Правећи уступке својој младој жени, која се на смрт разболевала кад год је нешто хтела да истера по свом, отац се одрекао куће у центру града, јер су се тамо комшијске наслањале зидом, а комшије пролазиле крај врата. Километар даље уселили смо се у малу кућу с великим двориштем, а од првих комшија делила нас је њива с кукурузом. Док нисам пошла у школу нисам ни знала да живимо у граду. Годинама, чини ми се, у нашем крају ништа се није мењало осим годишњих доба и ја сам из те мртве слике рано почела да бежим.

        У ноћима пуног месеца излазила сам на пут и загледана у жути круг отпочињала игру с небеским комшијом: ходам - он полако плови, трчим - трчи и он, станем - он се укопа у месту. Да је моја мајка знала да трчим с Луном, добила бих страшне батине, јер би је више од мојих разбијених колена (а било је и тога: паднем ја - посрне Месец) бринуло шта ће рећи комшије. Да нисам, сачувај Боже, месечар! Тада нисмо знали да је истинска трка за Месец отпочела, а када смо сазнали нисмо веровали ни Совјетском Савезу ни Сједињеним Државама, али смо навијали за Русе.

        Овако је било: Почела сам да трчим с Месецом оне године када су совјетски астронаути укрцали у свемирску летилицу пса и лансирали у једном правцу. Следеће године свет је сазнао за пејс мејкер и ласер, а ми за телевизију. Први телевизор набављен је за дом месне заједнице и људи су сатима узбуђено пиљили у коцкасту кутију с нестабилном сликом.

        Победа Кастрове револуције на Куби 1959. године мучила је оца, а мене косе и праве првих слова. Била је то година показивања моћи, надмоћи и свега совјетског. Једна "Луна" пролетела је поред Месеца, друга се стропоштала на њега, а трећа му је снимила леђа. Руси су освајали космос, запад је освајала рок музика, а нас народни оркестар Властимира Павловића Царевца, са солистима.

        У нову школу, коју је "у присуству наставника, ученика и већег броја грађана" отворио потпредседник Народног одбора општине, пошла сам 1960. године. У граду је почела нумерација кућа на плеханим таблицама (ми смо добили број 66) и отворена прва "продавница за самоизбор". Као одговорно дете (о Месецу појма нису имали) почели су да ме шаљу у куповину чак до Тржнице. Најчешће сам носила браон новчанице са ликом копача угља, јер су оне дуго биле најмањи апоени. Значење израза лопата Алије Сиротановића, сазнала сам много година касније. Кажу да је овог рудара рекордера неком приликом Тито питао шта му треба, а он одговорио - већа лопата, а да на новчаници уопште није био светски рекордер у копању угља већ ливац из Зенице Ариф Хералић, симбол веселог и добро расположеног радника, сазанала сам кад више није било ни новчанице, ни Алије ни Арифа.

        Године 1961. Нобелову награду за књижевност добио је наш Иво Андрић, Џон Кенеди постао је 35. амерички председник, а Совјети су у орбиту Земље лансирали први космички брод са човеком. Мој ујак, који је иначе био важна личност, постао је још важнији, па нам је са путовања слао разгледнице, а приликом ретких посета сестри доносио кафу и зету старе новине. Тако смо први пут видели море и почели да читамо "Политику". Највернији слушалац бајатих вести, које је отац препричавао, био је комшија Станисав, уплашен да не почне рат због убиства неког поштара који је постао председник земље за коју никад није чуо, а име Патриса Лумумбе никако није умео да изговори.

        Следеће године рата се уплашио и мој отац. Због ракетне кризе на Куби свет је стао на ивицу атомског сукоба, а када је 1963. убијен Кенеди, са Станисавом је целу зиму причао о Нострадамусовом пророчанству као будућој историји света.

        Луде шездесете устумарале су и наш крај. Мајке су се плашиле да им деца не оду у шизике, падавичаре и остале битлсе, очеве је бринуло идејно скретање омладине, а заједно су ћутали да су џабе бежали од града, јер је он долазио код нас. Пут је постао улица, добили смо канализацију, почели да дочекујемо нове године и купујемо телевизоре. Више нисам могла да трчим па сам кришом шетала с Месецом.

        Средњу школу и будуће занимање, којим се нећу бавити, одабрала сам 1967. године. Те године убијен је Че Гевара, урађена прва трансплантација срца и пронађена пилула за контрацепцију.

        Мартин Лутер Кинг и Роберт Кенеди убијени су 1968. године. Не ваља година, рекао је отац кад су совјетске трупе ушле у Чехословачку. Сада ће сви мислити да су Срби Цигани, рекла је мајка када је наш филм "Скупљачи перја" у Кану добио "Златну палму". Протести студената у Београду названи су гибања, у српском парламенту озваничен је закон којим је уведен институт "морално-политичке подобности", а Американци су лансирали "Аполо 8". Трочлана посада облетела је Месец и вратила се на Земљу.

