ШАБАЦ У ДРУШТВУ ХУМАНИХ
120 година Црвеног крста
(Општинска организација Црвеног крста у Шапцу, Шабац, 1996.)
Једна битка, један човек и један комитет били су повод, идеја о широкој људској солидарности и оснивачка институција Међународног Покрета Црвеног крста. У тај покрет укључила се 1876. године Србија, а у друштву хуманих, већ прве године, нашао се и Шабац.
Историја Црвеног крста почела је 24. јуна 1859. године код Солферина, на северу Италије, где су Французи и Италијани водили битку против аустријске окупационе војске. За само неколико сати у тој беспоштедној борби страдало је 40 хиљада људи.
Немоћни да свим рањеницима пруже помоћ, санитетске службе противничких армија оставиле су на бојном пољу, препуштајући их судбини, многе рањене војнике. Згранут тим призором и патњама напуштених рањеника, један швајцарски трговац, који се случајно затекао у близини, позвао је становнике околних села да му се придруже у организовању помоћи и пружању неге свим рањеницима, без обзира под чијом су се заставом борили. Био је то Анри Динан.
ИВИЦОМ РЕЧИ
(Изабрани интервјуи)
(ИКП „Заслон“, Шабац, 1997.)
Интервју, иако се то на први поглед не би рекло, пред новинара поставља изванредно сложене услове… У књизи „Ивицом речи“ Стана Муњић је све то успешно решила – од избора саговорника и тема разговора до етичких проблема о којима данас, на жалост, трудбеници (или чиновници) писане речи све мање воде рачуна. Још и више: она се својим саговорницима враћа, са њима другује, својим поимањем професије и људскости никад их не изневерава. Оно што је писала јуче, или пише данас, вреди и сутра. Иако одржава нит одговорног завереништва, остаје своја, слободна и очекивана за неке будуће разговоре.
Књига „Ивицом речи“ само је наизглед збирка интервјуа. Она је, пре свега, записник о једном времену, документ, отисак живота самог, одраз једног надасве тужног и расапног раздобља. Мудра књига у којој мудри људи, у мудром друштву, мудро говоре.
Веселин Крстић, новинар
ГОЛЕ ПРИЧЕ
(Издавачко-књижарско предузеће „Заслон“, Шабац, 1997.)
Стављајући у наслов књиге реч прича, аутор је чини се, најмање желео да је жанровски одреди.. Свесно, а можда и не, он је читаочеву пажњу усмерио на само на само казивање, на причу као човекову судбину. У центру књиге је причање – као потреба, као нужда, као мора. Човек причом преноси истину другоме, он се причом сакрива, прича му помаже да се спасе, да преживи. И зато ово нису приче о Голом отоку, ово су приче о голом човеку…
Јунак прича је истовремено и приповедач, у књижевности помало редак облик приповедача којег бисмо војном терминологијом могли означити као језик – заробљеник од кога се добијају обавештења. Његове приче су стварно голе – непосредне, неприкривене, неулепшане, испричане без увијања – голи, пресни одресци живота. Заиста су голе, без одеће, лишене украса, ненаоружане и голоруке, пуке, сиромашне, беспомоћне, јадне. Тужно су голе, оптужујуће голе са празнином живота која из њих зјапи.
Дивно су голе – неоседлане, без самара, опасно голе као исукан мач, нож извађен из корица.
Мр Славица Јовановић
ЗЛАТНЕ НИТИ
(Споменица Музичке школе у Шапцу 1948-1998.)
(Музичка школа „Михаило Вукдраговић“ у Шапцу, Шабац, 1998.)
Књига „Златне нити“ изаткана је најфинијим ткањем, од најтананијег материјала који се зове музика… Пребогати музички догађаји у Шапцу у времену иза нас омогућили су аутору да књигу улепша „увертитом“ која се зове Музичка традиција Шапца. Свако писање или разговор о музици у Шапцу започиње Јевремовим првим клавиром. Многи нам замерају што превише преувеличавамо тај догађај сматрајући да то сви знају и да то није толико важно колико ми мислимо. Ми се слажемо да се о том клавиру доста зна, али сматрамо да је веома важно да се о њему увек пише и говори, јер је то био први контакт нашег национа са музичком уметношћу која је на ове просторе стигла са великим закашњењем. И, још нешто, Јеврему Обреновићу била је потребна средина која ће бити спремна да прихвати клавирско музичко чудо, после гусала, фруле и тамбуре…
Будимир Гајић, диригент
НАШЕ ДЕТЕ
(110 година организованог рада са предшколском децом у Шапцу)
(Предшколска установа „Наше дете“ у Шапцу, Шабац, 1999.)
