачењем, већ посао који је неоходан ако хоћемо да дамо свестран и правилан суд о једном писцу и његовом делу.
Коло, 14. август 1943.
Школа француског језика
Француског клуба у Шапцу
У понедељак, 1. октобра 1934 године, отвара се преуређена Школа Француског језика Француског клуба у Шапцу.
Настава, према директној методи, поверена је стручном професору, Французу по народности.
Г. Андре Гранжан, професор књижевности из Париза, који је за последње три године водио наставу француског језика у Скопљу, преузима воћство школе.
Предвиђена су три течаја: основни, средњи и виши. Часови ће се држати за ђаке у учионицама Шабачке гимназије а за одрасле у друштвеним просторијама.
Месечна школарина износи: за нечланове Друштва 30 динара, а за чланове 20 динара. Сиромашни уживаће 50% попуста код горњих цена.
Упис се врши сваког дана од 20-29 септембра 1934 године у канцеларији Француског клуба.
Подрински весник, 22. септембар 1934.
Шабачка гробља
Шабачка гробља – Шабачка срамота!
Погледајте их само каква су: У сред дана не смеш у њих ући од страха да те не нападну рђави људи као у највећој дивљини. Ако хоћеш, да обиђеш гроб неког свог покојника, треба поред страха од разбојника, још и сав да се искаљаш по блату и поцепаш одело кроз трње и коров!
Невероватно, да Шапчани, који се убрајају у културне људе, могу бити овако немарни према својим гробљима. Међу тим: гробља су за културне људе света места. Они су и историјски споменици људи и места у којима су. По њиховој уређености цени се култура и напредак људи.
Шта се може рећи за Шапчане кад се виде њихова данашња гробља? Може се рећи само то, да су – дивљаци! И јесу!
На велику срећу ипак не сви.
Како смо добро обавештени, један рођени Шапчанин, један племенити човек – представник једне угледне фамилије старих Шапчана, који су некад Шабац дичили: г. Михаило – Лаза П. Куртовић рентијер, који је до сад помагао врло многе установе и појединце, чинећи то увек по оној народној изреци: „што да левица не зна десница“ намеран је, у споразуму са својом снајом госпођом Даницом удовом Ђорђа Куртовића нар. посланика, да од свог имања „Куртоваче“, које је код Шапца, одвоји 3-4 хектара и на њему подигне цркву у којој ће бити фамилијарна гробница његових родитеља: Павла и Катарине, и у којој би се пренели њихови посмртни остаци и остали деце им: Милосава, Ђорђа и Пере, а у коју би се још сахранили на случај смрти: г. Михаило и г ђа Даница.
Ово земљиште са црквом г. Михаило би уступио општини шабачкој, да на њему подигне ново гробље, али само под условом, да буде модерно уређено: парцелисано, ограђено, са добрим путевима и стазама, са подигнутом кућом за чувара који би на гробљу стално становао, са засађеним дрвећем и цвећем, са сталним одржавањем у највећој чистоћи и реду.
По нашим обавештењима, г. Михаило и г-ђа Даница већ су ангажовали једног архитекту да им изради план, детаље и предрачун за цркву па кад буде то готово, онда ће ступити у преговоре са општином Шабачком за даље извођење овог посла.
Нама је мило што смо у могућности, да преко нашег листа објавимо ову племениту намеру г-ђе Данице и г. Михаила Куртовића јер наш лист служи само о напретку Шапца.
Ако се ова племенита намера г-ђе и г Куртовића што скорије оствари, Шапчани, дуговати племенитим Куртовићима вечну захвалност што су им скинули једну срамоту с лица.
Остварити ове идеје много зависи и од саме општине Шабачке која треба да се постара и учини све што може да Шабац што пре добије ново модерно уређено гробље.
Шабачки гласник, 15. октобар 1922.
Свадбени дар
Г. Радосав Вујевић, опанчар овд. пуни инвалид, израдио је као Свадбени дар Високим Младенцима Њег. Вел. Краљу и Краљици Марији, приликом њиховог венчања један диван и заиста уметнички израђен Шабачки опанак ђоновак.
Овај ће опанак бити изложен грађанству на углед за неколико дана, па ће га после Занатлиски Еснаф испратити Двору у Београд.