        "Аполо 11" лансиран је 16. јула 1969. године. Направио је круг око Земље и одлетео до Месеца. Двојица од тројице космонаута закорачили су на Месец. Прво је Нил Армстронг начинио свој историјски "мали корак за човека а велики за човечанство", а затим је изашао и Едвин Олдрин. Било је то 21. јула 1969. године, у три сата и педесет шест минута, по нашем времену. Да је грађанин Земље ступио на Месечево тло у нашем крају нико није веровао, а ја сам тог лета оставила Месец и почела да шетам с једним дечком.

        Била је то моја прва превара.

        Упознај свој завичај да би га више волео!

        "Је ли то неки графит из твог времена?" пита ме син.

        Не знам. Још нисам открила шта је тачно завичај, ко је утврдио да се љубав према завичају подразумева, а ко израчунао колико се воли. Ваљда су и у школи имали те дилеме па су нас редовно водили на завичајне екскурзије. Тако су се (у мом времену) звали једнодневни излети до историјских места којих је у завичају било толико да сам мислила да живим у самом срцу историје. Мој отац није био у рату и мене је због тога било помало срамота па сам закључила да је мој живот дошао из неког међувремена незначајног за историју и да су ми зато били тешки путеви револуције који су толико врлудали да су претили да ми покваре одличан успех. Нарочито сам бркала да ли су напредовали на исток или на запад, јер у мом завичају (осим у школи) није било страна света. Говорили смо: На Церу, у Ливадама, на Бећином брду. Сви су знали где је то и како до тамо да стигну, а како та места стоје с компасом нико се није питао. Уосталом, мислили смо да је то војна ствар.

        На завичајним екскурзијама мени је најважније било шта носим за ужину, с ким седим у аутобусу и да не повраћам. Али, једном смо отишли ван завичаја, и не знам шта је било једном наставнику, који још није предавао историју него српскохрватски језик, да нас одведе на неки мост изнад велике реке и на смрт преплаши причом о вили која је ноћу рушила оно што је дању саграђено, све док у мост није узидано двоје деце. На њихову мајку, као, сажалио се мајстор, који се звао Неимар, и оставио на стубовима отворе кроз који их је дојила. Прстом нам је показивао одакле већ стотинама година цури млеко (тада баш није), а са обе руке место где су људе вешали и набијали на колац. Ни то му није било доста, него нас је онако занемеле одвео до главног стуба, показао један отвор и рекао да ту има једна мрачна дворана у којој живи црни Арапин. Коме се он јави тај мора да умре. Знала сам да деца не умиру, али сам се бојала да то не зна Арапин, ако не говори наш језик.

        Та екскурзија ми је пресела и била сам срећна што страшни мост није у мом завичају. Питала сам се шта ли црни Арапин ради јадној деци тамо кад је мени овако страшно што ми је само неколико пута навратио у сан: излази из велике таме и полако иде до зида у чијем дну тече чесма, али из уста каменог змаја уместо воде цури танак млаз млека, што га страшно љути и он почиње да виче и набраја цео мој разред. Пре него што чујем своје име будим се у хладном зноју и цео дан сам ошамућена грозном језом.

        Онај наставник убрзо је макнут у школску библиотеку и ја сам дуго била убеђена да је кажњен зато што је измишљао. Све док нисам прочитала "На Дрини ћуприја". А кад су и мог професора књижевности из средње школе преместили у градску библиотеку, знала сам да се замерио људима који не знају за црног Арапина. Њих сам слушала о државним празницима у школи, а после годинама цитирала у новинама: "Идемо ти ми тако, идемо, кад, сунце ти калајисано, дивизија Немаца бану пред нас..." Биле су то истините легенде због којих су оне што сумњају (и трују децу) затварали у библиотеке.

        Тако им и треба. Сунце им калајисано!

        Престрављена новим ауторитетом којим су ме плашили, у школу сам пошла у години када је пуштена у продају прва серија лутака "Барбика", а у Уједињеним нацијама усвојена Декларација о правима детета. Као мала незналица појма о свему томе нисам имала. Машта је била моја омиљена играчка, а права детета читала сам у очевој реченици: Батина је из раја изашла!

        У прави живот требало је, са осталим првачићима, да ступим на празник, 29. новембра, када се деца заклињу на верност домовини: Данас када постајем пионир, дајем часну пионирску реч да ћу марљиво учити и радити, поштовати родитеље и старије, бити веран, добар друг који држи дату реч. Да ћу волети своју домовину, Социјалистичку Федеративну Републику Југославију и све њене народе и народности.

        Поред свечане заклетве, учили смо и свечану песму: Пионири малени, ми смо војска права, сваког дана растемо ко зелена трава..., а униформу је требало да набаве родитељи: плисирана тегет сукња, бела кошуља, плава титовка са звездом, црвена марама, беле доколенице и црне лаковане ципеле.