Идеје Фридриха Фребела, немачког педагога и оснивача дечјих забавишта, нашле су, крајем прошлог века, погодно тле и у Србији. Поред школа за основно и посебно образовање, у Шапцу се веома рано јављају и установе за предшколско васпитање деце. За почетак се узима прво забавиште са одобрењем Министарства просвете, а отворила га је Марија Миланковић 1887. године.
За време Првог светског рата, због великог броја малолетне сирочади која је лутала Србијом, а нарочито Подрињем, окупациона власт отварала је сиротишта. Једна од тих кућа била је и у Шапцу. После рата радила су склоништа за децу при Колу српских сестара и приватна забавишта, а онда је дошао Други светски рат и нова страдања. Када је, после четворогодишње окупације, Шабац ослобођен октобра 1944. године, трећина града била је срушена, свака трећа жена била је у црнинини, а само у масовним гробницама остало је седам хиљада људи.
Град је још једном почињао из пепела, обнављао домове али и становништво. У том новом почетку брига о деци имала је посебно место. Обданиште је отворено 22. јула 1945. године у Масариковој улици број 69.
ТИ И ЈА
(Песме за мали џеп)
(Културно-просветна заједница општине Шабац; Шабац, 2000)
Омања збирка песама Стане Муњић Ти и ја, која је угледала свет у формату осредње разгледнице и врцкастог поднаслова: „Песме за мали џеп“, у први мах личи на некадашњи ђачки споменар, из времена пре телевизора и компјутера, али у коме нису присутни туђи рукописи и потписи већ цео песнички простор организован око чворишне теме: Ти и ја.
Ако је женско писмо, како кажу, „уписивање женскости у текст“, а оно то недвојбено јесте, онда из ове збирке „за мали џеп“ уистину ишчитавамо стихове ненаметљиве, ретко искрено проживљене женске осећајности…
Оно Ти предмет је порука, дозива, повод за ослушкивање властитих слутњи, биће у чијем срцу, како би рекао Миљковић, чујемо своје срце, или, како нас живот уверава, почесто наилазимо на затарабљена врата заборава. Рабљени и дозлабога потрошени арсенал љубавне поезије (снова, жеља, несаница) овде нема коначиште јер је преточен у згуснуте метафоре које се склапају саме од себе.
Борис Вишеслав, књижевни критичар
СИН СРПСКОГ ИВАЊДАНА
(„Заслон“, Шабац, 2000./ „Графопапир“, Шабац, 2001./ „Графика“, Шабац, 2009.)
Пре појаве књиге Стане Муњић под насловом Син српског Ивањдана, са корицама боје зреле дуње, књижевна и публицистичка пера су углавном ћутке пролазила мимо једне од бројних наших Касандри и Антигона већ шест деценија забезекнутих од ужаса који нико не примећује, чију запевку над празним или затрављеним гробовима нико не чује. Књига садржи седам исповести стварне и живе Босиљке Ивановић, „у ноћима последње године злог века“, пред сеном сина Зорана, погинулог у саобраћајној несрећи. Припремајући се за сусрет са сином у неком бољем свету, мати се покајнички исповеда зато што му је, из страха за његов живот и будућност, прикрила тајну очинства. А прикрила ју је стога што је његов отац био нико други до наредник Богдан Лончар у чије је груди – како још увек званична историографија каже – испаљена прва устаничка пушка у Белој Цркви 7. јула 1941. године…
Добрило Аранитовић, публициста
СНАГА ДОБРА
(Шабац и избеглице 1991-2001)
(Општинска организација Црвеног крста у Шапцу, Шабац, 2001.)
Сваки рат има своје страдалнике. И они који нападају и они који се бране, и они који побеђују и они који губе, на крају броје жртве. А њих је, како цифре кажу, много више међу цивилима него међу онима на бојишту.
Посебно место у плејади ратних страдалника заузимају избеглице. Прогнани са родних огњишта, са завежљајима у руци и ожиљцима у души, ти сведоци ужаса, изгубивши све осим голих живота, лутају беспомоћно и траже пут спасења. И док се код зараћених страна победник зна, истина ретко, избеглице су победници само кад се врате на родно огњиште.