Ми г. Вујевићу на овом његовом раду и као занатлији и као инвалиду честитамо.
Шaбaчки глaсник, 15. мaj 1922.
Вест о трагичној смрти Њ. В. Краља дубоко је ганула Шабац
Вест о атентату на нашег Краља у Марсељу, којој у први мах није поверовано, стигла је у Шабац око 8 часова. На улици и у кафанама свако је са болним страхом проверавао истинитост ове тужне и непребољиве вести, коју су доцније више радио-станица Европе дефинитивно потврдиле.
Грађанство је измилило на улице. И стари и млади гушили су се у сузама и кроз јецаје проклињали злу судбину Великог Краља.
10 октобра Шабац је освануо завијен у црно. Хиљаде црних дугачких застава вило се на свим домовима. Свет се од ране зоре почео окупљати у центар града да би још једном проверио ову тужну вест о трагичној смрти свог херојског Краља. Жалост која се не да исказати захватила је све Шапчане. Погнуте главе ишло се тамо-амо. Радње све затворене. Звона са православне и католичке цркве, од 6 изјутра до 6 часова увече, сваког сата су опомињала на зверски злочин у Марсељу. Кафане, у којима владаше необична тишина, беху препуне света, који је тихо коментарисао страшан догађај у Марсељу.
Трагичну смрт Њ. В. Краља Александра I јуначки Шабац искрено оплакује.
Комеморативна седница Градског већа
У прошлу среду, 10 овог месеца, поводом трагичне смрти Њ. В. Краља Александра I, Градско веће града Шапца одржало је у својој већници комеморативну седницу.
Том приликом решено је да сви већници у знак жалости због насилне смрти Њ. В. Краља носе око руке црни флор шест недеља и да сви учествују на погребу Њ. В. Краља Александра.
Са исте седнице упућени су телеграми са изјавом саучешћа Краљевском Дому.
Подрински весник, 13. октобар 1934.
Приликом званичне посете Француској, 9. октобра 1934. године извршен је атентат на југословенског краља Александра I Крађорђевића. Атентатори су били припадници хрватског усташког покрета и македонске пробугарске организације ВМРО.
Гостовање Београдске опере у Шапцу
У суботу 24 и недељу 25. јуна т.г. долази у Шабац на гостовање Београдска Опера. У Шапцу ће се тада давати први пут Росини и Верди, те ћемо имати прилике да се дивимо и вокалној и инструменталној музици, пошто долази хор од 60. чланова и оркестар од 28. чланова, а у трупи имамо прве наше уметничке певаче и глумце: г.г. Ертл, Ријавец, Јуренец Маријашев, Турински, г-ђа Дроусах, Пинтеровић и г.г. Туцаковић Б. Стефановић и М. Милутиновић, под диригентском палицом нашег зналца г. Сташе Биничког, директора опере.
Дужност је свију нас да сви посетимо обадва вечера, да чујемо Севиљског Берберина и Риголето, те две класичне ствари, да учинимо све да и морална и материјална страна буду потпуно осигуране и да наши гости понесу од нас најлепше успомене.
Карте треба још сада узети у дуванџиници Мике Ђорђевића, у пивници „хотел Париза“, у апотеци Ранковића и у књижари Трифуновића. Похитајмо да сви купимо улазнице јер је интересовање врло велико, па да не би ко остао без карте штета је да нечује за мале паре наше најбоље оперске певаче. Како је Шабац још у рушевинама, ипак његов стари дух интелигенције неће пропустити, а да се шапчани и овог пута не покажу да су били, да јесу и да ће увек бити први међу првима у нашој отаџбини.
Похитајмо сви и омогућимо опери да у Шапцу пожање најлепше успомене.
Севиљски Берберин је опера дело најгенијалнијег музичара свога жанра славног Росинија, чија увертира представља најлепше дело у музичкој литератури до данас. А за Вердија знамо већ да је отац романтизма у музици и да га нико до данас није ни достигао а камо ли премашио, па ће лепе арије и ромасе великога маестра понети наше снове у божанствене просторе музичке уметности.
Племенити радници на пољу уметности, добро нам дошли у Шабац. Шапчани похитајмо да се одужимо уметницима.
Шабачки гласник, 18. јун 1922.