        Једва сам чекала да постанем пионир и добијем лаковане ципелице. Али, средином новембра почела сам тешко да гутам, а кад су испод ушију избили отоци, мајка је поставила дијагнозу: заушке, загрејала два режња сланине посуте алевом паприком, залепила на отоке, завезала марамом тако да пешеви буду на врх главе и одвела ме у школу да каже и покаже учитељици да сам болесна. Ова се згранула и наредила да не долазим док сасвим не оздравим и да ме одмах одведу код лекара.

        Било ми је жао учитељице: до тада нисам знала да се одрасли толико плаше болести (деца само инјекције); мајке, која се чудила што је учитељица нељубазна, као да је нешто погрешила; а највише себе, јер ме је болест претворила у дете-зеца коме се смејао цео разред.

         Када се Социјалистичка Федеративна Република Југославија распала, многи моји другови и другарице погазили су заклетву домовини и отишли да ратују са њеним народима и народностима. Ја сам, у својству ратног извештача, на Банију дошла у лакованим ципелама које су војницима биле смешније од мојих питања. Као велика незналица о стварном рату појма нисам имала. Часна реч. Пионирска.

        Цела моја генерација учила је руски језик. Додуше, питали су да ли случајно неко жели француски, јер је школа имала једну наставницу француског језика са којом није знала шта ће, али нико није хтео, ни случајно.

        Већ после годину дана учења, бољим ђацима подељене су адресе девојчица и дечака из те далеке земље великог имена. Када сам га први пут изговорила у кући отац је рекао: "То је руска чизма!" Сажалила сам се на његово незнање и рекла да Италија личи на чизму, а да је Русија република великог Савеза Совјетских Социјалистичких Република. Увлачећи дим драве, зажмурио је на једно око и разговор завршио гласом пресуде: "Још ми кажи да једна руска овца даје вуне за цело село и исписаћу те из школе."

        Знала сам да у школи имају више адреса него добрих ђака, јер је СССР био много већа земља од наше, али за овцу нисам знала. Нисам знала ни зашто се отац љути што су тамо или овце велике или села мала, као да то није истина.

        Пошта Москве оверила је прво писмо упућено мени лично. Тамо сам и ја упутила своје прво писмо. До тада сам написала неколико тетки у Бању Ковиљачу које ми је два пута годишње диктирао отац: "Драги тетка и течо, ми смо добро и здраво које и вама желимо... прочитај шта си написала!" После сваке нове реченице читала сам испочетка писмо које је, осим да смо добро и здраво које и њима желимо, и да смо добили мало времена да им се јавимо, једном носило поруку да их очекујемо за Ђурђевдан, а други пут да ћемо доћи за Тројице, што се све подразумевало.

        Писма у Русију били су моји први кораци у слободу, јер су се у кући тумачили као школски задаци, у које се нису мешали, а писма из Русије једина која, док нисам отишла од куће, моји родитељи нису отварали. У њиховом речнику није било речи приватност.

        На вратима мог сина пише: "Улазите само по позиву!" Његова генерација комуницира СМС порукама и електронском поштом, а једине коверте које добијају су од судије за прекршаје због брзе вожње.

        Из писама Бориса Пастернака Марини Цветајевој, моја генерација читала је сабрана дела о љубави у реченици: "Ја сам бесмислено почео да бркам две речи: ја и ти", а његова пише телефоном: "Лежим у кревету, гледам небо и звезде како прекрасно сјаје попут твојих очију и мислим... јебо те, где ми је кров?"

        Моју причу о писмима као слободи монолога у којима се чак и љубав може продужити, као што је чинила Олга Книпер, пишући Чехову после његове смрти и уверавајући себе да он негде с нестрпљењем очекује њено писмо, сврстао је у литературу која пије воду као кактус. Сажалио се на моје непотребно знање и разговор завршио гласом пресуде: "Имам намеру да откачим војску и закачим визу за запад. I am sorry mama".

        Ни њој ни нама ништа није фалило, апетит најмање, али је оца убедила да деца треба да иду у Кисељак. Није имао ништа против, под условом да он не иде. До краја се држао природних лекова, пре свега ракије стомаклије (добра је за стомак, говорио је), поподневног спавања и да се непотребно не секира. Као пчелару, било му је природно да пуши (умирује божја створења), а волео је и кафу, па је опет било природно да је пије у већим количинама (слађу и ређу, додуше). Зашто је било природно да га болести обилазе, а њу нађу и још непронађене, не знам, а остала је тајна и како је једва писмена знала за толике бање, и од којих болести лече.

        У Кисељаку, чије воде лече десетак болести (од којих ниједну нисмо имали), моја мајка није приметила да је једно дете оболело од страхова које ће лечити целог живота. Бојала сам се мутне воде, људи који гадно псују и стрмих степеница. Слутила сам да се баук крије у измаглици првих сећања и упорно га тражила. Нарочито у данима када време постане луђе од људи, живот окиша, а душа склони у тајну кинотеку. Изаберем насумице ролну са старим филмом и уверим се по ко зна који пут да је "човек сам себи и рана и нож". Не познајем место, скоро ни себе бившу, али ми је страх близак, и жив, па се ноћима мучим да повежем избледеле слике с накнадним сазнањима, док нормалан свет гледа туђе животе на телевизији или спава.