ТРАГОМ ИСТИНЕ
др Млађа Милошевић
(„Круг“, Богатић, 2002.)
Читајући рукопис Стане Муњић, а снабдевен искуством још једног историјског лома који се одиграо на простору Југославије и Србије у протеклој деценији, суочавам се са опасностима које нуде стереотипи политичких предзнака. Јер, трагична судбина доктора Младена Милошевића није последица некакве „грешке“ политичке припадности појединаца у мутним временима, већ је константа у српској историји, а да би избегли још један стереотип, можда би требало прецртати придев „српски“. Јер, у свим револуцијама и ратовима нишчи духом у покушају да се домогну што више позиције у хијерархији власти, као највећу опсаност виде особе које представљају моралне вертикале, особе чији етички постамент је најважнија „политичка“ припадност.
Глупост, завист и злоба красе појединце који су незаобилазни савезник сваке нове власти…
Драган Великић, књижевник
ЧУВАР НАРОДНОГ ЗДРАВЉА
Завод за заштиту здравља у Шапцу (1921-2006)
(Завод за заштиту здравља у Шапцу, Шабац, 2005.)
У књизи под насловом „Чувар народног здравља“, аутора Стане Муњић, на основу постојећих докумената приказан је рад шабачког завода за заштиту здравља. Тема је зналачки обрађена, тако да ће ова споменица, написана да се обележи 85 година постојања и рада превентивне здравствене службе у Шапцу, сачувати вредне историјске податке о развоју српске медицинске науке, здравственог просвећивања и улоге коју је овај Завод имао у Шапцу и Мачви, али и једног ширег подручја. Публиковање ове књиге узело је на себе и улогу чувара историјске грађе која говори о развоју медицинске мисли и тиме му је значај још већи.
Презентирани подаци у овој споменици, а она то јесте, потврда су мудре изреке која гласи: Време се не мери бројевима, већ делима.
Dr sci. med. Будимир Павловић
СВЕ НАШЕ ЧИВИЈАДЕ
(Demo Group, Шабац, 2013.)
Чивија у Шапцу има универзалну вредност: све што у граду добро стоји, све је чивија учврстила, све што клима, то су привремено, у шали, извадили чивију.
Како и када је постала шабачка чивија, као преносно значење казивања, шала и пошалица, до данас се не зна. Коме су Шапчани извадили чивију, краљу Милану Обреновићу или кнезу Михаилу Обреновићу, до данас се нису договорили.
Припремајући се за прву Чивијаду 1968. године, организатори првог белосветског вашара хумора објаснили су да је чивија „дугуљасти клин којим се причвршћује колски точак за осовину“, а да је кнез Михаило Обреновић Шапчане назвао Чивијашима, јер су му скинули чивију са фијакера. Али, постоји и прича да је краљ Милан волео да свраћа у шабачку кафану „Европа“ и да се коцка с Мачванима. Због нерешеног коцкарског дуга, Мачвани су му једном приликом украли чивију с каруца, после чега их је он назвао Чивијашима. И нису то једине дилеме Чивијаша. На пример, до данас нису сигурни да ли се камен који су продали у бурету пекмеза чува у Музеју несолидне трговине у Њујорку или Музеју реткости у Лондону. Изгледа да је сигурно само да су камен продали као пекмез.
ПЕДЕСЕТ ГОДИНА
заједно Бранко и Хор 66 девојака
(Арт студио Шабац, Шабац, 2013.)
Музика је, како сам реч каже, уметност муза, а колика јој је моћ сведочи прича о митском певачу Орфеју: пред његовом чудотворном песмом Кербер је постао кротак, Харон зауставио чамац, Сизиф сео на камен, а Тантал заборавио на глад и жеђ.
Музичари верују да музика може да промени свет, јер може да промени човека.
У Шапцу тај сан већ пола века сањају један хор и један диригент.
Хор 66 девојака и Бранко Ђурковић.
НАЈБОЉЕ ЧИВИЈЕ СВИХ НАШИХ ЧИВИЈАДА
(Зборник награђених радова)
(Demo Group, Шабац, 2013.)