        Када су на просторима данашњег Кисељака шикнули први млазеви минералне воде тачно се не зна, али је о њима први писао, 1659. године, турски путописац Евлија Челебија: "Надомак села извире неколико врела различите воде. Нарав воде сваког врела је различита: једно од њих сасвим човјека отвара више него рицинус, једно врело сасвим човјека затвара, једно врело је добро за свраб, лишај и остале красте по тијелу, а и за фрењак, једно врело изгледа жуто, те га сиромаси мећу у разне чорбе, да чорба буде боља него с лимуном и ружиним сирћетом..."

        У тај Кисељак пошли смо, три века касније, скелом од Бање Ковиљаче. Мутном реком, као да стоји на њеној површини, клизио је део сувоземног света: људи, животиње, кола и завежљаји, а у видокругу петогодишњег детета највише је било ногу и точкова. Између, велика вода у недоглед. Страх, који ми је уливао олово у ципеле, делила сам с једним коњем. Стајао је на самој ивици скеле и ја сам стрепила да не учини корак у страну. Најпре сам му гледала у ноге и немо молила: Не мрдај, никако!, а онда у главу: Трепће ли? Можда је већ умро од страве! Срећом, није се померао све док нисмо пристигли на обалу где су људи, уз претоварене запреге, викали, шибали и псовали коње, као да су им криви за све у животу. Неко је рекао: Стигли Власи, а мајка ме је цимнула за руку, скоро ишчупала, што је увек чинила кад идем напред а гледам позади.

        Бање се не сећам, само неке чудне куће, тамно обојене (у зелено, чини ми се), са великим и стрмим степеницама, којима нисмо смели сами, јер је мајка на нас викала као на коње, само није псовала. У највећем трку заустављало ме је њено: 'Оћеш врат да сломиш! Нико ми није рекао, али ја сам веровала да је Грба, који нам је тестерио дрва, сломио врат што није гледао куд трчи или што је пао низ степенице, као што ми нико није рекао да скелеџије пливају као рибе, ако нису и били пола људи пола рибе, што уопште нисам доводила у питање.

        Када су скеле на Дрини забрањене законом, новине су писале о некој Живани из Кривог Вира која је остала без посла па јој син подигао споменик ("да за живота види како ће јој име вечно бити") на коме је њена слика како управља скелом и текст који почиње овако: "Ооо, Живана! Ето ме, ето...", а завршава: "Не знам да пливам, па шта?"

        Други пут на скелу сам закорачила у пролеће 1999. године. Била је то војна скела која је, после сирене за престанак ваздушне опасности, превозила људе до Новог Сада. У Петроварадину се до ње силазило стрмим бетонским степеницама, из мутног Дунава, као поломљене кости, вирили су остаци бомбардованих мостова, а људи су гадно псовали и НАТО пакт, гласно, и председника државе, кроз зубе. Али, ја се више нисам плашила ни воде ни степеница. Само људи.

        Мајка је данима звоцала оцу да би и ми, као Марковићи, могли да урадимо молерај. И отац је престао да се опире, што је протумачено да пристаје. Мајка је све завршила. Купила боје и погодила са молером који је радио код Марковића.

        - Ево мајсторе - рекла је када је овај с кантама, четкама и ваљцима, стигао за јутарњу кафу - нема које боје нема, нешто бих ситније руже него код комшија, а све друго ради по свом.

        До подне нисмо улазили, да не сметамо или не дај боже нешто проспемо. У пролазу смо га видели како меша боје или седи на врху мердевина, са капицом-бродићем од новина, а чули смо га и у дворишту. Певао је, звиждао, псовао, само није ћутао.

        У подне га је отац позвао да попију по ракију, да им отвори апетит пред ручак. Сели су и запричали се. Мајка је већ постајала нервозна, нудила да постави, охладиће се, говорила је, а мислила - ухватиће их пиће.

        После ручка отац је мало прилегао, а мајстор наставио да ради, по свом, како је уосталом мајка и рекла.

        Пред вече изашао је у двориште:

        - Газде, 'ајде да погледате и да се договоримо за другу собу.

        Пошли смо сви. Он је ушао први и стао на сред собе, као да му треба простора за похвале. Отац је, са рукама у џеповима, остао на прагу и само климнуо главом, а мајка кроз зубе рекла да ћемо другу собу малати тек после славе, у мају. Ја сам ћутала. Осећала сам да бих од мајке добила шамар било шта да кажем: да је лепо, зато што лажем, да је ружно, зато што ме нико ништа не пита. А соба је била заиста ружна. Жути зидови пењали су се на бели плафон једно два длана, а са њима и бронзане руже до штрафти у црвеној, зеленој и плавој боји. Све је изгледало некако ћошкасто, јер су штрафте биле криве.

        Ниједна соба у нашој кући више није добила молерај. Све су сачекале моду тапета.

        Када сам пошла у средњу школу добила сам своју собу, ону с молерајем, али је у соби све морало да остане по мајчином укусу и распореду. Данима сам смишљала како да је приволим да окачим портрете Јесењина, Пушкина и Толстоја, које ми је Нина послала из Москве, а онда данима чекала њено добро расположење. Срце ми се попело у грло када је рекла:

        - Може онај младић, али да буде мали ексер.

        Толстоја је елиминисала брада, а Пушкина зулуфи.

        Био је то трећи ексер на зидовима наше куће. У кухињи је висила икона светог Ђорђа како убија аждају, а у спаваћој соби мојих родитеља њихова фотографија на којој је мајка носила бисере које никад није имала.

        Када смо се упознали он је имао тридесет година и био мртав четрдесет. Срели смо се у песми, случајно. Било је вече, роса је пала на коприву, стајао је сам на друму, ослоњен на иву. Невиђено леп, са златном главом.

        Предговор ми је објаснио да се у старој Југославији о Јесењину погрешно мислило као о алкохоличару и жртви неразговетног времена, чему је допринела реакционарна руска емиграција, а да је после ослобођења пронађен други пут до суштине његовог дела и стваралачког живота, па је доказано да је Јесењин песник револуције, поникао из народа. Први пут сам посумњала у написано, јер ми се учинило да преправљају лепоту.

        Када сам почела да читам Јесењина на руском већ сам била заљубљена и очајна што сам се с тим момком у модрој рубашки (тако сам га замишљала) разишла у времену. Сатима сам читала стихове: Сама знаш... а како не би, /да ја нисам дошао теби. /Пролазећ само, мене се такла /жеља тек да загледам стакла, и годинама одљубљивала.

        После је он исто млад бивао све мртвији, а ја све старија и тужнија. И преварено усамљена једног децембра у Москви, где су нам показали све што треба да видимо. И Белку (или Стрелку), керушу која је била у космосу, али гроб првог овоземаљског песника чији су стихови изговорени у свемиру (Гагарин је у космичком броду читао песму "Капетан Земље") није био у програму. А ван програма се у Совјетском Савезу није могло.

        Пишући о својим савременицима, Горки је забележио и ово: "Године 1907. или 1908. Стефан Жеремонски испричао је на Каприју мени и бугарском писцу Петку Тодорову о једном литванском или мазурском сељачету које је случајно дошло у Краков и загубило се у њему. Дуго је лутало улицама града и никако није могло да се искобеља на ширину поља, на коју је било навикло. А када је најзад осетило да град никако неће да га пусти, клекнуло је, помолило се богу и скочило с моста у Вислу, надајући се да ће га река већ изнети у жељено пространство. Нису му дали да се удави, али је умрло јер се при паду разбило.

        Та једноставна прича подсетила ме је на смрт Сергеја Јесењина."

        Најближа стиху: Ко је љубио, тај не љуби више, била сам оне јесени када се он изненада вратио, на портрету за који сам мислила да је изгубљен. Гледа ме са зида, невиђено леп, са златном главом, изнад које се у полици гурају три реда прозе о свему и свачему, а још мало и биће век како и мудри и луди решавају мистерију ноћи у којој је испевао последњу песму. Прво су писали о самоубиству, сада пишу о убиству. Он сам говорио је: Пишем како дишем, а како је смртоносно било и писати и не писати, одлучио је да не дише. Или је одлучио да не пише? Ту дилему оставио је мени.

За др Ружицу

 

        Јутро се појављује са снегом. У болничкој соби тишина беља од снега. Изнад кревета виси сребрна паучина некадашњег живота у који изненада, као изгубљена галија, упловљава мај 1945. године.

        Једнога дана дође наређење да сви неписмени осуђеници морају похађати течај. У противном казна ће им бити продужена за годину дана.

        У соби један - песма. Смиља тамбурашица хоће радије у школу него на рад, проститутка Тола једва чека да сама пише свом драгану, а не да моли лево-десно и да цео логор зна шта му пише, а Невена жали што не уче немачки па да пише једном плавокосом заробљенику.

        У соби два - плач. Међу политичким осуђеницама, са казнама од три до петнаест година, има и старица које не виде добро, а свима руке дрхте.

        Собни старешина утишава песму да би другарица Мара одржала говор: „Ова наша борба је несебична. Ми хоћемо и вас да оспособимо за живот, да не будете слепи код очију и да вас разни зеленаши труле Југославије искоришћавају као своје робље...”

        Већ сутрадан, за столовима где ручавају у дворишту, почеше течајке да савлађују косе, праве и положене. Млађе су расположене, чини им се да ће брзо научити, а бабе крију свеске испод кецеља и одмах после часа беже у собу.

        Из ходника и соба јечи: б-а-б-а, б-е-б-а... Али, праве муке, и за млађе, настадоше са предавањима из земљописа. Осетише замор, престадоше да једу, почеше главобоље. Жале се да слова играју, час А, час Б, а реке се изукрштале као змије па само трепере. Крсна плаче, Обренија метнула мокар пешкир на чело, а Новка хода кроз ходник, туче се у главу и проклиње родитеље што су је родили тако глупу. Муку мучи и учитељ Воја. Бабе ни да макну, изговарају се да не виде. Докторка предлаже да он од управе тражи да им купе наочари. И то упали. Ослободише их течаја.