Хумор или духовитост дефинише се и као способност људи да изазову осећање забаве у другим људима, што је најближе ономе што у Шапцу зову чивија. Према писању Љубомира Павловића, од 1862. године ове су се речи „полако почеле увлачити у Шабац и његово грађанство“. Нико не зна одакле су дошле, „ко их је први избацио, и још мање натурио Шапцу“. Према истом хроничару, Шабац је и пре, деценијама, био „пун подвала и подвалаџија али не подвала и подвалаџија кривичне и казнене природе него подвала намењених за смејурију, спредњу и најчуднију лакрдију. Тада је у Шапцу, као у ретко којем месту у Србији, било појединаца и малих ‚кружока’ који су живели весело, волели песму, музику, игру, шалу, доскочице и чикарме. То име је била души посластица“.
ПРИЧЕ ИЗ РАБАЏИЈСКОГ ШОРА
(Међуопштински историјски архив, Шабац, 2016)
Да стари Шабац није само време кафанског живота и боемисања, златно доба трговине на граници, време страдања у Првом светском рату и тешког опоравка, показао је један необичан и посве нов рукопис сачињен из две свеске које потписују два аутора. Под насловом „Приче из Рабаџијског шора“, Стана Муњић прича о знаменитим људима који су некада живели у улици Владе Јовановића, а који је у 19. веку носио (незванични) назив Рабаџијски шор… У малом шору живела су и радила велика имена културе, просвете, медицине и политике Србије у 19. и до половине 20. века. У тај шор донет је први рендген у Србији, ту је др Аврам Винавер прегледао људе „на стакло“, Ружа Винавер свирала са Робертом Толингером, а Станислав Винавер написао своје прве песме. Вешто компонујући мање приче око централне, Стана Муњић чини јединствену причу у којој су кратке приче „дукат, мелем, телеграм“…
Ова занимљива књига са стварним причама, илустрована фотографијама, почев од краја 19. века, и на коју ауторка гледа као на велику незавршену причу која тече, ослоњена је на другу свеску под насловом „Рабаџијски шор кроз архивску грађу“, коју је приредио мр Славко Богојевић. Она није илустрација већ написаног, већ самостална творевина нових података који потврђују да је архивска грађа део културног наслеђа народа, сведок времена у ком је настала и друштва које је створило.
Радомир Петровић, дипл историчар
ШАБАЧКА ЧИВИЈАДА
ПОЛА ВЕКА СМЕХА
(„Графика“ Шабац/ Туристичка организација града Шапца, Шабац, 2019.)
Човек је једина животиња која се смеје, а у причи о смеху уврежена је оцена да сваки народ има свој властити хумор. Стендал је у 19. веку писао да му се чини како се више шала направи у Паризу за једно једино вече него у целој Немачкој за месец дана! По свом статусу, у Шапцу би требало да се за једно вече направи више шала него у целој Србији за месец дана. Али, наш човек је неистражена врста.
За дар запажања, оштроумност и стилску способност, Шапчани су на Чивијадама од 1968. до 2018. године доделили 317 награда: 111 за карикатуру, 97 за сатиричну причу, 88 за афоризам, четири за анегдоту, четири за епиграм, шест за хумористичку песму, пет за скеч, једну за сонг и једну за козерију.
ТИНКА МИЛАНКОВИЋ
ЖЕНА ПУТНИКА КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
(„Графика“ Шабац/ Туристичка организација града Шапца, Шабац, 2019.)
Рукопис „Тинка Миланковић – жена путника кроз васиону и векове“ Стана Муњић написала је на основу истражене архивске грађе, научне и стручне литературе, новинских чланака и породичне архиве Марине Миланковић. Рукопис је у књигу уобличена прича о животу Христине Топузовић, Шапчанке по рођењу, супруге Милутина Миланковића, у коју је велики научник био загледан исто толико, колико и у саму васиону.
Осветљавајући жену великог научника, ауторка је успела да исприча причу, да Милутин Миланковић не би корачао истим стазама науке и стекао славу светског гласа да му животна сапутница Тинка у ковчежић за путовање није паковала део свог васпитања, снаге, духа и подршке које је понела из породице Топузовић и свог родног Шапца.
Овом причом Христина – Тинка Топузовић – Миланковић измакнута је из сенке свога мужа Милутина, поново доведена у свој родни Шабац, а са њом у град из приче по завичајне успомене у Шабац дошле су и унука Марина и праунука Лили Миланковић.
Мр Славко Богојевић