        У прозор крај кревета налегло подневно небо празно и непомично. Очима свиклим на празнину гледа како учитељ Воја муку мучи да се сети имена једног грчког песника и онога што је написао за своју драгу, као да му од тога зависи смањење казне. У њој расте нешто велико и лепо, нешто изван ње, с ону страну. Вече чека ослобођена оба страха, и од живота и од смрти.

        Пошла је за првим црним цветом ноћи, а у белини је остао да стоји тајни осмех учитеља Воје који се сетио нежног епитафа: Лака ти била земља као лист маслине.

 

 

        Кажњен због смеха, зачаран принц  заљубљује се у три наранџе које у далекој земљи чува страшна куварица... Опера Сергеја Прокофјева  има ову бајковиту причу, а ја не могу да се сетим ниједне друге приче о наранџама. Бајке, које сам читала откако сам научила слова, биле су пуне јабука. Чаробних, отровних, златних. Наранџе су пуниле рецепте за колаче, али су за мене одувек биле тужно воће, јер ме је њихов мирис подсећао на болницу и слике сељака који болују.

        Са осећањем кривице што дангуби, склупчан на крају белог кревета, снисходљив и према болничким чистачицама, као да се извињава што је дотрајао, исечен алатима или прободен роговима. Срами се од рана, крви и смрада, крије бол и немоћ, пати због трошка који фамилија има због њега. Многи од тих жалосних и збуњених створења први пут у болници окусе наранџу. Посета их пише у терапију, јер су кажу здраве, а нису ни скупе. Осим у болницу, грђани их о зимским славама носе и рођацима у село, а ови их одмах покрштавају у поморанџе, чувају за децу или распоређују у милоште најближој фамилији, ако су славе ублизо. Тако су радиле и моја ујна и моје тетке, а када је моја мајка последњи пут отишла у болницу, два месеца сам јој куповала мандарине, потпуно несвесно. Једног дана испод јастука је извадила велику наранџу, назвала је поморанџом и рекла да понесем кући детету. Још неколико дана причала је о селу свог детињства, а онда се у рано јутро угасила.

        Поморанџа, наранџа, неранча, померанџа, портокал, жутица. Род Citrus, трновита, зимзелена, лепа дрвета пореклом из Индије и јужне Кине. Кажу да је то један од најпријатнијих и најбољих извора витамина це, а чај од цвета добар лек за умирење.

        Не знам зашто су се село и град мог детињства делили у називу овог воћа, али ме мирис наранџе и данас узнемири, а чај од цвета никад нисам пробала.

        Мој отац није добро чуо, а мајка је гласно причала, као да њеним ушима нешто фали. Деца су морала да буду и глува и слепа: шта си чуо ниси чуо, шта си видео ниси видео. Додуше, оцу се слух поправљао чим би мајка с неком комшиницом почела разговор у пола гласа, јер би је после питао какве је опет аброве донела она сокачара, а тачка на свађу било је упозорење:  боље да је гуја уједе него да чује да и она олајава.

        Шта су аброви, зашто се носе по кућама, каква је невоља ако неко има уску памет а широка уста, како се човек веже за реч... имам сто питања а не смем да питам. Можда су и питања олајавање, а нећу да ме змија уједе. А онда чујем оца и чини ми се да и он олајава: „Ено Боже, шета к′о усран голуб, сад ће да ме као нешто пита, па ће да седи и убија време, нема паметнија посла...“ И мајка се тобож љути: „Ево Маре, сат ће да обилази као мачка око вруће каше, а онда да нешто тражи...“ После оне причају о неком копилету и његовој мајци која се понаша као пуштена с ланца, а Мара стварно тражи: да никоме ништа не прича, нарочито Загорки.

        Тако сам сазнала да време може да се убија, да постоје глупа и паметна посла, да се неки људи држе на ланцу, а Ивану нисам веровала да је копиле неко ко личи на пиле: ко пиле, јер мени су  сва деца личила на децу. Ништа нисам разумела, али тешила сам се да ћу научити у школи:  шта се догоди ждребету кад трчи пред руду; зашто људе интересује пошто је Муса продао јарца; какав је рачун два без душе један без главе; зашто врана врани очи не копа, и да ли се друге птице бију као браћа; због чега се луд радује обећању; зашто не може и јаре и паре, и шта ће му уопште јаре; ко су Курта и Мурта, и зашто јашу једног коња; како пара врти где бургија неће...  Али, у школи се о томе није причало. Учили су нас много важнијим стварима. Само, ја данас уопште не могу да се сетим, на пример, колико Немачка годишње производи кромпира, а колико Аустралија има оваца. А памтим она питања.

        Ваљда што немам паметнија посла.

        О политици се у нашој кући није причало. Све се сводило на очево: Ћути, ′оћу да чујем вести!

        Седао би тик уз радио, окретао му уво на које боље чује и полако померао скалу. Чудили смо се што тако упорно, између пиштања и крчања, тражи далеки Глас Америке, убеђени да се са гласовима меша хук океана, када се Радио Београд лепо чује. Ипак, и поред свих сметњи, име спикера лако сам запамтила. Звао се као наш Циганин који је суботом поправљао кишобране - Грга, а презивао као што је комшиница Милунка звала свог петла - Златопер.

        Отац више није био жив када сам сазнала да се Глас Америке емитује из Грчке, а омета из Бугарске.

        Откако људи имају уста да говоре и уши да чују, лажу. А цела историја је само усавршавање, од тројанског коња до интернета. Ако је веровати књигама, народ Маја смрћу је кажњавао своје историчаре који су мењали факта, јер су својим потомцима хтели да пренесу истиниту историју. Али, онда су дошли Шпанци и запалили им документа.

        Није било потопа, потопљена цивилизација је само добра прича о бахатости: Ко високо лети, ниско пада - као Атлантида, Клеопатра није била најлепша жена светске историје, већ глумица Елизабет Тејлор, Понтија Пилата је оклеветала историја да би руља до краја света могла да кличе: Распни га!, Колумбо није пронашао Америку, дарежљи разбојник Робин Худ никад није постојао, Марија Антоанета никада није рекла ако народ нема хлеба нека једе колаче, нешто су лагали и око Титаника, а спуштање на Месец је највећа холивудска шала.

        Мој комшија Радоје, гастарбајтерски пензионер на чијој кући пише Радојев дворац, нема проблема са историјом. Разгаћи се, попије пиво, кврцне жену и спава сном праведника. Будале које читају о лажима светске историје жале једино што Ноје, ако је било тог потопа, није згњечио пар комараца. Да могу до јутра да читају нове лажи о томе како су нас лагали.

        Рат, насиље, пљачка. То је војска, говорила је мајка потпуно нетачно, јер није ишла у школу, а са оцем је било неспоразума недељом, јер смо „буљили у телевизор, уместо да нешто радимо”, и чекали емисију „Дозволите да се обратимо”, у девет и пет, а после емисије следио је филм: Крвава бајка, Саша, Козара... Ниједно дете из Касарских ливада није сумњало у телевизију. Ни кад су неки партизани /глумци/ гинули више пута.

        Велика касарна добро се уклапала у мали кућни бизнис већине у околини, домаћа ракија и вино одлично су ишли, а деци, инспирисаној филмовима, у територију за илегални рад. Лети смо се провлачили кроз рупе на жици, што је био илегални рад војника, и извиђали чак до кухиње, а редовна дежурства имали смо целе године на крају касарне у време појења коња. Увече смо, већ у кревету, чекали трубу и Тишину у десет. Од све деце у граду само смо ми знали кад је тачно време за спавање.

        Војник из наше касарне био је живи доказ да су се партизани борили за свој народ /Кад марширају и командир каже: Врло добро! они у хору одговарају: Служимо народу!/, чудно је мирисао /на нафталин/, тајанствено живео /војна тајна/, па ипак био некако комшијски познат. Веровали смо да ће, ако Немци опет дођу, прво нас бранити.

        Коњи су прво отишли из касарне, а онда и са тркалишта, нашег другог великог игралишта. Ми смо одлазили у међувремену, а када је отишао и онај војник нико не зна. Немци нису дошли, а заратили смо. Српскохрватски језик промењен је у српски, историја није била тачна, а ни географија више није важила.

        Када је, 1991. године, на шидском фронту официр затражио да се војници изјасне којем строју припадају, борцима или онима који желе кући, дезертерима, један млади војник из Горњег Милановца, у недоумици између војничке савести  и здравог разума, прелазио је више пута са једне на другу страну, а онда застао између два строја и испалио себи метак у главу. Тако је погинуо војник из наше касарне, али на телевизији то нису рекли. Војна тајна.

        Обавеза служења војног рока у Србији укинута је 1. јануара 2011. године. Сада имамо професионалну војску, а деца о војничинама уче из америчких филмова у којима Чак Норис не једе мед већ жваће пчеле, а руски рулет игра са пуним пиштољем и увек побеђује.

        Бивша деца из Касарских ливада више не знају када је време за спавање. У ноћима несанице броје до бесконачности. Два пута.

        Моја генерација закорачила је у живот оне године када је на другом крају света умрла сликарка која је умела да наслика бол. Последњу слику назвала је Живео живот, а била је то мртва природа: лубеница исечена на кришке. Три године касније умро је човек кога је волела. Један дебели, ружни и неверни муралиста. Последње што је урадио била је слика лубенице исечене на кришке. Двадесетак година пре слика које су најављивале смрт, један идеалиста, женскарош и писац, гладовао је у граду светлости, писао о курвама и читао „Човек исечен на кришке“. Или је само гледао у излогу књижаре?

        Од 1995. године један немачки анатом, који је усавршио специјалну технику конзервације мртвог тела, широм света излаже лешеве постављене у разне позе или исецкане на делове. Публика иде да види  трудницу са плодом у распореној утроби, човека који сопствену кожу држи у руци, или нешто још страшније, као „апсолутни завршетак фигуративне уметности“.

        Страхиња са трећег спрата, откако се вратио са босанског ратишта не разговара са људима. Комшилук се поделио. Једни кажу да је одувек био луд и да га је рат само докусурио, јер зашто остали добровољци нису полудели! Други говоре да изиграва будалу како би на вијетнамски синдром упецао војну пензијицу, а и једни и други се смеју што прича са брезом испред зграде: танком дрвету шапуће да је видео човека исеченог на кришке.

        Знам да говори истину, јер он никад није чуо за Фриду Кало и Хенри Милера, а доктора Смрт лично је упознао, само се није звао Гинтер фон Хагенс.

        Лако сам слагала да у суботу имам пробу хора и отишла на игранку. Прву. Тако је почела грозница суботње вечери, а ту дијагнозу после су узели за наслов једног холивудског филма. На нашем радију разумела нас је само емисија Концерт за луди, млади свет.

        После шест дана сивила, хладне куће и школске унформе, за малу лаж куповала сам стаклене ципелице и два сата била Пепељуга на балу. А онда је са запада, после десет година путовања, код нас стигао и први диско-клуб. Очарала ме је диско кугла, на чијем је ултраљубичастом светлу обична бела мајица изгледала нестварно, и нова музика са плоча. Додуше, текст је био на енглеском, појма нисам имала о чему певају па сам речи сама измишљала, али и данас знам с ким сам плесала уз Lady Madonna, а с ким уз Get back. Сећам се и хаљиница које су, уз преправке, мало личиле на италијанско перје, које су доносили шверцери из Трста. У Мали су се могле купити оригинал левиске, које су се пре облачења трљале каменом у кади, јер су само задњи сељаци облачили нове. Цареви су имали старке и брукс чизме, а нај шмекери и кожне јакне. У рововској борби у кући догурала сам до макси црног мантила, а мини сукњу облачила сам успут, код другарице.

        Уђеш у диско мрак као у паралелни свет посут златном прашином где су сви лепи, и приче и глумци...

        Затвориш очи и уђеш у сећања као у паралелни свет где су сви лепи... млади... и живи...

        А онда ми се гугл наругао преводом песама мојих Битлса...

        Ob la di ob la da,

        такав је живот, нек се зна...

        А има и горих. И песама и живота.

        Народе и народности Социјалистичке Федеративне Републике Југославије затекла је вест да је 4. маја 1980. године бесмртни друг Тито преминуо. Плакали су уплашени смаком дотадашњег лепог живота. Тешила их је само моћна ЈНА, спремна да се обрачуна и са унутрашњим и са спољашњим непријатељем.

        Моја редакција већ 19. маја издала је ванредни број. Нисам била међу одабраним писцима поверљивих текстова. Неки моје колеге, које су почеле у новинарству са мном, јесу. Да није било потписа, не бих им препознала стил. Не само што су све измислили, већ су писали као партизански комесари. Уствари није баш све било измишљено. На војним вежбама наша војска делила се на плаве/непријатеље и црвене/наше, само не знам како су удешавали да плави никад не победе.

        Када су нас, који нисмо учествовали у борбама, колеге пустиле испред њих, не сећам се. Тек кад су плави победили видела сам да су се они, тактички се повлачећи, стигли на зачеље црвене колоне која се 5. октобра 2000. године окренула.

        На телевизији гледам ужас. Земљотрес и цунами у Јапану. Североисточна обала потпуно уништена. Мрвих и несталих близу двадесет хиљада. Гледам веће чудо: пострадали у земљотресу и под стрепњом да их не побије сопствена нуклеарка, стоје у реду за воду, улазе у продавнице отворене порушеним излозима, узимају једну флашу воде, јер треба и другима, и остављају новац.

        Месец дана касније, Срби у Београду организују скуп подршке народу Јапана и деле хиљаду садница трешње. Џабе. У стампеду који је настао, општој гужви и отимачини, три жене су теже повређене. Једна је у бесвесном стању превезена у Ургентни центар. Могли су да убију за гранчицу.

        Злобници кажу да је код Београђана условни рефлекс да јуре на аутобус, а саднице су дељене из неколико, од 93 жута аутобуса које је Јапан донирао Београду. Било ме је срамота иако нисам учествовала у тучи подршке, а још горе када је један сатирични веб сајт објавио да ће јапанска влада организовати хуманитарну акцију и сваком грађанину Србије поклонити по једну стабљику јапанске трешње. Свако од 7.498.008 Јапанаца послаће поштом по једну садницу.

        Мој пријатељ, који верује у све што прочита, од 2011. године чека своју трешњу, а ја верујем да је свако од 7.498.008 Јапанаца рекао да се носимо у три лепе...